Iza te po­li­ti­ke re­fe­ren­du­ma mo­ra da se kri­je ne­ka­kav uži in­te­res ili ne­ki skri­ve­n a do­volj­no sna­žan spolj­ni pod­sti­caj, po­što je oči­gled­no da ni­je u pi­ta­nju in­te­res Cr­ne Go­re

Mo­ra bi­ti da se to ne­ki mar­ke­tin­ški struč­njak u Pod­go­ri­ci do­se­tio da pri­ču o re­fe­ren­du­mu tre­ba pu­sti­ti upra­vo usred naj­mr­tvi­je se­zo­ne, jer bi ina­če ured­ni­ci be­o­grad­skih no­vi­na vest o to­me da Cr­na Go­ra ho­će da se raz­dru­ži sme­sti­li ne­gde kod či­tu­lja. A bi­lo je va­žno da stvar od­jek­ne u Be­o­gra­du, po­što je u Pod­go­ri­ci to sta­ja­ća te­ma ko­ju ne­ma šta da po­ti­sne i za­me­ni. Da­kle, na­de vla­sti u Pod­go­ri­ci sa­sto­je se u to­me da će u Be­o­gra­du bi­ti pri­me­će­no da Cr­na Go­ra još uvek ho­će da se osa­mo­sta­li, da pre­ti re­fe­ren­du­mom i da će se ne­ko u Sr­bi­ji ko­nač­no zbog to­ga iz­ner­vi­ra­ti.

To bi bi­lo va­žno za sa­mo­stal­nu Cr­nu Go­ru po­što iz­gle­da da je je­di­ni na­čin da se do to­ga do­đe ako se osa­mo­sta­li Sr­bi­ja. Od Sr­bi­je se oče­ku­je da brat­ski po­mog­ne i sa­ra­đu­je u tom po­du­hva­tu, ta­ko što će sa­ma od­u­sta­ti od dr­žav­ne za­jed­ni­ce za ra­čun onog de­la Cr­ne Go­re ko­ji za­jed­ni­cu ne že­li, ali ne mo­že da u to ube­di do­vo­ljan broj vla­sti­tih gra­đa­na. To će re­ći da re­fe­ren­dum ko­jim se pre­ti ne­ma iz­gle­da da uspe i to uglav­nom svi zna­ju.

U stva­ri, već do­sta du­go svi zna­ju sve o ovom pro­ble­mu, ali pro­blem je u to­me što Sr­bi­ja ovog pu­ta po­ka­zu­je do­sta str­plje­nja, ili je sve to pre­ma­lo za­ni­ma, pa se mo­žda uop­šte i ne­će iz­ner­vi­ra­ti. Za taj slu­čaj Pod­go­ri­ca nu­di raz­go­vo­re o mir­nom raz­dru­ži­va­nju (ina­če opet pre­ti re­fe­ren­dum, što sve vi­še li­či na pret­nju da će se obe­si­ti ili ma­kar po­če­ti štrajk gla­đu) na šta se u Be­o­gra­du ni­ko ni­je oda­zvao. Ni­ko osim La­bu­sa.

Vo­đa G17 plus od­ne­kud je za­klju­čio da je tre­nu­tak da nas pod­se­ti na po­čet­no opre­de­lje­nje svo­je stran­ke u ne­sta­ja­nju, ko­je je do­sta du­go iz­be­ga­vao da po­mi­nje, po­što mu je svo­je­vre­me­no So­la­na ob­ja­snio da Evro­pa na to gle­da sa­svim dru­ga­či­je i da ne že­li no­ve gra­ni­ce, što je La­bus uosta­lom do­bro znao, ali eto, po­ne­kad ko­ri­sti kad se ne­kom ne­što po­no­vi. Uop­šte, ov­de se već do­sta du­go svi ba­vi­mo po­na­vlja­njem već re­če­nog, po­no­vo po­sta­vlja­mo ista pi­ta­nja i ne­str­plji­vo če­ka­mo do­bro po­zna­te od­go­vo­re, te ako ta­ko na­sta­vi­mo, ne­ka od mo­žda­nih vi­ju­ga ne­mi­nov­no će nam atro­fi­ra­ti.

Slu­čaj cr­no­gor­skog ot­ce­plje­nja je mo­žda naj­ka­rak­te­ri­stič­ni­ji po to­me ko­li­ko ma­lo no­vog tu ima da se ka­že i da se mi­sli. Za­što, da­kle, La­bus ve­ru­je da je sad tre­nu­tak da se raz­go­va­ra o raz­dru­ži­va­nju? Ako za­ne­ma­ri­mo mo­guć­nost da se na­da ne­kim gla­so­vi­ma na lo­kal­nim iz­bo­ri­ma, osta­je da mu ve­ru­je­mo da on ve­ru­je Đu­ka­no­vi­će­voj eki­pi ka­da ka­že da za­jed­ni­ca ne funk­ci­o­ni­še. Ne ho­da.

Pa, stvar­no, što ne ho­da ma­lo bo­lje? Za­to što joj je Đu­ka­no­vić lič­no ve­zao no­ge još pri ro­đe­nju, kao što opet svi zna­mo. Da li je on ti­me ne­ko­me lu­ka­vo pod­va­lio? Da li je So­la­na is­pao na­i­van kad je funk­ci­o­ni­sa­nje za­jed­ni­ce sa­svim pre­pu­stio po­li­tič­koj vo­lji vla­sti u Be­o­gra­du i Pod­go­ri­ci? Pa, sve što je on mo­gao da ura­di bi­lo je da ob­ja­sni šta Evro­pa že­li i šta se Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri vi­še is­pla­ti, a ni­je mo­gao da se ba­vi ti­me šta se ko­me od pre­go­va­ra­ča i po­li­tič­kih li­de­ra lič­no vi­še ili ma­nje is­pla­ti.

