In­ter­vju - Mla­đan Din­kić, srp­ski mi­ni­star fi­nan­si­ja:
Neko mora da "pogine" u reformi

Vla­da je kri­va za mno­ge lo­še stva­ri jer ne po­sto­ji po­li­tič­ki kon­sen­zus oko na­stav­ka tran­zi­ci­je. Re­for­me ni­su sta­le iako jav­nost mi­sli da je­su. Zbog sla­be Vla­de, Sr­bi­jom upra­vlja­ju cen­tri mo­ći ko­ji su iz­van Vla­de i stra­na­ka. Ko pla­ća sin­di­ka­li­ste i no­vi­na­re

Šta se do­bi­je kad se spo­je ce­ne naf­te na Lon­don­skoj ber­zi i vla­da Vo­ji­sla­va Ko­štu­ni­ce?

In­fla­ci­ja u Sr­bi­ji.

I la­i­ci­ma je po­sta­lo ja­sno, ali na­ža­lost tek ta­da i kre­a­to­ri­ma eko­nom­ske po­li­ti­ke, da je vrag od­neo ša­lu kad je NIS za­tra­žio da po­ve­ća­ ce­ne di­ze­la i ben­zi­na osam i de­set od­sto. U isto vre­me kao hla­dan tuš po­če­le su da sti­žu ve­sti o po­sku­plje­nju še­će­ra, mle­ka, me­sa, ja­ja... i na sve to Vla­da je pri­zna­la da je ku­po­va­la so­ci­jal­ni mir jer je sko­ro do ju­na to­le­ri­sa­la rast za­ra­da od 15 od­sto u jav­nom sek­to­ru a da za to ni­je bilo po­kri­ća u po­ve­ća­nju pro­iz­vod­nje. Strah je po­čeo da se uvla­či među gra­đa­ne, a ste­pen uz­bu­ne po­dig­nut je na naj­vi­ši nivo jav­nim od­ri­ca­njem mi­ni­stra fi­nan­si­ja Mla­đa­na Din­ki­ća i gu­ver­ne­ra NBS-a Ra­do­va­na Je­la­ši­ća od uspe­ha ko­ji im je bio to­li­ko drag: "Sprem­ni smo da žr­tvu­je­mo pri­vre­di rast ka­ko bismo obo­ri­li in­fla­ci­ju i odr­ža­li je do kra­ja go­di­ne kao jed­no­ci­fre­nu", iz­ja­vio je gu­ver­ner Je­la­šić.

U in­ter­vjuu za "Vre­me", mi­ni­star fi­nan­si­ja Mla­đan Din­kić o li­ci­ti­ra­nju po­je­di­nih ana­li­ti­ča­ra da će in­fla­ci­ja do kra­ja go­di­ne bi­ti iz­me­đu 11 i 16 od­sto

ka­že: "Uči­ni­će­mo sve da in­fla­ci­ja osta­ne jed­no­ci­fre­na."

"VREME": Da li je to mo­gu­će?

MLAĐAN DINKIĆ: Pred­u­ze­li smo sve me­re ko­je su u na­šoj mo­ći. Mi vi­še ne­ma­mo me­ra na ras­po­la­ga­nju u bor­bi pro­tiv in­fla­ci­je. Sve ko­je su nam bi­le na ras­po­la­ga­nju, pred­u­ze­li smo – re­strik­tiv­na mo­ne­tar­na po­li­ti­ka, zna­čaj­no kre­sa­nje jav­nih ras­ho­da, strikt­na kon­tro­la pla­ta, tvr­do bu­džet­sko ogra­ni­če­nje...

A da se deo in­fla­ci­je ne kri­je i u ve­li­kom spolj­no­tr­go­vin­skom de­fi­ci­tu i dvo­go­di­šnjoj pre­ce­nje­no­sti di­na­ra? Struč­nja­ci ka­žu da vam je sa­da kao mi­ni­stru fi­nan­si­ja sti­gao za na­pla­tu ra­čun ko­ji ste pra­vi­li kao gu­ver­ner Cen­tral­ne ban­ke.

In­fla­ci­ja u Sr­bi­ji u do­brom de­lu ove go­di­ne je uve­ze­na, kroz po­ve­ća­nje ce­na naf­te i me­ta­la. Jed­nim de­lom in­fla­ci­ja je­ste po­ve­ća­na zbog si­stem­skih sla­bo­sti, još ima­mo ve­li­ke sub­ven­ci­je u pri­vre­di i Že­le­zni­ci. Fak­tič­ki, re­for­ma u jav­nom sek­to­ru ni­je ni po­če­la.

S dru­ge stra­ne, in­fla­tor­na oče­ki­va­nja su ras­pi­re­na po­seb­no u ju­lu. Na­gli rast pla­ta od 15 od­sto u pr­vih pet me­se­ci ove go­di­ne po­sle­di­ca je zna­čaj­nog po­ve­ća­nja dr­žav­nih ras­ho­da zbog iz­bo­ra. Pla­te sa­da ima­ju ten­den­ci­ju svo­đe­nja u re­al­ne okvi­re, ali tek od ju­la. U ju­nu rast pla­ta bio je de­vet od­sto i sa­da ima­mo opa­da­ju­ći trend. Tač­no je da smo ima­li pre­ko­mer­ni rast za­ra­da u od­no­su na mo­guć­no­sti pri­vre­de.

Mi smo, da­kle, uklo­ni­li re­al­ne uzro­ke in­fla­ci­je u ma­kro­e­ko­nom­skom po­lju, ta­ko da nam je sa­da cilj da naj­pre sa­se­če­mo in­fla­tor­na oče­ki­va­nja. Zbog to­ga smo za ok­to­bar na­ja­vi­li re­ba­lans bu­dže­ta, ali na­ni­že. Bu­džet­ski de­fi­cit će bi­ti dra­stič­no sma­njen, pre sve­ga kre­sa­njem jav­nih ras­ho­da, pa će sa pla­ni­ra­nih 45 mi­li­jar­di di­na­ra bi­ti sve­den na tridesetak mi­li­jar­di.

Ka­ko će­te iz­dr­žati pri­ti­sak no­vih zah­te­va za po­ve­ća­njem pla­ta?

Čvr­sto sam re­šio da ne pod­le­žem ni­ka­kvim pri­ti­sci­ma ko­ji bi ugro­zi­li pro­fe­si­o­nal­no vo­đe­nje jav­nih fi­nan­si­ja. To zna­či da smo tek sa­da, po­sle če­ti­ri-pet me­se­ci, u pot­pu­no­sti ovla­da­li pro­ble­mi­ma ko­je ima­mo u jav­nim fi­nan­si­ja­ma i tač­no zna­mo ko­je su gra­ni­ce ko­je ne sme­mo ni u kom slu­ča­ju pre­ći. I ja ne­ću bi­ti spre­man da ih pre­đem ni u jed­nom slu­ča­ju... po ce­nu da ne osta­nem mi­ni­star fi­nan­si­ja.

