Nus­po­ja­ve:
Bre­na u Tu­zlu, Fa­hre­ta iz Tu­zle

Ka­ko je po­zna­ta estrad­na trud­be­ni­ca sil­no na­lju­ti­la men­tal­ne na­sled­ni­ke ne­ka­da­šnje "Po­li­ti­ke" i "Vje­sni­ka", i za­što je to do­bro

Sve što sam pre ra­ta, za onih na­ših pr­vih ži­vo­ta, znao o Tu­zli mo­glo je ma­nje-vi­še sta­ti u onu flo­sku­lu o "gra­du so­li"; oba­ška sam znao za sta­dion u Tu­šnju, to Op­šte Me­sto na­ših pra­dav­nih ne­delj­nih po­po­dne­va iz ušu­ška­nih aisto­rij­skih vre­me­na po­znog ti­to­i­zma ("ne­dje­lja po­pod­ne, no­go­met­ni dan", do­bro ka­že Štu­lić B. Johnny): se­ća­te se do­bro onih kom­bi­no­va­nih ra­dio-pre­no­sa Pr­ve sa­ve­zne li­ge, i neo­bič­no uz­bu­dlji­vog "der­bi­ja za­če­lja" Slo­bo­da-Osi­jek, uz po­slo­vič­no re­por­ter­sko unj­ka­nje "u Tu­šnju te­če osam­de­set i pe­ti mi­nut, i nu­la je nu­la"... Ima li još ne­što? Hm, u voj­sci sam upo­znao Sa­šu & Ner­mi­na, dvo­ji­cu sim­pa­tič­nih Tu­zla­ka od pra­ve grad­ske ra­je, kao i ne­što onih ži­vo­pi­snih li­ko­va "od Tu­zle", pa sam pre­ko ovih po­to­njih na­ža­lost sa­znao za bi­zar­ni zvuč­no-kul­tu­ro­lo­ški fe­no­men na­zvan Ka­le­si­ja so­und... I to je ma­nje-vi­še to.

A on­da, jed­nog mu­lja­vog no­vem­bar­skog da­na 1991. go­di­ne, dok je u Hr­vat­skoj be­sneo rat a u Sr­bi­ji pan­de­mij­ska glu­post, ne­ka me je ne­vo­lja o ko­joj ne že­li­te ni­šta da zna­te na­te­ra­la da se u rat­no ne­do­ba za­pu­tim iz "mrač­nog i sram­nog" (op. cit. sv. Ju­stin Će­lij­ski) Be­o­gra­da u za­mra­če­ni i ta­ko­đe sram­ni Za­greb, u ko­jem bi tih pre­du­gih rat­no-po­za­din­skih no­ći po­ne­ko (kao po­ro­di­ca Zec) umeo da omrk­ne a da po­tom ni­ka­da ne osva­ne. Eni­vej, di­rekt­no se vi­še ni­je mo­glo pu­to­va­ti jer su iz­me­đu "Sr­bi­je ko­ja ni­je u ra­tu" i Hr­vat­ske ko­ja bez­be­li je­ste, po­sto­ja­la još sa­mo vred­nim trud­be­nič­kim ru­ka­ma za­se­ja­na min­ska po­lja, a pre­ko Ma­đar­ske ni­sam mo­gao jer­bo ni­sam imao va­že­ći pa­soš. Pre­o­sta­la je, da­kle, sa­mo Bo­sna, ta­da jo­šte sko­ro pa nad­re­al­no "mir­na": ge­ni­jal­ci iz kom­ši­lu­ka, a bo­ga­mi i iz su­sjed­stva, još su se pre­do­mi­šlja­li ka­ko da joj naj­bo­lje za­kre­nu vra­tom, po mo­guć­stvu ta­ko da je naj­vi­še za­bo­li i da se – ako uop­šte pre­ži­vi – od to­ga ni­ka­da ljud­ski ne opo­ra­vi. Na­kon ne­što ras­pi­ti­va­nja, usta­no­vio sam da je naj­bo­lje ići pre­ko Tu­zle: do ta­mo jed­nim auto­bu­som pa oda­tle dru­gim, pra­vo za Agram, pa kom opan­ci, kom oboj­ci! I za­pra­vo, sve što pam­tim iz mo­žda dvo­ča­sov­nog ner­vo­znog tu­zlan­skog in­ter­reg­nu­ma je­ste kon­fek­cij­ska Auto­bu­ska sta­ni­ca i ne­što nje­ne soc­re­a­li­stič­ke oko­li­ne, s mu­kom do­pi­je­na fla­ša-zi­da­ru­ša mla­kog i pri­lič­no gro­znog tu­zlan­skog pi­va i... no­vin­ski ki­osk. A na pul­tu or­di­nar­ne tu­zlan­ske tra­fi­ku­še ko­čo­pe­re se, nu­to đa­vla, "Po­li­ti­ka" i "Vje­snik" jed­no do dru­gog; sce­na ko­ja kao da mi je do­šla pred oči iz jed­nog ta­da još sve­že, ali već vr­lo de­fi­ni­tiv­no i neo­po­zi­vo Biv­šeg Ži­vo­ta. Pri­zor ta­ko "obi­čan" a već u tom ča­su su­štin­ski ne­mo­guć, di­rekt­no ave­tinj­ski, zom­bi­jev­ski. Pri­zor ko­ji ne mo­že da bu­de, jer ako je­ste, on­da smo se dža­ba ko­ljuc­ka­li po ku­ća­ma, a i ši­re. Tja, uosta­lom, ni­je du­go ni po­tra­jao, po­naj­već­ma vo­ljom onih ko­ji su baš tu "Po­li­ti­ku" i baš taj "Vje­snik" kon­tro­li­sa­li i si­ste­mat­ski pu­ni­li men­tal­nim nus­pro­duk­ti­ma svo­jih be­sram­nih tr­bu­ho­zbo­ra­ca.

