Zaštita na radu:
Ru­ski ru­let rad­nič­ke kla­se

Sa­mo malobrojni, ko­ji svoj po­sao oba­vlja­ju osi­gu­ra­ni pot­pi­sa­nim ugo­vo­rom, u slu­ča­ju ne­sre­će ima­ju pra­vo na od­šte­tu. O onim dru­gima, ve­ći­na i ne že­li da pri­ča. Od­red­be Za­ko­na o za­šti­ti na ra­du ma­hom se ne po­štu­ju, a ka­zne za to su, ako se i na­pla­te, mi­ni­mal­ne. U sva­kom slu­ča­ju, ne­do­volj­ne da bilo šta pro­me­ne

U okvi­ru kur­sa is­tra­ži­vač­kog no­vi­nar­stva stu­dent­ki­nje Fa­kul­te­ta po­li­tič­kih na­u­ka u Be­o­gra­du, Mir­ja­na Po­po­vić i Je­le­na Ki­sin, u junu su ura­di­le is­tra­ži­va­nje na te­mu za­šti­te na ra­du

GRADILIŠTA: Šta to beše HTZ

U dr­ža­vi Ore­gon, vo­zač ko­ji raz­vo­zi cve­će za jed­nu cve­ća­ru bio je za­mo­ljen od svog po­slo­dav­ca da ku­pi slat­ki­še za nje­go­ve rad­ni­ke. Vo­ze­ći se na­zad u cve­ća­ru, vo­zač je po­jeo ne­ko­li­ko slat­ki­ša i slo­mio zub. Sud za žal­be u dr­ža­vi Ore­gon po­tvr­dio je da je po­vre­da zu­ba po­kri­ve­na, jer se vo­zač za vre­me ne­sre­će na­la­zio na po­slu. Ka­ko bi se naš ju­nak pro­veo u Sr­bi­ji, ni­je pi­ta­nje za mi­lion do­la­ra. Čak i ka­da bi struč­nja­ci nje­go­vu po­vre­du pro­ce­ni­li na to­li­ki iz­nos, on ve­ro­vat­no ne bi imao str­plje­nja da sa­če­ka ko­nač­nu pre­su­du i is­pla­tu na­kna­de, jer bi se mo­glo de­si­ti da če­ka osam go­di­na.

AKO MO­ŽEŠ – IZ­BEG­NI: U Za­ko­nu o za­šti­ti na ra­du ja­sno se na­vo­di da je sva­ki po­slo­da­vac du­žan da sva­kom rad­ni­ku obez­be­di si­gur­no me­sto za rad. Za­po­sle­ni svo­je pra­vo ostva­ru­je op­štim ak­tom i ugo­vo­rom. U prak­si, me­đu­tim, situacija je dru­ga­či­ja. Sek­tor in­spek­ci­je Mi­ni­star­stva za rad je, na­kon ra­da na te­re­nu, za­klju­čio da se pri­vat­ni pred­u­zet­ni­ci uglav­nom ne pri­dr­ža­va­ju oba­ve­zu­ju­ćih stav­ki Za­ko­na i da ne obavljaju re­dov­ne pro­ve­re sred­sta­va za rad. Ve­ći­na pri­vat­nih pred­u­ze­ća ta­ko ima pro­pi­snu do­ku­men­ta­ci­ju sa­mo za ona oru­đa za rad ko­ja su na­ba­vlja­li ka­da su osni­va­li svo­ja pred­u­ze­ća, ali ne i za ona ko­ja su na­ba­vlja­li u da­ljem pe­ri­o­du. Mno­gi od njih su čak uve­zli ma­ši­ne iz ino­stran­stva i ta­ko, bar na pr­vi po­gled, una­pre­di­li pro­iz­vod­nju, ali su iste ma­ši­ne za rad­ni­ke osta­le pot­pu­na ne­po­zna­ni­ca, jer – uput­stva za rad ni­su bi­la pre­ve­de­na. Po­red to­ga, rad­ni­ci ne­ret­ko ra­de na im­pro­vi­zo­va­nim ma­ši­na­ma, na­sta­lim skla­pa­njem de­lo­va uve­ze­nim iz ino­stran­stva. Ove ma­ši­ne ne­ma­ju pro­pi­snu do­ku­men­ta­ci­ju, a ru­ko­va­nje nji­ma vre­me­nom ide u "rok slu­žbe". Pi­ta­nje ko­je se na­me­će, a na ko­je je od­go­vor ne­mo­gu­će do­bi­ti glasi: ka­ko rad­nik mo­že da se sa­ču­va od po­vre­de na ova­kvoj spra­vi i ko od­go­va­ra za ova­ko gru­bu po­vre­du Za­ko­na?