A šta ako ne­ko od va­ših ko­a­li­ci­o­nih part­ne­ra obe­ća, re­ci­mo, ne­kom bu­džet­skom ko­ri­sni­ku ve­će pla­te?

Uko­li­ko ne­ko i stvo­ri ne­ku ne­re­al­nu oba­ve­zu bez kon­sul­ta­ci­ja sa mi­ni­strom fi­nan­si­ja, mi to ne­će­mo is­pu­ni­ti. Pri to­me sam pot­pu­no sve­stan či­nje­ni­ce da će on­da po­li­tič­ke otrov­ne stre­le bi­ti oda­pe­te na nas iz G17 plus. Me­ni je pre sve­ga u in­te­re­su da osta­nem upam­ćen u Sr­bi­ji kao ne­ko ko je omo­gu­ćio sta­bi­li­za­ci­ju di­na­ra i oba­ra­nje in­fla­ci­je, a ne kao ne­ko ko je to u pr­ve tri go­di­ne de­mo­krat­ske vla­sti ura­dio kao gu­ver­ner a za­tim sve to "pro­suo" kao mi­ni­star fi­nan­si­ja. Da­le­ko mi je ve­ći in­te­res da osta­nem upam­ćen kao čo­vek za vre­me či­jeg je pri­su­stva u vla­sti in­fla­ci­ja bi­la re­la­tiv­no ni­ska i di­nar sta­bi­lan, ne­go da du­go osta­nem u Vla­di.

Kra­jem sep­tem­bra u Be­o­grad sti­že Mi­si­ja Me­đu­na­rod­nog mo­ne­tar­nog fon­da da vam pro­če­šlja knji­ge i, ako su u re­du, odo­bri na­sta­vak po­mo­ći. Sa či­me će­te pred njih?

Mi smo u av­gu­stu zna­čaj­no po­pra­vi­li na­še ma­kro­e­ko­nom­ske in­di­ka­to­re i mi­slim da sprem­ni do­če­ku­je­mo Mi­si­ju MMF-a i da će­mo us­pe­ti da do­bi­je­mo po­zi­tiv­nu oce­nu do­sa­da­šnje eko­nom­ske po­li­ti­ke. Ono če­ga smo se pri­bo­ja­va­li je to što smo pro­bi­li okvi­re in­fla­ci­je. Ali, svu­da u sve­tu je zbog naft­ne kri­ze in­fla­ci­ja ve­ća od pla­ni­ra­ne ta­ko da ne oče­ku­je­mo ne­ke ve­će pro­ble­me. Bit­no je da za­u­sta­vi­mo trend ra­sta ce­na od pre­ko je­dan od­sto iz ma­ja, ju­na i ju­la. Je­ste da je kre­ta­nje ce­na naf­te ne­iz­ve­sno i tu ne mo­že­mo da uti­če­mo na in­fla­ci­ju, ali za­to će­mo je za­u­sta­vi­ti na svim dru­gim fron­to­vi­ma. Ono što smo ura­di­li gu­ver­ner Ra­do­van Je­la­šić u Na­rod­noj ban­ci i ja u jav­nim fi­nan­si­ja­ma do­volj­no je da se za­u­sta­vi in­fla­ci­ja.

Iz do­ma­ćih, ali i ino­stra­nih po­li­tič­kih i struč­nih kru­go­va sti­žu oce­ne da je spla­snuo onaj re­form­ski en­tu­zi­ja­zam ko­ji je jed­no vre­me bio pre­po­zna­tlji­v znak srp­skog dru­štva. Da li su re­for­me u Sr­bi­ji sta­le zbog sve ve­ćeg ot­po­ra dru­štva prema po­te­zima dr­žav­nih or­ga­na ili je u pi­ta­nju ne­spo­sob­nost, ne­e­fi­ka­snost i ne­slo­žnost Vla­de?

Vi­di­te, re­for­me su ot­ko­če­ne, ali ne po­sto­ji uti­sak da se to do­go­di­lo. Mo­gu se slo­ži­ti da po­sto­ji uve­re­nje da su re­for­me sta­le. Za to ima vi­še raz­lo­ga. Pr­vo, Vla­da je ma­njin­ska i iz te či­nje­ni­ce pro­is­ti­če nje­na sla­bost. S dru­ge stra­ne, ne po­sto­ji po­li­tič­ki kon­sen­zus oko pred­u­zi­ma­nja ne­po­pu­lar­nih i te­ških po­te­za. Mi­slim na po­li­tič­ki kon­sen­zus ne sa­mo ko­a­li­ci­o­nih stra­na­ka iz Vla­de ne­go i par­ti­ja ko­je su za­stu­plje­ne u par­la­men­tu. Dru­gi va­žan raz­log je pri­rod­ni ot­por tran­zi­ci­ji jer lju­di ne vo­le pro­me­ne, lju­di pre­fe­ri­ra­ju sta­tus kvo u sa­da­šnjo­sti u od­no­su na bo­lju, ali ne­iz­ve­snu bu­duć­nost. Jed­no­stav­no, pla­še se pro­me­na. Ali, za­to je na po­li­tič­koj eli­ti da te pro­me­ne spro­ve­de ne­za­vi­sno od te­ku­ćeg ras­po­lo­že­nja bi­rač­kog te­la. Či­nje­ni­ca je da mno­gi po­li­ti­ča­ri raz­mi­šlja­ju ka­ko će bi­rač­ko te­lo re­a­go­va­ti, po­seb­no ove go­di­ne ka­da ima­mo se­ri­ju iz­bo­ra. Da­kle, ne po­sto­ji sprem­nost ni svih stra­na­ka u Vla­di ni­ti onih ko­ji po­dr­ža­va­ju tu Vla­du da se ti po­te­zi po­vu­ku, već po­sto­ji ten­den­ci­ja da se oni odlože.

Tre­ći raz­log je ja­ko lo­ša ko­mu­ni­ka­ci­ja Vla­de sa jav­no­šću zbog če­ga Vla­da ni­je us­pe­la da ob­ja­sni sve ono što je ura­di­la, a od po­čet­ka je pra­ti ne­pri­ja­tan odi­jum de­mo­krat­ske jav­no­sti jer je for­mi­ra­na uz po­dr­šku So­ci­ja­li­stič­ke par­ti­je Sr­bi­je.