Pr­vi sam put "po­sle ra­ta" bio u Tu­zli u no­vi­nar­skom kon­vo­ju ko­ji je pra­tio Đor­đa Ba­la­še­vi­ća na do­bro po­zna­ti "kon­cert do­bre vo­lje" u Sa­ra­je­vu. Tu­zla je u me­đu­vre­me­nu, to­kom ra­ta, iz­ni­kla u sim­bol "gra­da to­le­ran­ci­je" u ko­jem vlast "dr­že mul­ti­et­nič­ke stran­ke", i ko­ji se "od­u­pro na­ci­o­na­li­stič­kom lu­di­lu" etc. Ja­ka­ko, od­vi­še bi la­ko bi­lo do­ka­zi­va­ti da to u sve­mu "ni­je bi­lo baš ta­ko", da tu ima, jel­te, "ele­me­na­ta pro­pa­gan­di­stič­ke ide­a­li­za­ci­je" i to­me slič­no; sa­mo, zna­te, ta­kve stva­ri ne­ću (alo, bre: NE­ĆU) da slu­šam iz gad­nih usta onih ko­ji su i od ta­kvih stan­dar­da – pa ma ko­li­ko bi­li kr­nji – bi­li bes­kraj­no da­le­ko, tj. bes­kraj­no is­pod njih! Jer im je što je mo­gu­će sa­vr­še­ni­ja et­nič­ka či­sto­ta bi­la i na­čel­ni ideal i prak­tič­ni pro­gram, i još su se di­či­li ti­me.