Mo­žda te­ško gre­šim, ali či­ni mi se da je po­li­ti­ka u Sr­bi­ji, po­sle svih iz­bor­nih po­tre­sa i pro­me­na, ipak na­pre­do­va­la u po­re­đe­nju s Cr­nom Go­rom, gde se vlast ni­je me­nja­la. U Sr­bi­ji se sa­da, na­i­me, ma­nje ose­ća ta ve­li­ka lič­na ve­za­nost za vlast bi­lo ko­ga od po­li­ti­ča­ra; svi ima­ju is­ku­stvo po­ra­za i te­ško da će se ko po­no­vo usu­di­ti da sop­stve­ni in­te­res su­vi­še upa­dlji­vo su­prot­sta­vi jav­nom in­te­re­su.

U tom po­gle­du Cr­na Go­ra je za­o­sta­la, do­ne­kle baš za­to što je Đu­ka­no­vić svo­je­vre­me­no us­peo da se iz­mak­ne od Mi­lo­še­vi­ća i da to pre­ži­vi. Po­sle to­ga, ne­ko vre­me je sve u Cr­noj Go­ri iz­gle­da­lo mo­der­ni­je i ra­zum­ni­je ne­go u Sr­bi­ji. A on­da je pao Mi­lo­še­vić, što je Đu­ka­no­vić od­bio da pri­me­ti i od ta­da, i zbog to­ga, Cr­na Go­ra gu­bi kom­pas.

I vlast i opo­zi­ci­ja su­vi­še su za­klju­ča­ni u svo­je tvr­đa­ve i ta za­kr­vlje­nost po­sta­je sve go­ra i sve glu­plja, dok obi­čan svet, pa­ra­dok­sal­no, valj­da slu­ša­ju­ći in­stinkt sa­mo­od­bra­ne, po­la­ko gu­bi in­te­res za tu ve­či­tu sva­đu. Či­ni mi se da su vla­sti pro­pu­sti­le ne­ko­li­ko naj­bo­ljih pri­li­ka da te­mu ne­za­vi­sno­sti ma­lo ohla­de, po­go­to­vu što za­jed­ni­ca ni­čim ne ogra­ni­čava cr­no­gor­ski pro­spe­ri­tet. Za­to iza te po­li­ti­ke re­fe­ren­du­ma mo­ra da se kri­je ne­ka­kav uži in­te­res ili ne­ki skri­ve­n a do­volj­no sna­žan spolj­ni pod­sti­caj, po­što je oči­gled­no da ni­je u pi­ta­nju in­te­res Cr­ne Go­re.

Na­i­me, ako za­i­sta do­đe do re­fe­rend­u­ma, bi­će to te­sno pre­gla­sa­va­nje či­ji is­hod, ka­kav god bio, ne mo­že da ne za­va­di Cr­nu Go­ru sa sa­mom so­bom. Se­ver s ju­gom, Ce­ti­nje s Her­ceg No­vim, Sr­be s Bo­šnja­ci­ma i Al­ban­ci­ma, i ne vi­dim da će onaj ko osta­ne u ma­nji­ni to pri­mi­ti kao sport­ski po­raz. Ali, ve­ru­jem da bi sve ipak pro­šlo ne­što mir­ni­je ako bi iz­gu­bi­li se­pa­ra­ti­sti, što je ve­ro­vat­no, jer se ne bi me­njao sta­tus quo a s po­zna­tim sta­njem svi se ne­ka­ko lak­še mi­re.

Sr­bi­ja ov­de naj­bo­lje mo­že da po­mog­ne ako ne ra­di baš ni­šta. To zna­či: ne­ka La­bus sam u svo­je ime ras­pra­vlja o raz­dru­že­nju i ne­ka do­ka­zu­je da ta­ko šti­ti in­te­re­se Sr­bi­je, a i Cr­ne Go­re. Ono što je go­re re­če­no o to­me da po­li­ti­ka u Sr­bi­ji vi­še ni­je to­li­ko vo­đe­na pri­vat­nim in­te­re­si­ma, naj­ma­nje se od­no­si na La­bu­sa i nje­go­vu se­pa­ra­ti­stič­ku stran­ku.

Iz per­spek­ti­ve Be­o­gra­da ovo je za­pra­vo pri­ja­tan pro­blem, je­di­ni o ko­jem Sr­bi­ja sa­svim de­li stav Evro­pe; mo­že se­bi da do­zvo­li da str­plji­vo če­ka, sme­ška se, po­ka­zu­je mno­go do­bre vo­lje i ljud­skog raz­u­me­va­nja za cr­no­gor­ske ne­spo­ra­zu­me s Evro­pom. A naj­bo­lje bi bi­lo da Be­o­grad ne dr­ži stra­nu ni­ko­me u Cr­noj Go­ri, jer ta­mo se već ja­ko te­ško ra­za­zna­je šta ko stvar­no ho­će i zbog če­ga. Ne­ka, da­kle, sve to bu­de po­sao za ne­ko­ga iz Bri­se­la.

Sto­jan Ce­ro­vić