I na kra­ju, sa­mo da pri­me­tim da ja­ko ma­li broj lju­di ob­ja­šnja­va u jav­no­sti po­te­ze Vla­de, od­no­sno nu­žnost neo­p­hod­nih pro­me­na. Ta­ko je ogro­man pro­stor pre­pu­šten de­ma­go­gi­ji ko­ju je u ovom pe­ri­o­du uglav­nom lan­si­rao Ka­rić pre­ko svo­je te­le­vi­zi­je i pi­sa­nih me­di­ja ko­je kon­tro­li­še. Ali, ni­je Ka­rić kri­vac za to. Kri­va je Vla­da jer ni­je ima­la do­volj­no lju­di ko­ji su bi­li sprem­ni i spo­sob­ni da ob­ja­sne ku­da Sr­bi­ja mo­ra da ide. Ob­ja­šnje­nje nu­žno­sti re­for­mi je po­la uspe­ha re­for­mi i to pra­vi­lo shva­tio je Zo­ran Đin­đić po­sle go­di­nu dana svog man­da­ta i ka­sni­je je bio ve­o­ma ak­ti­van. Đin­đić je tr­peo naj­ve­će kri­ti­ke Mi­lo­še­vi­će­vog re­ži­ma i u pro­ces tran­zi­ci­je ušao sa ne­ga­tiv­nim imi­džom, ali je us­peo da od ve­o­ma ne­po­pu­lar­nog po­li­ti­ča­ra po­sta­ne ce­njen me­đu gra­đa­ni­ma. Ali, ta­da je po­sto­ja­la ši­ra eki­pa lju­di ko­ja je uspe­va­la da ob­ja­sni nu­žnost re­for­mi...

Raz­li­ka je u to­me što Đin­đić ni­je pra­vio kom­pro­mi­se u spro­vo­đe­nju re­for­mi.

U eko­nom­skoj sfe­ri, da.

Pa ova Vla­da on­da i ni­je ima­la ta­ko lo­šu start­nu po­zi­ci­ju kao što se pri­ča­lo?

Ne­ke stva­ri s ko­ji­ma se ušlo u no­vu eko­nom­sku po­li­ti­ku bi­le su do­bro po­sta­vlje­ne, a ne­ke lo­še. Mi smo tač­no per­ci­pi­ra­li ko­ji su uzro­ci pri­vred­ne stag­na­ci­je u pro­šloj go­di­ni. Pr­vo, to je­ste bi­la in­sti­tu­ci­o­nal­na i po­li­tič­ka ne­sta­bil­nost, a s dru­ge stra­ne ni­je bi­lo me­ha­ni­za­ma za in­di­rekt­no pod­sti­ca­nje pri­vred­nog ra­sta. Mi smo uve­li ne­ke od tih me­ha­ni­za­ma i us­pe­li da u pr­voj po­lo­vi­ni ove go­di­ne zna­t­no po­ve­ća­mo ni­vo in­du­strij­ske pro­iz­vod­nje.

Ali, to je sku­po pla­će­no?

Je­ste, pla­ti­li smo ne­što ve­ćom in­fla­ci­jom od predviđene, ta­ko da smo bi­li pri­mo­ra­ni da na po­čet­ku dru­gog de­la go­di­ne za­o­štri­mo i mo­ne­tar­nu i fi­skal­nu po­li­ti­ku ka­ko bismo ob­u­zda­li in­fla­ci­ju.

Va­ša na­ja­va na po­čet­ku man­da­ta Vla­de o raz­voj­nom bu­dže­tu bi­la je u jed­nom de­lu srp­skog dru­štva shva­će­na kao pro­mo­vi­sa­nje "nar­ko­man­ske eko­no­mi­je", da­kle da kad god Bor ili Za­sta­va pad­nu u ko­mu, Vla­da no­si no­vu do­zu da ih smi­ri i ku­pi so­ci­jal­ni mir. Šta je osta­lo od raz­voj­nog bu­dže­ta?

Mi­slim da su se ipak pre­va­ri­li. Mi smo sma­nji­li sub­ven­ci­je pri­vre­di za mi­li­jar­du di­na­ra u od­no­su na ap­so­lut­ni iz­nos ko­ji je is­pla­ćen pro­šle go­di­ne. Naš cilj je da još sma­nji­mo sub­ven­ci­je, ka­ko bismo mo­ti­vi­sa­li pred­u­ze­ća na br­že re­struk­tu­ri­ra­nje i pri­va­ti­za­ci­ju. Ne­će bi­ti no­vih in­fu­zi­ja. Znam da to ne­će bi­ti po­pu­lar­no i op­šte­pri­hva­će­no, ali sam se pre go­di­nu dana po­mi­rio s tim da ne­ću svi­ma bi­ti sim­pa­ti­čan.

Kad smo kod sim­pa­ti­ja, stal­no go­vo­ri­te da pro­tiv se­be ima­te moć­ne po­slov­ne kru­go­ve i moć­ne sin­di­ka­te. Ho­će li Vla­da re­a­go­va­ti na na­ja­vu jed­ne sin­di­kal­ne cen­tra­le da će for­mi­ra­ti od­re­de za od­bra­nu fa­bri­ka i pru­ži­ti oru­ža­ni ot­por?

Što se ti­če sin­di­ka­ta, ne vi­dim ni­ka­kvu dru­štve­nu opa­snost. Sprem­ni smo na di­ja­log s nji­ma. Kad im se ja­sno ob­ja­sni si­tu­a­ci­ja i je­di­ni pra­vac ko­jim se mo­ra ići, ra­zum­ni lju­di u sin­di­ka­ti­ma to pri­hva­te.

Sla­žem se, me­đu­tim, da je Vla­da bi­la isu­vi­še po­pu­stlji­va i ako se do­go­di da u na­red­nom pe­ri­o­du ne­ko iza­đe sa ne­re­al­nim zah­te­vi­ma i po­ku­ša da blo­ki­ra put, ga­ran­tu­jem da će Vla­da ima­ti da­le­ko čvr­šći od­go­vor. Mo­ram da pri­znam da smo do sa­da bi­li za­te­če­ni. Ali, mi smo si­ro­ma­šno dru­štvo i, na­ža­lost, sve je mo­gu­će ku­pi­ti. Pa ta­ko i ne­ke sin­di­kal­ne li­de­re ko­ji će kad do­bi­ju pa­re, pot­pi­ri­va­ti rad­ni­ke da pra­ve ne­re­de. Kla­si­čan slu­čaj se­ja­nja de­ma­go­gi­je bi­li su pre­go­vo­ri o ot­kup­noj ce­ni pše­ni­ce, ka­da je BK te­le­vi­zi­ja pri­ča­la da srp­skim do­ma­ći­ni­ma tre­ba obez­be­di­ti ce­nu od 14 di­na­ra, iako je svet­ska ce­na bi­la šest di­na­ra, pa su po­je­di­ni se­lja­ci po­ve­ro­va­li da Vla­da ne­će da im dâ ne­što što im pri­pa­da. Naj­ve­ći pro­blem ko­ji sam vi­deo u srp­skom dru­štvu jeste pre­tvaranje auto­kra­ti­je u ne­ku vr­stu li­be­ral­ne de­mo­kra­ti­je, a ona u po­je­di­nim seg­men­ti­ma pre­la­zi u anar­hi­ju.