Pa do­bro bre, Pan­či­ću, "za­što je sve ovo va­žno", i ko­ga je bri­ga za tvo­je me­mo­ar­ske frag­men­te?! Ma ja­šta da ni­je va­žno, iona­ko ni­šta vi­še ni­je va­žno, ako će­mo pra­vo. Te mi kr­ho­ti­ne se­ća­nja slu­že sa­mo za­to da ne­ka­ko bo­lje pri­spo­do­bim – a i da či­ta­o­cu mo­gu­će ne­ka­ko do­ča­ram – šta se to za­pra­vo do­go­di­lo pre ne­ki dan ka­da je (beo)gra­đan­ka Fa­hre­ta Ja­hić – po­zna­ti­ja kao estrad­na per­so­na­lity Le­pa Bre­na – za­pe­va­la u Tu­zli, kao i gde i ko­me je to ona za­pra­vo do­šla. Jer­bo to kao da mno­gi­ma ni­je ja­sno, kao što ni ne­ki­ma "ta­mo" ni­je ja­sno šta ona ima da tra­ži kod njih. Jer, šta je za­pra­vo Fa­hre­tu J. do­če­ka­lo u Tu­zli, i po­ku­ša­lo da spre­či njen kon­cert? Lo­kal­ni men­tal­ni na­sled­ni­ci onih istih po­gi­belj­nih "Po­li­ti­ka" i "Vje­sni­ka", ko­ji su ga­la­mi­li i ba­ca­li ver­bal­ne po­mi­je na "iz­da­ji­cu ro­da svog" i "be­o­grad­sku čet­ni­ku­šu" ko­ja da je za vre­me ra­ta "po­dr­ža­va­la agre­so­ra"; ka­da je gra­đan­ka Ja­hić, pak, tre­ba­lo da se vra­ti ova­mo, do­če­ka­na je sal­vom be­o­grad­skih ta­blo­id­nih iz­lu­če­vi­na jer je, za­mi­sli­te stra­ho­te, sa su­pru­gom po­lo­ži­la ve­nac na spo­me­nik Tu­zla­ci­ma iz­gi­nu­lim od "srp­skog fa­ši­stič­kog te­ro­ra". Ovo je sil­no na­je­di­lo ov­da­šnju na­mno­že­nu pa­ra­pa­tri­ot­sku eki­pu, va­zda sprem­nu da za­smr­di gde god i ko­me god tre­ba. A šta je tu za­pra­vo greh? Zar oda­ti po­čast žr­tva­ma? Ma ne – ka­že spo­me­nu­ta Eki­pa – pro­blem je u for­mu­la­ci­ji. Ma ni­je mo­gu­će? Pa do­bro, ako je ta­ko, pred­la­žem tu­zlan­skim vla­sti­ma da na­či­ne gest do­bre vo­lje, i da pre­for­mu­li­šu tekst na spo­me­ni­ku, ko­ji bi ubu­du­će bio po­sve­ćen žr­tva­ma srp­skog an­ti­fa­ši­stič­kog te­ro­ra...

Ne­mam ni­ka­kvih ilu­zi­ja o estrad­noj me­na­že­ri­ji svih vr­sta, iz svih kra­je­va rah­me­tli SFRJ: u bo­ljem slu­ča­ju sve je to pro­de­ve­ra­lo kroz de­ve­de­se­te cvr­ku­ću­ći ka­ko se "ne ba­ve po­li­ti­kom" i naj­stro­že pa­ze­ći da se ne­čim ne za­me­re "me­sno nad­le­žnim" vla­sti­ma, a bog­me ni svo­joj ma­hom pri­pro­stoj i de­be­lo za­lu­đe­noj pu­bli­ci. A ako se po­ne­gde baš "mo­ra­lo", ni­su bi­li s ras­ki­da ni da da­ju po­ne­ku že­šću pa­tri­ot­sku iz­ja­vu ili da se sli­ka­ju u ma­skir­noj uni­for­me­ti­ni sa ozna­ka­ma one Na­o­ru­ža­ne Ban­de ko­ja tre­nut­no dr­ži vlast u nji­ho­vom kra­ju. Po sve­mu su­de­ći, ni­je ni Pretty Bre­na u sve­mu to­me osta­la po­sve ne­du­žna. Pi­ta­nje je sa­mo: ko mo­že da joj su­di? Go­ri ili bo­lji od nje? E pa, ovi pr­vi ne mo­gu, a ovi dru­gi ne­će! I tač­ka.

A ve­se­le Tu­zle što se sma­tra, na­dam se da joj je pi­vo sa­da bo­lje, a i da je na­ba­vi­la još ko­ju ko­zu po­red one ko­ju je, jad­nu, svu već iz­mu­zla; i ta­ko­đe znam – vi­deo sam – da joj štam­pa od sva­ke fe­le i da­lje lan­da­ra po ki­o­sci­ma. Mo­žda sam na­i­van, ama mi se či­ni da je to neo­t­klo­nji­vo do­bar znak, i da Oni ipak ni­su po­be­di­li. A ko su to Oni? E pa, Oni su svi oni ko­ji se naj­ra­di­je pred­sta­vlja­ju kao Mi, svi ti, da­kle, po­no­sni uzur­pa­to­ri pr­vog li­ca mno­ži­ne! I va­lja sva­kom če­sti­tom če­lja­de­tu va­zda pi­sa­ti, go­vo­ri­ti i pe­va­ti nji­ma uzi­nat, pa ne­ka puk­nu.

Teofil Pan­čić