Kinezi u Srbiji:
Valter brani u Bloku sedamdeset

"Dunav protiče kroz Srbiju", demonstrira svoje znanje gazda Su iz provincije Fuian. "Znam još i za Tita, a gledao sam i Valter brani Sarajevo"

Ciklus kurseva istraživačkog novinarstva naša redakcija vodi već treću godinu. Ovog puta objavljujemo istraživanje o Kinezima u Srbiji koje su obavili Mirjana Sretenović, Svetozar Petrović i Katarina Lazić

Za najveći broj građana Srbije, Kinezi su neko ko prodaje jeftinu robu i mamipare. Dakle: kompleti varjača, termos boce, kišobrani, staze za kupatilo, japanke, majice, kupaći kostimi, pištolji na vodu, loptice skočice, veš, jakne, pevajuće Deda Mrazove – zavisno od sezone.

Za dvadestčetverogodišnjeg Marka sinonim za Kinu su komunizam i Mao Cedung; dvadesetogodišnji Borko dodaće i da je reč o najmnogoljudnijoj državi u kojoj se nalazi Veliki zid; njihovu prijateljicu Cecu, dok zajedno pazare u "kineskom" tržnom centru u beogradskom Bloku sedamdeset, jedino zanima kvalitet majica i veša i ništa više...

Na pitanje "koji je glavni grad Kine?", maloletni dečak, prodavac u jednoj kineskoj radnji, koluta očima i pucka prstima...

"Da nije Šangaj?"

"Ah – da, jeste", odgovara dečak.

A kako kineski pečalbari doživljavaju zemlju u kojoj su došli da zarade?

"Dunav protiče kroz Srbiju", demonstrira svoje znanje gazda Su iz provincije Fuian. "Znam još i za Tita, a gledao sam i Valter brani Sarajevo." Uopšte, sagovornici iz Kine su oprezni i "diplomate": poneko će napomenuti da je dobro što je Srbija konačno dobila predsednika, setiće se da je Bora Milutinović bio selektor fudbalske reprezentacije Kine, naglasiti da su ovde devojke veoma lepe...

Posle svega, neizbežan je utisak da se sav kontakt kineskih trgovaca i njihovih mušterija svodi na onaj preko tezge.

"Mi i dalje reagujemo na osnovu rasnih predrasuda ("Kinezi su prljav narod") i gledamo ih kao 'žutu opasnost koja će preplaviti hrišćanski svet'", kaže za "Vreme" dr Dušan Janjić, koordinator Foruma za etničke odnose. "Ali slično je, na primer, i u Italiji. Zanimljivo je i da Kinezi nas gledaju kao ‘nižu vrstu’ jer naša civilizacija nema toliko dugu istoriju kao njihova."

SRBIJA I KINA: "U Srbiji trenutno živi između četiri i pet hiljada Kineza", kaže za "Vreme" dr Liu Feng Dun, stalni potpredsednik Udruženja Kineza u Srbiji i Crnoj Gori. "Pre 1998. bilo ih je svega nekoliko stotina. Najviše su dolazili 1999. i 2000."

Sve je počelo krajem osamdesetih godina prošlog veka kada su se, posle pada komunističkih režima u istočnoj Evropi, otvorila tržišta gladna jeftine potrošačke robe. Ključna zemlja za dolazak kineskih građana bila je Mađarska, koja je za njih između oktobra 1988. i aprila 1992. uvela bezvizni režim. Kineske pijace se, nakon toga, otvaraju u Češkoj, Slovačkoj, Rumuniji i, konačno, u Srbiji 1998. Najveći broj doseljenika potiče iz provincija Zhejiang, Fuian i Guangdong; smatra se da je većina njih u istočnoj Evropi samo u prolazu na putu ka zemljama Evropske unije.

Ono što je bilo karakteristično za Srbiju jeste da je bivši režim Slobodana Miloševića, svojevremeno u potpunoj međunarodnoj izolaciji, pokušavao da domaćoj javnosti NR Kinu prikaže kao nekakvog strateškog partnera. Glavni promoter te politike bila je čelnica JUL-a Mirjana Marković što je kod dobrog dela građana stvorilo odijum preme Kinezima u Srbiji jer su, navodno, imali specijalne povlastice i status na uštrb domaćeg stanovništva. Na sve to se nadovezao i deo tadašnje opozicije tvrdnjama o pogubnosti bliskosti bivšeg režima sa Kinom. Na obe strane, reč je bila o potpunom nerazumevanju politike Pekinga.

"Kod nas postoje dve grupe Kineza", kaže Janjić. "Jedni su imućna manjina i bave se legalnim poslovima, drugi čine siromašni sloj koji živi od šverca. Ovde nema ozbiljnih kineskih investitora, kineskih banaka, niti luksuznije kineske robe. Interes Kine je da razvija partnerske odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama, Evropskom unijom, Rusijom i Japanom, a nerazvijene zemlje poput Srbije su joj na poslednjem mestu."

Prema podacima Uprave carina, kineski državljani najviše uvoze odeću i obuću; ranije su plaćali 30 odsto carinske stope za tekstil, a sada, u toku harmonizacije odnosa Srbije i Crne Gore – 20 odsto. Roba najvećim delom dolazi brodovima preko luka Rijeka i Kopar, a odatle šleperima u SCG i redovno je poreklom iz Kine. Inače, Uprava carina je pooštrila kontrolu robe koja dolazi iz azijskih i evroazijskih zemalja i to prvenstveno one koja stiže u kontejnerima a namenjena je širokoj potrošnji. Kako je naglašeno reporterima "Vremena", nipošto nije reč o diskriminaciji kineskih građana ili kineskog izvoza u SCG, no činjenica je da s Kinom imamo najveću spoljnotrgovinsku razmenu tako da se ove mere najviše odnose na proizvode iz ove zemlje.