Me­đu­tim, mno­go ve­ći pro­tiv­ni­ci su oni ko­ji­ma ne od­go­va­ra­ju re­for­me, ko­ji­ma ne od­go­va­ra tr­ži­šna utak­mi­ca, ko­ji­ma od­go­va­ra­ju mo­no­po­li ili pri­vi­le­go­va­ni po­li­tič­ki po­lo­žaj, vi­so­ka in­fla­ci­ja, de­sta­bi­li­za­ci­ja kur­sa na­ci­o­nal­ne va­lu­te. U ta­kvim uslo­vi­ma oni mo­gu, na osno­vu po­li­tič­kog do­go­vo­ra, da za­ra­de, a ne na osno­vu tr­ži­šne spo­sob­no­sti. Ta­kvi po­slov­ni kru­go­vi in­di­rekt­no hu­ška­ju sin­di­ka­te ka­ko bi de­sta­bi­li­zo­va­li si­tu­a­ci­ju. Ima lju­di ko­ji raz­mi­šla­ju po prin­ci­pu "što go­re u ze­mlji, to je na­ma bo­lje". Oni su da­le­ko ve­ća opa­snost u od­no­su na sin­di­ka­te, oni fak­tič­ki ko­ri­ste deo sin­di­ka­ta za svo­je ne­re­al­ne ci­lje­ve.

I Vla­da to mir­no po­sma­tra?

Vla­da je za­te­če­na. Za­la­ga­li smo se za slo­bo­du. Sa­da smo oti­šli u dru­gu kraj­nost, ne­ma kon­trol­nih me­ha­ni­za­ma i ta slo­bo­da se zlo­u­po­tre­blja­va. Po­sto­je ta­blo­i­di ko­ji mo­gu da pi­šu raz­ne ne­i­sti­ne o lju­di­ma i da bu­kval­no ni­ko ne mrd­ne pr­stom. Me­ni su pre­ti­li na BK te­le­vi­zi­ji om­čom za ve­ša­nje a da se ni­ko od struč­nih udru­že­nja ni­je ja­vio i re­kao da to ni­je nor­mal­no, jer ipak se ra­di o te­le­vi­zi­ji sa na­ci­o­nal­nom fre­kven­ci­jom.

Mi­slim da je Vla­da su­vi­še to­le­rant­na i mla­ka pre­ma ta­kvim do­ga­đa­nji­ma, a to pro­is­ti­če iz či­nje­ni­ce da je ma­njin­ska i sla­ba. Sr­bi­ji tre­ba po­li­tič­ki kon­sen­zus za čvrst pra­vac ko­ji će u na­red­ne tri go­di­ne do­ve­sti tran­zi­ci­ju srp­skog dru­štva do kra­ja i u što kra­ćem pe­ri­o­du uve­sti u Evrop­sku uni­ju. Taj kon­sen­zus mo­ra bi­ti na­pra­vljen iz­me­đu stra­na­ka ko­je su sa­da u Vla­di i De­mo­krat­ske stran­ke, jer de­mo­krat­ske sna­ge ko­je zna­ju šta su re­for­me, u Sr­bi­ji su u ma­nji­ni.

Vla­da iz­gle­da kao da u se­bi ima če­ti­ri vla­de, a funk­ci­o­ni­še kao lo­še or­ga­ni­zo­van hol­ding u ko­me osa­mo­sta­lje­ne ćer­ke-fir­me ra­de šta ho­će.

Pro­blem je­ste u to­me što je Vla­da ne­ho­mo­ge­na.

Zar ne­ma ni­kog ko bi sve to mo­gao da po­ve­že i ob­je­di­ni u tim?

Sve će to do­ći na svo­je me­sto kroz ukrup­nja­va­nje po­li­tič­ke sce­ne, a to će se de­si­ti u na­red­nih de­set go­di­na.

Ne­će li valj­da to­li­ko da tra­je i tran­zi­ci­ja?

Ba­zič­ne re­for­me tre­ba­lo bi u Sr­bi­ji da bu­du za­vr­še­ne u na­red­ne tri go­di­ne.

Šta po va­šem mi­šlje­nju još pred­sto­ji da se za­vr­ši od ba­zič­nih eko­nom­skih re­for­mi?

Re­struk­tu­ri­ra­nje jav­nog sek­to­ra, da se pri­va­ti­za­ci­ja do­ve­de do kra­ja i da se sre­di Pen­zi­o­ni fond.

Mo­že li to da za­vr­ši ova vla­da ova­kva ka­kva je?

Sa­mo uko­li­ko De­mo­krat­ska stran­ka uđe u Vla­du. Ni­kad ni­smo ima­li bo­lje šan­se za po­li­tič­ki kon­sen­zus ne­go sa­da. Iako oda­jem pri­zna­nje Zo­ra­nu Đin­đi­ću za to što je bio mo­tor re­for­mi, mo­ram da ka­žem da je Bo­ris Ta­dić ma­nje kon­flikt­na lič­nost u od­no­su na po­koj­nog pre­mi­je­ra Đin­đi­ća. Mi­slim da od­nos ko­ji je Ta­dić us­po­sta­vio sa Ko­štu­ni­com ni­ka­da ni­je po­sto­jao iz­me­đu Đin­đi­ća i Ko­štu­ni­ce. To mi da­je na­du da po­sto­je šan­se da se ta­kav kon­sen­zus us­po­sta­vi. Što ne zna­či da je to do­volj­no, Sr­bi­ji je po­tre­ban ne­ko ko će da vu­če re­for­me a u to­me je Đin­đić bio da­le­ko bo­lji od Ta­di­ća. Ni­je do­volj­no ima­ti sa­mo kon­sen­zus, mo­ra ne­ko da "po­gi­ne" u tim re­for­ma­ma.