Vla­snik jed­nog pri­vat­nog pred­u­ze­ća sa dva­de­se­to­ro za­po­sle­nih, P.T., tvr­di za "Vre­me" da je tač­no da se od­red­be iz Za­ko­na o za­šti­ti na ra­du uglav­nom ne po­štu­ju, da rad­ni­ci ni­su za­šti­će­ni od po­vre­de na ra­du i da nji­ho­va pra­va, uko­li­ko se de­si ne­ka ne­zgo­da, ni­su od­re­đe­na, uko­li­ko se pret­po­sta­vi da je ugo­vor uop­šte i pot­pi­san: "Evo, ja pr­vi mo­gu re­ći: sva­ko do­dat­no osi­gu­ra­nje rad­ni­ka pred­sta­vlja di­rek­tan atak na ‘ga­zdin’ džep i, ve­ruj­te mi, sva­ki pri­vat­nik će to, ako mo­že – iz­be­ći." A či­ni se da mo­že. De­ve­de­se­te su za sit­ne pre­pro­dav­ce, pri­vred­ne "struč­nja­ke" i one ko­ji su ima­li ro­đa­ka ili kom­ši­ju na vi­so­kom po­lo­ža­ju u me­snoj za­jed­ni­ci zna­či­le raj na ze­mlji. Ka­da se to­me pri­do­da­ju rat, ne­sta­ši­ca, in­fla­ci­ja i op­šta be­da, eto ide­al­nih uslo­va za one ko­ji zna­ju za ma­lo da do­bi­ju mno­go. Da­nas je za ma­ni­pu­la­ci­ju po­treb­no ma­lo vi­še zna­nja, ali su se koc­ki­ce opet baš ne­ka­ko do­bro na­me­sti­le oni­ma ko­ji bi ma­lo zaob­i­šli pra­vi­la igre. Ze­mlja u tran­zi­ci­ji do ko­nač­nog, po­zi­tiv­nog is­ho­da mo­ra da pro­đe kroz niz ne­že­lje­nih si­tu­a­ci­ja. Rast bro­ja ne­za­po­sle­nih, ne­pot­pun i pri­vre­men rad­ni od­nos, rast bro­ja ma­lih i sred­njih pred­u­ze­ća i pred­u­zet­ni­štvo, rad na cr­no, pad kon­tro­le uslova ra­da, sve je to ima­lo ve­li­kog ude­la u dra­stič­nom po­ve­ća­nju bro­ja smrt­no po­vre­đe­nih na ra­du.

Ras­pad ve­li­kih pred­u­ze­ća sa or­ga­ni­zo­va­nim si­ste­mom bez­bed­no­sti za­šti­te na ra­du od­neo je sa so­bom i do­bru sta­ru prak­su stro­ge kon­tro­le si­gur­no­sti rad­ni­ka. Ako se to po­gle­da okom "čo­ve­ka iz na­ro­da" mo­glo bi se još i za­klju­či­ti da je si­stem dru­štve­nog sa­mo­u­pra­vlja­nja sa raz­vi­je­nom mre­žom dru­štve­nih pred­u­ze­ća či­nio sve da za­šti­ti svog rad­ni­ka – pro­le­te­ra. Pri­vat­ni pred­u­zet­nik, da­nas ma­li bog mno­gi­ma, me­đu­tim, ne ma­ri mno­go za bez­bed­nost svog za­po­sle­nog. Pre­ma Za­ko­nu o ra­du, ko­ji je na sna­zi vi­še od 50 go­di­na, u slu­ča­ju da in­spek­ci­ja za­ku­ca na pra­va vra­ta i ka­zni fir­mu ko­ja ne po­štu­je pro­pi­se o za­šti­ti na ra­du, po­slo­da­vac je du­žan da pla­ti ka­znu u iz­no­su od 500 do 10.000 di­na­ra. Ni­je po­treb­no isticati da ga ova sank­ci­ja ne­će pre­te­ra­no po­tre­sti i na­ve­sti da po­bolj­ša uslo­ve u ko­ji­ma nje­go­vi za­po­sle­ni ra­de. Pre­ma re­či­ma Ve­re Bo­žić-Treb­falt, še­fa Od­se­ka za uprav­no-nad­zor­ne po­slo­ve Mi­ni­star­stva za rad i za­po­šlja­va­nje, pred na­ma su ipak sve­tli­ja vre­me­na. "Uni­ja po­slo­da­va­ca Sr­bi­je bez pri­go­vo­ra je pri­hva­ti­la na­sto­ja­nje Mi­ni­star­stva da se u no­vom za­ko­nu od­re­de znat­no ve­će ka­zne za ne­po­sto­ja­nje pro­pi­sa o bez­bed­no­sti na ra­du, ve­će u po­re­đe­nju sa oni­ma ko­je sto­je u tre­nut­no va­že­ćem prav­nom ak­tu", ka­že Ve­ra Bo­žić-Treb­falt. Pre­ma nje­noj pro­ce­ni, te broj­ke bi po­ra­sle i do mi­lion di­na­ra, pa bi u tom slu­ča­ju po­slo­dav­cu ko­nač­no bi­lo vr­lo bit­no da ima obez­be­đe­nu pre­ven­ti­vu.

