75 godina muzike na Radio Beogradu:
Blago u tri kutije

Kolekcija od tri kompakt-diska u produkciji Radio Beograda 202 podsetnik je na onu autentičnu tradiciju naše i svetske popularne kulture koja korespondira s našim životima

Ove godine Radio Beograd slavi tačno tri četvrtine veka svog postojanja – mada, tipično, "naški", i oko toga ima sporenja tj. različitih verzija pravog "nultog časa" našeg radija – i tim je dičnim povodom redakcija Radio Beograda 202 proletos organizovala seriju koncerata, a nedavno objavila i nekomercijalno slavljeničko izdanje u vidu trostrukog CD-a koji bi imao dostojno obeležiti sedamdeset i pet godina muzičkog programa Radija. Ovom izdanju vredi posvetiti nešto pažnje em zbog jubileja "kao takvog", em zbog vrednosti samog izdanja, em zato da bi se raščivijalo kako izgleda ova – jedna od bezbroj mogućih i legitimnih, ali jedina "postvarena" – interpretacija muzičke istorije Radio Beograda, a samim tim i nezaobilaznog dela civilizacijskog nasleđa moderne Srbije.

Prvi CD u ovoj kolekciji 75-minutni je zapis sa rock, odnosno jazz koncerta upriličenih povodom Jubileja. Ispis muzike sa rock koncerta najčudnije je parče ove kolekcije, jer ni uz najbolju volju nije moguće dokučiti po čemu bi ono moglo biti makar i približno reprezentativno i dostojno ovakvog povoda: rutinska koncertna "vožnja" Branka Marušića Čuture, Ljube Ninkovića i Vlada Jet Banda – u kojoj su kombinovali svoju (krajnje nevažnu, osim Ninkovićevog davnog učešća u kultnoj akustičarskoj SVNV ekipi) muziku sa ponekim rok klasikom – može biti deo neke relativno simpatične žurke za osedele veterane, ali je svetlosnim godinama daleko od toga da na vrhunski način reprezentuje ono što bi trebalo da bude prikaz doprinosa Radio Beograda – kuće, doduše, u tom smislu odavno prilično konzervativne – rokenrol kulturi u Srbalja i s njima zbratimljenih naroda & narodnosti. Džezerski deo diska kudikamo je simpatičniji, jer su se legendarni Raša Petrović i društvo opredelili za skromnije, a istovremeno efikasnije i suvislije rešenje: za prigodnu interpretaciju nekolikih vrednih jazz i "revijalnih" kompozicija asova sa naših strana, poput Duška Gojkovića, Ljube Matijace, Predraga Ivanovića, Darka Kraljića etc., za šta su bili zaduženi Big Band RTB i pevačica Vladana Marković.

Drugi CD (66 min.) u potpunosti je posvećen čuvenom Dragstoru ozbiljne muzike Beograda 202. U tipično "dragstoraškom" maniru klasike a la carte – koji svojom iznuđenom površnošću i fasciniranošću Opštim Mestima klasičnog repertoara ume da iziritira ozbiljnije ljubitelje klasične muzike, ali valjda je ipak kroz sve ove godine dokazao neku svoju "prosvetiteljsku" funkciju i smisao – Simfonijski orkestar RTB i Beogradska filharmonija izvode odlomke, urertire, stavove i arije iz opšteobljubljenih dela klasične baštine, a disk zaključuje "Na lepom plavom Dunavu" Johana Štrausa, u izvođenju Bečke filharmonije kojoj je pred nosom mahao onaj ko to ipak najbolje čini: Herbert von Karajan.