Op­šti uti­sak jav­no­sti je da ova vla­da ne vu­če baš pre­vi­še re­form­ske po­te­ze, pa otu­da Ta­di­ću već sti­žu ozbilj­na upo­zo­re­nja da bi nje­gov mo­del ko­ha­bi­ta­ci­je mo­gao da se pre­tvo­ri u sa­u­če­sni­štvo u no­voj de­struk­ci­ji srp­skog dru­štva.

Naš još ve­ći pro­blem je što smo mno­go ra­di­li, a ma­lo pri­ča­li. I po­ku­ša­će­mo u bu­duć­no­sti da pro­me­ni­mo tu sli­ku. Ni­je kri­va jav­nost što je ne­do­volj­no in­for­mi­sa­na. Ima či­tav niz re­form­skih pro­ce­sa ko­ji su ubr­za­ni. Pri­va­ti­za­ci­ja ba­na­ka, na pri­mer, a sko­ro smo za­vr­ši­li i re­for­mu po­re­skog si­ste­ma.

Eto, kad smo kod po­re­skog si­ste­ma, vi ste na po­čet­ku man­da­ta obe­ća­li ras­te­re­će­nje pri­vre­de za tre­ći­nu?

Pa uki­nu­li smo ve­li­ki broj po­re­za, ali pri ova­kvom fi­nan­si­ra­nju Pen­zi­o­nog fon­da, ko­ji do­bi­ja pre­ko 60 mi­li­jar­di do­ta­ci­ja iz bu­dže­ta, ni­je mo­gu­će da sni­zi­mo po­re­ske sto­pe.

Zašto je ova vla­da po­sta­la ne­po­pu­lar­na već po­sle tri me­se­ca, a u to vre­me ni­je vu­kla ne­po­pu­lar­ne po­te­ze?

Pa... ne znam... Mi­slim da je Vla­da po­sta­la ne­po­pu­lar­na sa­mom či­nje­ni­com da je for­mi­ra­na uz po­dr­šku SPS-a, jer mno­gi lju­di to ni­su mo­gli da pri­hva­te. Mi­slim da je to vi­še psi­ho­lo­ška per­cep­ci­ja. Ne po­sto­ji nijed­na me­ra, osim onog za­ko­na o po­mo­ći ha­škim op­tu­že­ni­ci­ma, ko­ji je bio to­tal­no po­gre­šan po­tez, zbog ko­je je Vla­da za­slu­ži­la ta­kav imidž.

Vla­da ima loš imidž i zbog lju­di koji su ne­do­volj­no sprem­ni da otvo­re­no ko­mu­ni­ci­ra­ju sa gra­đa­ni­ma.

Za­što vi kao eko­nom­ski eks­per­ti ni­ste, na pri­mer, otvo­re­no ob­ja­sni­li gra­đa­ni­ma ka­kve su ka­ta­stro­fal­ne eko­nom­ske i fi­nan­sij­ske po­sle­di­ce ne­sa­rad­nje sa Ha­škim su­dom?

Za­to što je za ta­kve stva­ri po­treb­no da Vla­da ima po­li­tič­ki kon­sen­zus. I to ne mo­že da ka­že mi­ni­star fi­nan­si­ja, ne­go pre­mi­jer i pred­sed­nik dr­ža­ve. A iz G17 plus ni­smo ni­ka­da re­kli da ne­sa­rad­nja sa Ha­škim tri­bu­na­lom mo­že do­ne­ti ne­ku ko­rist Sr­bi­ji.

Pro­blem je što ste ću­ta­li.

Mi­slim da je La­bus to vi­še pu­ta re­kao. Mo­žda ja ni­sam, ali La­bus je­ste.

Če­sto se ža­li­te na fi­nan­sij­ske moć­ni­ke koji vas ome­ta­ju u spro­vo­đe­nju re­for­mi. Me­đu­tim, pri­li­kom par­la­men­tar­ne de­ba­te o iz­bo­ru no­ve ko­mi­si­je za har­ti­je od vred­no­sti opo­zi­ci­ja ni­je že­le­la da pri­hva­ti pe­dlog da član va­še par­ti­je bu­de iza­bran za pred­sed­ni­ka, uz obra­zlo­že­nje da je G17 plus za­pra­vo naj­ve­ći fi­nan­sij­ski moć­nik Sr­bi­je. Spo­mi­nja­lo se da va­ša par­ti­ja di­rekt­no ili po­sred­no upra­vlja DDOR-om No­vi Sad, Ko­mer­ci­jal­nom i Voj­vo­đan­skom ban­kom, Na­ci­o­nal­nom šte­di­o­ni­com, Na­rod­nom ban­kom Sr­bi­je, Ga­ran­cij­skim fon­dom, Agen­ci­jom za sa­na­ci­ju ba­na­ka, Fon­dom za raz­voj, Ak­cij­skim fon­dom, Cen­tral­nim re­gi­strom i Mi­ni­star­stvom fi­nan­si­ja.

Na mno­gim od tih me­sta ne na­la­ze se par­tij­ski lju­di, već struč­nja­ci ko­je smo, mo­žda, mi sa­mo pred­lo­ži­li. Za mno­ge od tih me­sta ne znam ko je pred­lo­žio ru­ko­vo­de­će lju­de. Za pro­me­nu, na pri­mer, u DDOR-u ni­sam znao iako su ne­ke no­vi­ne na­pi­sa­le da sam di­rekt­no uče­stvo­vao u pro­me­ni di­rek­to­ra.

Mi iz G17 plus je­smo pre­u­ze­li od­go­vor­nost za fi­nan­si­je jer je to ono što naj­bo­lje zna­mo da ra­di­mo. Sma­tra­mo da je to naj­te­ži seg­ment vo­đe­nja dr­ža­ve. Mi ni­smo pre­u­ze­li moć, ne­go ne­za­hval­nu ulo­gu i od­go­vor­nost. To je ve­li­ka raz­li­ka jer mi ima­mo da­le­ko ve­će šte­te ne­go ko­ri­sti. Mno­go bi nam la­god­ni­je bi­lo da ima­mo pred­sed­ni­ka dr­ža­ve ko­ji sa­mo obi­la­zi ba­nje, bol­ni­ce, sport­ske te­re­ne, otva­ra no­ve fa­bri­ke. Obr­nu­to od sve­ga to­ga, mi ima­mo naj­te­ža me­sta u vla­sti i to ko­ri­sti­mo kao sred­stvo da ostva­ri­mo ci­lje­ve iz na­šeg pro­gra­ma. Pa ne mo­že­te ostva­ri­ti ma­kro­e­ko­nom­sku sta­bil­nost ako ste mi­ni­star za di­ja­spo­ru.