BO­ljE SPRE­ČI­TI: Pre­ven­ti­va pod­ra­zu­me­va stro­gu kon­tro­lu u tri osnov­ne sfe­re: teh­nič­koj, me­di­cin­skoj i obra­zov­noj. Či­ni se da je ne­mo­gu­će da se na po­čet­ku XXI ve­ka bi­lo ko­ji rad­nik po­vre­di sa­mo za­to što ne zna po­sao ko­ji oba­vlja. Me­đu­tim, u uslo­vi­ma kada se te­ško nalazi bi­lo ka­kvo za­po­sle­nje, kada je uče­sta­la pojava ra­d na cr­no i te­ška eko­nom­ska si­tu­a­ci­ja, ne bi­ra­ju ni rad­ni­ci ni po­slo­dav­ci. Pr­vi­ma ni­je ni na kraj pa­me­ti da pri­u­pi­ta­ju za za­šti­tu, a dru­gi­ma da obavljaju stro­ge pro­ve­re kva­li­fi­ko­va­no­sti rad­ni­ka, što če­sto re­zul­ti­ra ne­sre­ća­ma.

Pro­fe­sor dr Pe­tar Bu­lat sa In­sti­tu­ta za me­di­ci­nu ra­da tvr­di za "Vre­me" da je sva­ka po­vre­da ne­u­speh pre­ven­ci­je: "Za­kon pred­vi­đa edu­ka­ci­ju svih za­po­sle­nih, ali se to u na­še vre­me ret­ko de­ša­va. Ru­ko­vo­di­o­ci se ne pri­dr­ža­va­ju od­reda­ba o za­šti­ti na ra­du. Po­slo­dav­ci­ma do­bro do­đe loš za­kon, pi­san za ne­ke dru­ge dru­štve­ne si­ste­me, da iz­beg­nu od­go­vor­nost ako im se po­vre­di rad­nik i ot­pu­ste ga bez od­šte­te. S dru­ge stra­ne, po­zna­ti su nam slu­ča­je­vi gde se po­štu­ju za­šti­te ugra­đe­ne na sa­mim ma­ši­na­ma. Do­du­še, i rad­ni­ci po­ku­ša­va­ju da iz­beg­nu ne­ke ob­li­ke pre­ven­ci­je, ka­ko bi skra­ti­li po­stupak i obez­be­di­li se­bi vre­me za do­ko­li­cu i oba­ve­znu ka­fu. Po­sto­je, da­kle, ma­ni­pu­la­ci­je sa obe stra­ne: i la­žna sve­do­če­nja o po­vre­di i iz­be­ga­va­nje po­slo­dav­ca da pri­ja­vi slu­čaj po­vre­de na ra­du."