Roba s pomenutih tržišta carini se u Beogradu, Nišu i Novom Sadu: kontejneri se istovaruju u magacinu, gde se vrši i kontrola kvaliteta. U Upravi carina kažu da kineska roba jeste jeftina, ali i da je opterećuju troškovi transporta – procenjuje se da prebacivanje kontejnera iz Šangaja do Beograda košta oko 40.000 dolara. Zbog toga nisu retki slučajevi da se sva ta roba pakuje u bale, čime je praktično nemoguć njen pregled.

Od početka primene ovih mera Uprave carina, od pre tri meseca, po nekim informacijama, nešto malo je opao uvoz iz Kine. Kineski trgovci su se prilagodili i napravili nove kalkulacije. Desilo se i to da su, na primer, u Novom Sadu počeli da donose fakture sa cenama koje se slažu s orijentacionim listama Carine, to jest sada se za robu za koju se ranije prijavljivalo da košta 0,18 dolara prijavljuje cena od 0,50 dolara.

BLOK 70 I TURSKI PARK: Dvadesetogodišnja Vei kaže da je došla u Beograd sa željom da zaradi i da se potom vrati kući. Ona je, poput svojih zemljaka, zakupila jedan od četiri stotine lokala u tržnom centru u beogradskom Bloku 70. Cena zakupa je 1500 evra za prostor dvadesetak kvadratnih metara u prizemlju, odnosno – 1000 evra za istu površinu na spratu. Vei, kao i svi ostali, radi od 8 do 18 sati svakog dana i objašnjava da joj se život svodi na radnju, magacin i stan. Pojava izvesne starije Kineskinje – u trenutku kada se povela reč o tome kako joj se dopada Beograd – označio je kraj svakog razgovora.

Tri brata, koja ne žele da im se imena pominju u novinama, u Srbiji su već četiri godine i prilično su se "aklimatizovali". Smestili su se u malom stanu od oko četrdesetak kvadratnih metara za koji plaćaju 300 evra. Nameštaj je razmešten po pravilima feng šuia, a pored mini muzičkog stuba je oko pedesetak CD-ova kineskih izvođača, po jedan album Željka Joksimovića i Željka Samardžića, te kompilacija Srpske rodoljubive pesme.

Retko izlaze – ponekad na neki od splavova u Zemunu, ponekad kod zemljaka na večeru, i posebno na Kalemegdan koji zovu "turski park". Fascinirani su domaćom omladinom koja u diskotekama ostaje do jutra: "Kako li su u stanju sutra da rade?"

Donekle su ovladali srpskim i u stanju su da ponešto pročitaju u novinama.... Simbol Srbije im je, naravno, neizbežni Bata "Valter" Živojinović.

"Srpska kuhinja je odlična", kažu, "mada je malo jaka za naš ukus. Volimo pljeskavice, ćevapčiće i pasulj. Nedostaju nam rakovi i neke vrste riba kojih ovde nema."

Kao i svi njihovi zemljaci, rade po ceo dan i štede; ističu da ima i onih koji, kada se završi radni dan, do kasno u noć kockaju, ali da oni ne spadaju među te Kineze. Pravi posao bi, tvrde, napravio onaj ko bi organizovao karaoke za njihove sunarodnike.

Konačno, trebalo im je neko vreme da se naviknu da razaznaju likove "belaca" – svi su im dugo bili isti. Ne sviđa im se što ovde devojke mnogo puše i što ima ljudi koji se izuvaju prilikom ulaska u domove.

PERSPEKTIVE: NR Kina je zemlja u ekonomskoj ekspanziji i robu proizvedenu u njoj ništa neće moći istisnuti sa našeg tržišta, a zavisno od ekonomskih i političkih prilika u Srbiji i Crnoj Gori, menjaće se sastav ovdašnje kineske zajednice. Ukoliko bude bolje – može se računati na ozbiljne investicije, ostane li ovako – i dalje će nam ostati sitni trgovci i šverceri, bude li gore – broj Kineza u Beogradu rapidno će se smanjivati. No i pored sve vrste nerazumevanja i različitosti kultura i tradicija, Kinezi se polako odomaćuju u Srbiji. Premda ima tvrdnji da od svoje vlade dobijaju kredite za iseljavanje Jang Hua, ataše za ekonomiju kineske ambasade u SCG kaže za "Vreme" da "Vlada NR Kine ne daje nikakav kredit za iseljavanje kineskih državljana, ali odobrava njihovo legalno iseljavanje".

U svakom slučaju, u osnovnoj školi "Dvadeseti oktobar" u Bloku 70, prema rečima direktora Jovana Ćukovića, pretprošle godine su bila upisana dva kineska deteta, a prošle tri. Ove godine nijedno od njih nije više pohađalo nastavu niti su njihovi roditelji tražili svedočanstva za upis u narednu godinu. Inače, pomenuta deca su se dobro uklopila u sredinu i relativno brzo naučila srpski jezik. Kao što se rađaju u Srbiji, Kinezi u njoj i umiru. Do sada su zabeleženi retki slučajevi sahranjivanja građana Kine u Srbiji; posle kremacije urne putuju u Kinu.

"Problemi Kineza u Srbiji ", kaže Janjić", "jesu nerešen status, komunikacija, rasistički incidenti, izloženost mafijaškom reketiranju, neregularno školstvo, skupi zakupi stanova, ali i sopstvena zatvorenost."

Mirjana Sretenović, Svetozar Petrović, Katarina Lazić
Koordinator istraživanja: Filip Švarm