Mi ne­ma­mo ni­ka­kav uti­caj na pri­va­ti­za­ci­ju, ni­ka­kav uti­caj u Ko­mi­si­ji za har­ti­je od vred­no­sti, ni­ka­kav uti­caj na bez­bed­no­sne slu­žbe, a na­rod kri­vi nas za sve pro­ble­me ko­je vi­di oko se­be.

Da bu­dem pot­pu­no ja­san. Tu te­zu su lan­si­ra­li oni ko­ji se pla­še di­sci­pli­ne i uvo­đe­nja re­da u fi­nan­sij­ski si­stem Sr­bi­je.

Zar ta­kva sek­tor­ska po­de­lje­nost Vla­de ni­je opa­snost po Sr­bi­ju, jer sva­ko bri­ne sa­mo o svom ata­ru i ne zna šta ra­di ne­ki dru­gi mi­ni­star. Da li je va­ma, kao G17 plus, ne­pri­jat­no u Vla­di kad vi­di­te da ne­ki vaš ko­a­li­ci­o­ni part­ner u pra­vo­su­đu, bez­bed­no­snim slu­žba­ma ili dr­žav­noj upra­vi vra­ća Mi­lo­še­vi­će­ve ka­dro­ve u vlast?

... Na­rav­no da nam je ne­pri­jat­no... Ali... mi­slim ... si­tu­a­ci­ja se po­pra­vlja... U po­li­ci­ji je si­gur­no bo­lja ne­go što je bi­la...

Je­dan deo jav­no­sti, ko­ji­ ne kre­i­ra BK te­le­vi­zi­ja, sma­tra da ste va­šim de­lo­va­njem kao mi­ni­star zna­čaj­no do­pri­ne­li ra­stu rej­tin­ga, na pri­mer, Bo­go­lju­ba Ka­ri­ća.

Na­ža­lost, na­rod krat­ko pam­ti i za­bo­ra­vlja ka­kvu je Ka­rić imao ulo­gu u pro­mo­vi­sa­nju Mir­ja­ne Mar­ko­vić i sa­mog Mi­lo­še­vi­ća, i da je Ka­rić dve go­di­ne bio mi­ni­star a za to vre­me ne da ni­su po­kre­nu­te fa­bri­ke i ski­nu­ti lan­ci i ka­tan­ci ne­go smo ima­li ta­kvu re­ce­si­ju ka­kva se ne pam­ti u sve­tu.

Pa na va­žnim funk­ci­ja­ma u va­šoj vla­sti su ta­ko­đe Mi­lo­še­vi­će­vi mi­ni­stri.

... Na pri­mer ko?

Di­rek­tor dr­žav­ne Te­le­vi­zi­je.

... Sla­žem se, ovaj... ima... ali... opet ka­žem... kad ima­te ko­a­li­ci­o­nu vla­du... Mo­že­te ili bi­ti prin­ci­pi­je­lan i ni­kad ne iza­ći na iz­bo­re i ne uče­stvo­va­ti ni u jed­noj vla­di. Ili bi­ti sprem­ni za ne­ke kom­pro­mi­se. Mi iz G17 plus je­smo sprem­ni za od­re­đe­ne kom­pro­mi­se, oni sa­mo ne sme­ju bi­ti tru­li i mo­ra po­sto­ja­ti gra­ni­ca pre­ko ko­je se ne sme ići. Mi­slim da ta gra­ni­ca još ni­je pre­đe­na, ali mo­žda je to na­ša lič­na per­cep­ci­ja. Me­đu­tim, sa­svim je si­gur­no po­gre­šan uti­sak da je na­ma sta­lo po sva­ku ce­nu da osta­ne­mo u Vla­di i da ima­mo lju­de na va­žnim me­sti­ma za kon­tro­lu dr­žav­nih fi­nan­si­ja. Jed­no­stav­no, ne­ma bo­ljih lju­di u dru­gim stran­ka­ma za mno­ga me­sta u fi­nan­si­ja­ma i za­to nas stal­no pi­ta­ju ko­ga ho­će­mo da pred­lo­ži­mo. Za mnoga me­sta ko­ja je tre­ba­lo po­pu­ni­ti mi smo tra­ži­li da dru­gi pred­lo­že kan­di­da­te, ali ni­su ih ima­li. Za me­sta u Ko­mi­si­ji za har­ti­je od vred­no­sti bi­lo je pra­vo mu­če­nje na­ći kan­di­da­te jer ni­ko ne­će da se pri­hva­ti ta­ko od­go­vor­no me­sto, a ne sme da bu­de ni po­li­tič­ki ak­ti­van u stran­ka­ma.

A zar je­dan eks­pert ka­kav je Bo­ško Živ­ko­vić ni­je mo­gao da bu­de pred­sed­nik te ko­mi­si­je?

Ne­mam ni­šta pro­tiv go­spo­di­na Živ­ko­vi­ća... ali... jed­no­stav­no... ni­je fi­gu­ri­sao kao kan­di­dat. Ali, opet ka­žem da mi iz G17 plus ima­mo da­le­ko ve­ću od­go­vor­nost ne­go pri­vi­le­gi­je što ima­mo lju­de ko­ji se ba­ve fi­nan­si­ja­ma.

Mi smo u ne­ko­li­ko pro­te­klih me­se­ci iz­gu­bi­li me­dij­ski rat ko­ji su pro­tiv nas po­ve­li po­je­di­ni taj­ku­ni iz pret­hod­nog pe­ri­o­da...

Ka­ko ste mo­gli da iz­gu­bi­te me­dij­ski rat, vi ko­ji ste ta­ko su­ve­re­no do ula­ska u vla­du vla­da­li me­dij­skom sce­nom Sr­bi­je?

Iz­gu­bi­li smo ga... pri­vre­me­no... i oče­ku­jem da će­mo ga na kra­ju do­bi­ti. Ali, bi­li smo ne­ak­tiv­ni. Mo­ja že­na ka­že da sam bu­da­la, ra­dim do ka­sno uve­če, pred­lo­žio sam 23 za­ko­na i Skup­šti­na ih je usvo­ji­la, a s dru­ge stra­ne me jav­nost i me­di­ji ras­tu­ra­ju.

A da mo­žda ni­ste iz­gu­bi­li me­dij­ski rat za­to što ste ušli u po­li­tič­ki pro­stor gde va­šoj par­ti­ji ni­je me­sto, me­đu po­pu­li­ste?

Ne, ne sla­žem se. Mi­slim da su i ne­ki ana­li­ti­ča­ri bi­li pre­ma na­ma pre­o­štri, kao što su bi­li pre­o­štri pre­ma Đin­đi­ću. Zna­te, u Sr­bi­ji tek kad ne­ko­g ne­ma, i ume­sto nje­ga do­đe ne­ko dru­gi, lju­di shva­te ko­li­ka je vred­nost ono­ga ko­ga ne­ma.