NA­GOD­BA ILI PRO­CES: U slu­ča­ju po­vre­de na ra­du, ste­pen po­vre­de utvr­đu­je le­kar, a okol­no­sti u ko­ji­ma se ona do­go­di­la utvr­đu­ju in­spek­tor za­šti­te na ra­du i ru­ko­vo­de­će li­ce. U na­šim pred­u­ze­ći­ma je čest slu­čaj da li­ce za­du­že­no za pro­ve­ru bez­bed­no­sti na rad­nom me­stu bez­bed­nost uop­šte ne po­štu­je. Po­stro­je­nja sa ma­lim bro­jem za­po­sle­nih, obič­no pri­vat­na pred­u­ze­ća, uglav­nom ne­ma­ju rad­ni­ka od­go­va­ra­ju­će stru­ke za oba­vlja­nje ovog po­sla, a ne­ka pred­u­ze­ća rad­ni­ke ovog pro­fi­la čak pro­gla­ša­va­ju teh­no­lo­škim vi­škom ili ih ša­lju na ne­pla­će­no od­su­stvo. "Po­vre­dom na ra­du" sma­tra se sva­ka po­vre­da ko­ja po­vla­či ne­spo­sob­nost za rad u tra­ja­nju od naj­ma­nje jed­nog da­na, dok se sva­ka po­vre­da ko­ja za so­bom po­vla­či vi­še od tri da­na bo­lo­va­nja sma­tra "te­škom te­le­snom po­vre­dom". Pre­ma re­či­ma Ve­re Bo­žić-Treb­falt, sva­ku po­vre­du tog ti­pa će, po no­vom za­ko­nu, mo­ra­ti da tre­ti­ra in­spek­tor, a tri­de­se­tak spe­ci­ja­li­sta će se ba­vi­ti sa­mo utvr­đi­va­njem po­vre­da. Da­nas rad­nik svo­ja pra­va za na­kna­du šte­te ostva­ru­je na su­du. Uko­li­ko se ne na­go­di s po­slo­dav­cem, ula­zi u pri­ču du­gu sedam-osam go­di­na i na­kna­du do­bija kla­sič­nim par­nič­nim po­stup­kom. No­vim za­ko­nom o osi­gu­ra­nju pred­vi­đe­no je da se rad­ni­ku omo­gu­ći da, čim se po­vre­di, tra­ži di­rekt­nu na­dok­na­du šte­te, iz­be­ga­va­ju­ći ovaj mu­ko­tr­pan i dug put gra­đan­ske par­ni­ce. Glav­nu ulo­gu u toj pri­či igra­će po­slo­dav­ci i sin­di­ka­ti, ko­ji će pro­ce­nji­va­ti ri­zik ra­da i do­pri­no­sa, i na osno­vu to­ga od­re­đi­va­ti i na­kna­du za po­vre­du na ra­du. Naj­zad, u ko­li­koj će meri ova­ko smi­šljen za­kon pro­na­ći svo­ju stvar­nu pri­me­nu, ose­ti­će rad­ni­ci posle nje­go­vog usva­ja­nja. U tre­nut­ku pi­sa­nja ovog tek­sta (jul 2004), sin­di­ka­ti rad­ni­ka ni­su že­le­li da ras­pra­vlja­ju na ovu te­mu. Pi­ta­nje je sa­mo ka­ko li će Za­kon pri­hva­ti­ti po­slo­dav­ci.

PAT PO­ZI­CI­JA: Po sta­ti­stič­kim po­da­ci­ma ko­ji­ma ras­po­la­že In­sti­tut za za­šti­tu zdra­vlja "Dr Mi­lan Jo­va­no­vić Ba­tut", u 2003. go­di­ni su u 26 okru­ga Sr­bi­je za­be­le­že­ne čak 504 te­ške po­vre­de na ra­du. Od 33 smrt­ne povrede, de­set je za­be­le­že­no sa­mo u Be­o­gra­du. Naj­više ne­sre­ća, ukup­no 218, de­si­lo se u pri­vre­di i ru­dar­stvu, 72 u gra­đe­vi­nar­stvu, dok su se u po­ljo­pri­vre­di po­vre­di­le 54 oso­be. Ube­dlji­vo naj­ve­ću sto­pu po­vre­da na ra­du ipak ima Voj­vo­di­na – čak za sto od­sto vi­šu u od­no­su na cen­tral­nu Sr­bi­ju. Prof. dr Pe­tar Bu­lat kon­sta­tu­je da je to za­ni­mljiv po­da­tak, ali da se ne mo­že sa si­gur­no­šću re­ći za­što je to ta­ko. "Mo­žda La­le vi­še ra­de, a mo­žda se sa­mo vi­še po­vre­đu­ju", ka­že Bu­lat i do­da­je da "ipak, mo­ra­mo uze­ti u ob­zir i či­nje­ni­cu da na tom pod­ruč­ju prednjači pre­hram­be­na in­du­stri­ja, kao i da se de­ša­va mno­go po­vre­da na po­lji­ma ko­je ni­ko ni­ka­da i ne pri­ja­vi". Ovoj iz­ja­vi u pri­log idu po­da­ci ko­ji go­vo­re da sa­mo na pod­ruč­ju Ba­na­ta u do­ba že­tve bude 50 slučajeva odsečene ša­ke i da ti lju­di osta­ju in­va­li­di i traj­no ne­spo­sob­ni za rad. S ob­zi­rom na to da vi­še ni­su osi­gu­ra­ni­ci, ne­ma­ju pra­vo ni na ka­kvu od­šte­tu. Po­ljo­pri­vred­ni­ci ni­su bi­li dosad, a po re­či­ma Ve­re Bo­žić-Treb­falt ne­će bi­ti ni odsad osi­gu­ra­ni za po­vre­du na ra­du, jer je u nji­ho­vom slu­ča­ju ne­mo­gu­će kon­tro­lisati uslo­ve za rad. No, ni­šta bo­lji po­lo­žaj ne za­u­zi­ma­ju ni oni ko­ji re­dov­no upla­ću­ju svo­ja osi­gu­ra­nja – po Za­ko­nu o pen­zij­sko-in­va­lid­skom osi­gu­ra­nju, ko­ji je na sna­zi od 2. apri­la 2003. go­di­ne, rad­nik ko­ji do­ži­vi po­vre­du na ra­du ne­ma pra­va da i da­lje ra­di, a sa­mo oni ko­ji osta­nu in­va­li­di ima­ju pra­vo na in­va­lid­sku pen­zi­ju. Da­kle, za­klju­čak je da čo­vek ko­ji je one­spo­so­bljen za rad na do­ta­da­šnjem me­stu, ne­ma šan­su da bu­de kva­li­fi­ko­van za dru­go rad­no me­sto – po­sta­je obes­pra­vljen.

