TV manijak:
Palma kao srpski brend

Šta to smrdi u Beogradu? U par navrata se u slivu Save, tokom celog dana osećao stajski smrad, ali posle stručnih analiza nismo saznali odakle kandiše. Kanal Galovica, znamenit po mirisnom bukeu svinjskog stajnjaka vizuelno je delovao okej, ali valjda niko nije imao hrabrosti da onjuši okolinu. Narod je kukao na Krmivo produkt, na seljake koji stajskim đubrivom tretiraju njive, ali čim je vetar promenio pravac, interesovanje za izvor smrada je nestalo. Narod je otčepio nos i počeo da razmišlja o izborima. Kandidati za gradonačelnika Beograda postali su glavna TV lica. Vuksu je na pravdi boga maltretirao pandur, Drakulić se opširno iskazao na BKTV u emisiji "Nije srpski ćutati", Bogdanović je osvetlio deonicu od autoputa do aerodroma, a gospodin Palma je u Jagodini o svom trošku poslao narod konvojem autobusa u Guču. Dobro, on 'oće da bude gradonačelnik Jagodine, Beograd ga zasad ne interesuje. Ni stranački aktivisti nisu mirovali. Najžešće je bilo na Voždovcu, gde su se stranačke delegacije utrkivale ko će prvi da preda listu za lokalne izbore. Čekalo se na hoklicama ko za šengensku vizu, ili za autogram Majkla Džeksona. Da li to naši političari poznaju nivo pismenosti birača toliko dobro da je ključno biti prvi na biračkom listiću. Možda je zgodno za kampanju i slogane – da narod zaokruži keca, ili se na lokalnim izborima liste ni ne čitaju, već zaokružiš prvog i ne čitaš dalje, ako uopšte umeš da čitaš. Nisu se mlatili, već su pregovarali ko malinari, da bi konačno prednost dobio DS, ili ipak G17 plus – odlučiće fotofiniš. Ma protekcija, kažem vam, umesto da lepo dobiju brojeve, ili da se trkaju kao konobari Ulicom otvorenog srca, sa tacnama u rukama. Moguće bi bilo da se organizuje i predizborni petoboj pa da se podele i neke medalje. Ohrabruje me činjenica da se u disciplini predaje liste neobično ceni strpljivost, mada ni hoklica nije na odmet kad utrnu nogice. Sećate li se profesionalnih čekača u redovima kod Jezde i Dafine, kada je za deset maraka neko džedžao zimi celu noć da bi uzeo broj za vas. To je političar u službi građana.

U Boki se ovih dana odigrala Fešta, za neupućene – nešto kao Guča samo bez truba i u kostimima koji ne podrazumevaju isključivo patriotske i folklorne detalje. Na TV CG pratio sam iz večeri u veče hroniku, vidim veseli se narod, ima i vode i struje u izobilju, sve blješti, a kotorske šjore se nadmeću u pripremanju bokeških specijaliteta. Furešti na rivi zajedno sa feštađunima, muzika svira, a narod se hvata u vozić. Koliko mogu da osetim putem televizije, tamo ništa ne smrdi, ili nikome ne smeta.

A kod nas – Guča. Kao u himni Oj svijetla/ Bože pravde, do pola fešta, od pola trubači. Bio je prenos na RTS-u, ali je atmosferu nekako prirodnije dočarala jagodinska Palma plus. Gorepomenuti gosn. Palma odštampao majice (i on se setio) – piše na njima "Domaćinski". To valjda znači i svadbarski kupus 150 din. porcija, i jagnjetina, pa udri po pivu. Pokušali su da snime i unuku Čarlija Čaplina, al' beše umorna pa ništa nije pričala, samo je sedela pod šatrom. Zato je Bidža pričao, nekako boemski zavaljen, nije zadovoljan jer narod nema pare za kafanu. U njegovo vreme ljudi je bilo više, nije bilo ovih stranaca, a smetaju mu i strani orkestri – šta će oni u Guči našima da otimaju leba. Karići su došli porodično, bio je i Tadić u funkciji ambasadora naše privrede. U čezama sa transparentom "Domaćin" sedeo je (ne tvorac slogana, da ne kažem brenda – gospodin Palma) ministar Kojadinović. Bio i Momo Bulatović, skuplja kuraž za Hag, ali je malo promukao. Nisam primetio da neko čeka sa listama za lokalne izbore. Tužno je što se ove godine u Guči desilo i jedno ubistvo, pa je ceo događaj dobio ružnu senku. Što se tiče gostiju iz inostranstva, a bilo ih je na hiljade, dominirali su Slovenci. Što reče jedan moj prijatelj: J...š turizam kad su ti gosti rasipni Slovenci. No, možda ambijent deluje, pa se povećala vanpansionska potrošnja.

Guča tek što se završila, a mi smo saznali za otkrivanje novih masovnih grobnica u okolini Foče i Srpskog Broda. Svakog leta otkrije se još neki delić te stravične slagalice koji će umiriti porodice ubijenih i nestalih, ali će doprineti da konačna slika bude još jasnija i time strašnija. Posebno je teška činjenica da su u jednoj od grobnica pronađeni ostaci dečjih tela. Zato, dragi moji, ne mogu da se radujem Guči, niti da shvatim Radovanje, radovanje 3K u Atini, jer mi i dalje nešto smrdi.

Dragan Ilić