Vi ste bi­li je­dan od tih pre­o­štrih kri­ti­ča­ra Zo­ra­na Đin­đi­ća?

Za­to što sam sma­trao da ću mu, ako bu­dem oštar, po­ma­ga­ti da on bu­de bo­lji. Ako je ne­ko pre­ma me­ni objek­tiv­no oštar, ja ću bi­ti bo­lji. Spre­man sam da uvek slu­šam i pri­hva­tam kri­ti­ke i da pri­zna­jem da gre­šim. Ali, uko­li­ko su te kri­ti­ke za­sno­va­ne na la­žnim po­da­ci­ma, ne­in­for­mi­sa­no­sti kri­ti­ča­ra ili su plod že­lje da se sklo­nim sa mi­ni­star­skog me­sta, ne za­to da bi Sr­bi­ji bi­lo bo­lje, ne­go da bi toj fi­nan­sij­skoj gru­pi bi­lo bo­lje, on­da te kri­ti­ke ne pri­hva­tam. Po­gle­daj­te, ni­ko­me od ka­fe­dži­ja i pri­vat­nih rad­nji ni­je sve­jed­no što dr­ža­va uvo­di fi­skal­ne ka­se, oni fak­tič­ki 20 od­sto po­re­za na pro­met ko­ji su sta­vlja­li se­bi u džep sa­da mo­ra­ju da pre­da­ju dr­žav­noj bla­gaj­ni.

Ali, da se vra­ti­mo i na dru­ge po­slo­ve Vla­de. Sa­da raz­go­va­ra­mo sa ko­le­ga­ma, pre sve­ga Mi­ni­star­stvom tr­go­vi­ne, da i oni pre­du­zmu od­re­đe­ne me­re. Evo, na pri­mer, na slu­ča­ju še­će­ra, je­di­ni na­čin da se u uslo­vi­ma hi­per­pro­duk­ci­je na do­ma­ćem tr­ži­štu spre­či po­ve­ća­nje ce­na jeste da se spu­ste pre­lev­ma­ni na uvoz. Na­la­zi­mo se u ap­surd­noj si­tu­a­ci­ji, že­li­mo da pod­stak­ne­mo do­ma­ću po­ljo­pri­vred­nu pro­iz­vod­nju, ima­mo da­le­ko ve­će do­ma­će ce­ne od svet­skih i po­red sve­ga to­ga kar­tel še­će­ra do­no­si od­lu­ku o po­ve­ća­nju ce­na ne­pu­nih me­sec da­na po­što je ova vla­da iz­dej­stvo­va­la da se vra­ti po­vla­šće­ni iz­voz še­će­ra u Evrop­sku uni­ju.

Ali, ni­ste ta­ko ši­ro­ko­gru­do re­a­go­va­li na uki­da­nje pre­lev­ma­na kad je od ove vla­de to tra­ži­la Evrop­ska uni­ja kao pred­u­slov pri­bli­ža­va­nja Sr­bi­je Uni­ji?

Za­to što, kao i sve dru­ge ze­mlje, že­li­mo da šti­ti­mo do­ma­ću po­ljo­pri­vre­du. Ali, ovo je bez­o­bra­zluk. Či­ni mi se da ne­ki sma­tra­ju da je ova vla­da pot­pu­no ra­šti­mo­va­na, ne­e­fi­ka­sna, ne­de­lo­tvor­na i ne­spo­sob­na i ko­ri­ste pri­li­ku da na tome za­ra­de. G17 plus uči­ni­će sve da po­ka­žu da ne­ma tru­lih kom­pro­mi­sa i da ne­će­mo do­zvo­li­ti da nas bi­lo ko vu­če za nos bez ob­zi­rana to ka­kve su po­li­tič­ke po­sle­di­ce. Či­ta­vi lo­bi­ji su se stvo­ri­li, da­ni­ma je u ta­blo­i­di­ma pri­pre­ma­na da je La­bus u slu­žbi uvo­zni­ka še­će­ra i da sprema sma­nji­va­nje pre­lev­ma­na, da bi to bio sa­mo uvod za di­za­nje ce­ne še­će­ra.

Po­što ima­mo i si­ro­ma­šne no­vi­na­re, mno­gi lo­bi­ji da­ju no­vac da se ne­ke in­for­ma­ci­je pla­si­ra­ju u jav­no­sti.

Ho­će­te da ka­že­te da se u Sr­bi­ji pla­ća­ju in­for­ma­ci­je?

Mi­slim da se in­for­ma­ci­je i te ­ka­ko pla­ća­ju i mi­slim da se je­dan deo jav­nog mnje­nja kre­i­ra na ba­zi in­te­re­sa onih ko­ji pla­ća­ju te in­for­ma­ci­je. Ima to­ga svu­da u sve­tu, ali u Sr­bi­ji je to pre­šlo nor­mal­ne i uobi­ča­je­ne gra­ni­ce.

Zar ni­je bio po­sao va­še vla­de da kre­i­ra uslo­ve u in­for­ma­tiv­nom pro­sto­ru?

Tač­no, Vla­da je kri­va, Vla­da je do­zvo­li­la da već go­di­nu da­na ne po­sto­ji Ra­di­o­di­fu­zni sa­vet. Ne kri­vim me­di­je, kri­va je Vla­da. Sma­tram da je od­nos Vla­de pre­ma jed­nom de­lu me­di­ja do­pri­neo da po­la­ko uđe­mo u me­dij­sku po­lu­a­nar­hi­ju. Na iz­ve­stan na­čin ima­mo dik­ta­tu­ru ta­blo­i­da. Ne­ka­da su ta­blo­i­di iz­mi­šlja­li stva­ri iz pri­vat­nog ži­vo­ta glu­ma­ca, pe­va­ča, pa ne­kad i po­li­ti­ča­ra. A sad se pre­šlo u eko­nom­ske sfe­re i kre­i­ra­nje po­li­tič­kog jav­nog mnje­nja.

U ovom ča­su, dr­ža­vom po­ku­ša­va da upra­vlja ne­ko ko ni­je ni u vla­di ni u po­li­tič­kim stran­ka­ma.

To je mo­gu­će sa­mo ako je Vla­da sla­ba, a ti cen­tri ve­o­ma ja­ki.

Re­kao sam da je Vla­da sla­ba jer je ma­njin­ska.