E, sad tek dolazimo do poslastice i ubedljivo najjačeg razloga za posedovanje ove kolekcije: CD broj 3 birokratski je nazvan "Izbor iz muzičkih programa Radio Beograda u periodu 1929–2004", no iza ovoga se krije više nego zgodna kompilacija svog onog predragocenog muzičkog "prtljaga" – ovdašnjeg koliko i svetskog – kakav je ona naša autentična tradicija, ona koja istinski korespondira sa našim životima i sa duhom vremena. U skoro 78 minuta ovog diska Ljubiša je Trifunović spakovao celih 26 pesama, sve samih medaljončića iz jedne neumrle Najbolje Prošlosti, dražesnih pomagala za nostalgičnu zvučnu avanturističku plovidbu koja budi mila sećanja na melodiozno krčanje – ili predenje, ako hoćete! – svih onih srednjotalasnih i kratkotalasnih kosmaja našeg detinjstva (tja, mnogi od nas su ta Divna Čuda viđali još samo kod dede i babe; stari radio, a ne kravuljine i travuljine, bio je moja prava fascinacija sa raspusta na selu!). Opredelivši se za hronološki i "istorijski" pristup, Trifunović je birao one pesme koje su bitno obeležile istorijat samog Radija i koje su bile ilustrativne za svaki od perioda njegovog burnog razvoja – i povremenih još burnijih sunovrata, izazvanih turbulencijama Velike Istorije. Otuda disk otvaraju šarmantni domaći predratni šlageri i kupleti, ali i Chatanooga Choo Choo, Besame Mucho i regtajm; "Lili Marlen" u izvođenju Lale Anderson podsetnik je na vreme okupacionog, nemačkog Radio Beograda, dočim je "We'll Meet Again" Vere Lin (bajdvej, ko jednom čuje ovu pesmu u izvođenju velikog Džonija Keša, koji joj je podario istinski metafizičku dimenziju, zauvek će imati problema da se saživi sa bilo kojim drugim izvođenjem!) dostojan, žmarce-izazivajući odgovor one druge strane u istom tom ratu... "Pastir Kostja" i "Mimoza" predstavljaju "prosovjetski" Radio Beograd, a potom sledi emancipacija, počev od neanglosaksonsih vedeta Edit Pjaf, Domenika Modunja (Nel Blu Di Pinto Di Blu) i Adriana Čelentana (24.000 baci!) do "dekadentnih" džeziranja Armstronga, Elingtona ili Net King Kola, no značajniji su za našu priču domaći radovi, prava niska bisera jedne još nežne i mlade Popularne Kulture: Zašto si pospan, Čo, Ljubav i moda, Zvižduk u osam, "Zlatni dečaci", "Elipse", "Siluete", te najveličanstveniji momenat jedne epohe zvan Pod sjajem zvezda neprevaziđenog Vokalnog kvarteta Predraga Ivanovića! Jedino što ovom izboru neoprostivo fali jeste instrumental Jednoj ženi Zlatka Manojlovića, kao nostalgični saundtrek Noćnog programa: sećam se koliko je to bila Velika Stvar, to kada je Socijalizam S Ljudskim Likom konačno preko volje priznao da neki njegovi podanici ne spavaju noćom, pa bi možda moglo i za njih da se radi na radiju...

"Lutka sa naslovne strane" i "Sultans of Swing" zatvaraju ovaj izbor, valjda kao svojevrsna kopča sa ovim vremenom; to je sasvim u redu, ali to kao da nesvesno razgolićuje i jedan potmulo prisutni belaj: to što nema ništa "posle" njih samo ilustruje kako Radio Beograd – za razliku, recimo, od u tom smislu mnogo smelijeg Radio Novog Sada – nikada nije istinski, senzibilitetski apsorbovao ni već davni "novi talas", a kamoli sve ono posle njega... Kako god bilo, vreme je za stavljanje tačke. Ovaj je disk pravo arheološko blago, koje nas još jednom podseća da je Radio Beograd, hteli – ne hteli, nekakav naš BBC (koji valja bolje čuvati i paziti, mada ga, brate, treba i češće provetravati). Ako neko sumnjičavo turira glavom, neka se seti: kakvi smo mi Englezi, takav nam je i BBC! Pa i bolji od toga, ako ćemo pravo.

Teofil Pančić