PO­MO­ĆI IMA, ALI RE­ZUL­TA­TA JOŠ NE: Oči­gled­no, mno­go je fak­to­ra u pro­ce­su osi­gu­ra­nja bez­bed­nog me­sta za rad, ali i neo­bra­zo­va­ne rad­ni­ke i ne­po­slu­šne ga­zde ima ko da nad­zi­re. Mi­ni­star­stvo za rad SAD i Me­đu­na­rod­na or­ga­ni­za­ci­ja ra­da za ju­go­i­stoč­nu Evro­pu (MOR) do­ni­ra­le su kra­jem apri­la 500.000 do­la­ra na­me­nje­nih obra­zo­va­nju srp­skog In­spek­to­ri­ja­ta za rad. Po­ja­ča­nim kon­tro­la­ma uslo­va ra­da, si­gur­no­sti rad­ni­ka i ra­da na cr­no, na­ša ze­mlja bi tre­ba­lo da se pri­bli­ži stan­dar­di­ma Evrop­ske uni­je. Iako već za­do­vo­lja­va­mo zah­te­ve MOR-a za bro­j in­spek­to­ra na pro­sečan broj za­po­sle­nih, što pod­ra­zu­me­va jed­nog in­spek­to­ra na 8.000 – 10.000 rad­ni­ka, ta du­go pri­želj­ki­va­na Evro­pa će nas, po svoj pri­li­ci, ma­lo sa­če­ka­ti i to ni­je slo­bod­na pro­ce­na ume­re­nih pe­si­mi­sta, već to go­vo­re iz­gu­blje­ni ži­vo­ti: Dra­go­ljub Sta­ni­šić, star 49 go­di­na, vo­zač, rad­nik ASP Stre­la, a.d. Aran­đe­lo­vac, po­gi­nuo u sre­du, 12. fe­bru­a­ra 2003. go­di­ne u 16.30 ča­so­va; Mi­o­drag Va­sić, star 41 go­di­nu, po­gi­nuo u su­bo­tu 17. ma­ja 2003. go­di­ne na po­slu či­šće­nja mli­na u Ži­to­pro­me­tu, Dra­gi­nje, za vre­me pre­ko­vre­me­nog ra­da; Raj­ko No­ve­tić, 24 go­di­ne, rad­nik na ma­ši­ni, neo­bu­čen, bez za­šti­te i osi­gu­ra­nja, za­po­slen u PP "Mar­ko", Ša­bac, po­gi­nuo 14. ok­to­bra 2003. go­di­ne u deset ča­so­va, i još na de­se­ti­ne stra­da­lih.

Do evrop­skog na­či­na ži­vo­ta če­ka nas još dug put, ali čak ni ti Evro­plja­ni ni­su iz­mi­sli­li spek­ta­ku­lar­ne si­ste­me re­ša­va­nja ovog pi­ta­nja. Do­volj­no je ma­lo do­bre vo­lje i ele­men­tar­no po­što­va­nje za­ko­na i ljud­skog ži­vo­ta. Jed­na ita­li­jan­ska fir­ma mon­ti­ra­la je na ula­zu u svoj po­gon bro­jač ko­ji be­le­ži broj da­na u ko­ji­ma se ni­je­dan rad­nik ni­je po­vre­dio. Či­ni se gran­di­o­zno, zar ne? Ali, po­ku­šaj­te vi da do­đe­te na po­sao jed­nog da­na i da ne na­đe­te bro­jač na nu­li.

Mir­ja­na Po­po­vić, Je­le­na Ki­sin
Ko­or­di­na­tor is­tra­ži­va­nja: Dra­go­ljub Žar­ko­vić