Mo­ja osnov­na kon­sta­ta­ci­ja je da su oni ko­ji­ma ne od­go­va­ra­ju re­for­me i nor­mal­ni raz­voj de­mo­kra­ti­je is­ko­ri­sti­li či­nje­ni­cu da je Vla­da sla­ba i da ne­ma po­li­tič­kog kon­sen­zu­sa za na­sta­vak re­for­mi i po­ku­ša­va­ju da pre­u­zmu stva­ri u svo­je ru­ke.

Da li to zna­či da je on­da Vla­da sa­u­če­snik pre­u­zi­ma­nja dr­ža­ve od stra­ne ne­for­mal­nih cen­ta­ra mo­ći?

Ako ne pre­du­zme od­luč­ne me­re, bi­će sa­u­če­snik u to­me. Me­đu­tim, još ni­je sve iz­gu­blje­no. Da­kle, deo su­štin­ske bit­ke za re­for­me je­ste pro­pu­šten i me­dij­ski iz­gu­bljen, ali još ni­je ka­sno da se u za­vr­šni­ci po­be­di.

Iz mno­gih va­ših od­go­vora is­pa­de da je Vla­da za sve kri­va?

Ne be­žim od od­go­vor­no­sti ko­ja je na na­ma iz vla­de. Ali, či­ni mi se da nam je sva­ljen da­le­ko ve­ći te­ret od­go­vor­no­sti ne­go što ga stvar­no ima­mo.

Da li na osno­vu is­ku­stva ko­je ste ste­kli kao gu­ver­ner i mi­ni­star fi­nan­si­ja mi­sli­te da Sr­bi­ja ima šan­si da do­bi­je vla­du ko­ja će kre­i­ra­ti am­bi­jent u ko­me će bi­ti vi­še rad­nih me­sta i bo­lje pla­će­nih po­slo­va, a ne vla­du koja sa­mo bri­ne o so­ci­ja­li i po­sku­plje­nji­ma, o to­me ka­ko će po­mo­ći lju­di­ma da po­tro­še ma­nje pa­ra i po­što je še­ćer?

Da mi je ne­ko pre go­di­nu da­na pri­čao da će nam ove go­di­ne kao je­dan od pri­o­ri­te­ta u eko­nom­skoj po­li­ti­ci bi­ti us­po­sta­vlja­nje ma­kro­e­ko­nom­ske sta­bil­no­sti ko­ju smo već us­po­sta­vi­li u pret­hod­ne tri go­di­ne, ne bih mu ve­ro­vao. Zna­či, sa­da se ba­vi­mo ne­čim što bi već tre­ba­lo da bu­de go­to­va stvar. Tre­ba da ob­u­zda­va­mo strah od in­fla­ci­je, ne­što što smo već ura­di­li.

Ve­ro­vao sam da će­mo ove go­di­ne stva­ra­ti am­bi­jent za no­vo za­po­šlja­va­nje. Ali, op­ti­mi­sta sam bez ob­zi­ra na sve što sam do sa­da re­kao. Mi­slim da je po­sle lo­kal­nih iz­bo­ra, a bez ras­pi­si­va­nja van­red­nih par­la­men­tar­nih iz­bo­ra, mo­gu­će po­sti­ći čvr­šći po­li­tič­ki kon­sen­zus ko­ji će omo­gu­ći­ti da se vla­da kon­cen­tri­še na re­ša­va­nje ži­vot­nih pro­ble­ma na­ro­da.

Či­ni mi se da svi vi pre­če­sto me­ri­te par­tij­ski rej­ting i da su vam pu­na usta na­ci­o­nal­nih in­te­re­sa, a Sr­bi­ja sa­mo da­lje pro­pa­da i re­for­me sto­je. Ko­li­ko smo vre­me­na iz­gu­bi­li?

Mi ne me­ri­mo rej­ting na­še stran­ke, to ra­de dru­gi. Ja vam ka­žem da re­for­me ni­su sta­le, sa­mo je ta­kva per­cep­ci­ja jav­no­sti.

Ka­ko ni­su sta­le? Je li sta­la pri­va­ti­za­ci­ja pred­u­ze­ća i ba­na­ka, da li se ka­sni sa re­struk­tu­ri­ra­njem jav­nog sek­to­ra, šta je sa pro­iz­vod­no-fi­nan­sij­skom kon­so­li­da­ci­jom ve­li­kih fir­mi, još ne­ma ne­kih va­žnih si­stem­skih za­ko­na...

Pa... gle­daj­te... do­bro... Za pri­va­ti­za­ci­ju je iz­gu­blje­na pr­va po­lo­vi­na ove go­di­ne, ali se mo­že br­zo na­dok­na­di­ti. U Agen­ci­ji za pri­va­ti­za­ci­ju na­pra­vlje­na je pot­pu­no no­va stra­te­gi­ja, za­vr­ši­li smo re­pro­gram sa Lon­don­skim klu­bom što će zna­čaj­no po­bolj­ša­ti rej­ting Sr­bi­je, mi će­mo idu­će go­di­ne pr­vi put mo­ći da ko­ti­ra­mo na­še ak­ci­je na Lon­don­skoj be­rzi, kad ot­pla­ti­mo pr­vu ra­tu od 45 mi­li­o­na do­la­ra.

Mi­slim da za Sr­bi­ju do­la­ze bo­lja vre­me­na, sa­mo pod uslo­vom da oče­ki­va­nja bu­du re­al­na, po­treb­no je da se ra­di i po­treb­no je vre­me. Mi iz G17 plus ni­smo od­stu­pi­li od pred­iz­bor­nih obe­ća­nja, naš pri­o­ri­tet je bio pri­vred­ni rast.

Ali, sa­mi ste ma­lo­pre re­kli da je taj rast ko­štao Sr­bi­ju in­fla­ci­je i da će­te u na­red­nim me­se­ci­ma žr­tvo­va­ti rast za­rad oba­ra­nja in­fla­ci­je. Uz taj rast do sa­da smo ima­li i ve­ću jav­nu po­tro­šnju kao lo­šu po­ja­vu.

Tač­no... pri­zna­jem... I to sa­da mo­ra­mo da ko­či­mo. Na kra­ju će­mo, na­dam se, na­pra­vi­ti ba­lans iz­me­đu sta­bil­no­sti i ra­sta. Ako u ok­to­bru po­stig­ne­mo po­li­tič­ki kon­sen­zus de­mo­krat­skih sna­ga o ci­lje­vi­ma eko­nom­skih re­for­mi, za­poč­ne­mo ozbi­ljan ne­de­ma­go­ški di­ja­log sa sin­di­ka­ti­ma, i uz po­volj­nu ko­njunk­tu­ru u sve­tu, si­gur­no je da mo­že­mo oče­ki­va­ti znat­no bo­lja i mir­ni­ja vre­me­na.

Mi­ša Br­kić