Fe­no­men ru­skog tu­ri­ste:
Kad milioneri letuju

Za ruske oligarhe nije nikakav problem da za iznajmljivanje luksuzne vile plate i 50.000 dolara nedeljno, a ako se uzme u obzi da je to samo manji deo njihovog ukupnog računa i da mnogo više troše na provod, onda postaje jasno zašto su Rusi jako poželjni turisti

Bo­ga­ti Ru­si odav­no su po­sta­li po­zna­ti u naj­luk­su­zni­jim le­to­va­li­šti­ma Evro­pe i Ame­ri­ke. Ovi "no­vi Ru­si" već pred­sta­vlja­ju stal­ne go­ste na Azur­noj oba­li, u Špa­ni­ji, i Italiji gde je ono naj­bo­lje što Evro­pa mo­že da po­nu­di za de­be­le pa­re. U po­čet­ko zgra­nu­ti i ne­ret­ko upla­še­ni nji­ho­vim žur­ka­ma, a vr­lo če­sto i ogrom­nim ra­ču­ni­ma ko­je pra­ve, ha­o­som i pri­tu­žba­ma ko­ji osta­ju po­sle njih, Fran­cu­zi i Špan­ci su po­la­ko po­če­li da se pre­ra­ču­na­va­ju i da za­do­volj­no tr­lja­ju ru­ke na sa­m po­men nji­ho­vih ime­na. Jer ruski turisti ipak tro­še, i to mno­go.

KA­KO TO RA­DE BO­GA­TI: Za ruske oligarhe ni­je ni­ka­kav pro­blem da za iznajmljivanje luk­su­zne vi­le plate i 50.000 do­la­ra nedeljno, a ako se uzme u ob­zir da je to sa­mo ma­nji deo nji­ho­vog ukup­nog ra­ču­na i da mno­go vi­še tro­še na pro­vod, on­da sve po­sta­je ja­sno. Ka­ko ru­ski pu­te­vi, na­ro­či­to zi­mi, ni­su baš po­god­ni za vo­žnju no­vim por­še­om ili lam­bor­dži­ni­jem, a za­le­đe­no mo­re za vo­žnju no­vom jah­tom, za raz­li­ku, na pri­mer, od fran­cu­ske ri­vi­je­re, a u si­tu­a­ci­ji ka­da po­me­nu­ta vo­zi­la spa­daju u osnov­ne sim­bo­le bo­gat­stva ru­skih mi­li­jar­de­ra, ta­ko su ta me­sta po­sta­la nji­ho­va glav­na de­sti­na­ci­ja i me­sto gde će po­tro­ši­ti do­bar deo "te­ško" za­ra­đe­nog ke­ša.

Pro­se­čan ru­ski mi­li­jar­der pro­vo­di vr­lo ma­lo vre­me­na u svo­joj ze­mlji, jer ga u po­sled­nje vre­me po­slo­vi vu­ku u ino­stran­stvo, i le­ti je naj­če­šće ne­gde na li­ni­ji Lon­don, Pa­riz, Ni­ca ili San Tro­pe, ta­ko da su mu ta me­sta po­sta­la dru­ga ku­ća pa se tru­di da i tu do­ne­se ne­što ma­lo do­ma­će at­mos­fe­re. Za­hva­lju­ju­ći nji­ma, ce­la Evro­pa je shva­ti­la da su Ru­si ja­ko po­želj­ni go­sti pa su i nji­ho­vi ma­nje bo­ga­ti su­na­rod­ni­ci po­sta­li glav­ni pred­met in­te­re­so­va­nja tu­ri­stič­kih agen­ci­ja ši­rom Evro­pe, kao oni od ko­jih se naj­vi­še oče­ku­je. Ta­ko, u po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na mo­že­mo go­vo­ri­ti o in­va­zi­ji ru­skih tu­ri­sta na go­to­vo sva evrop­ska le­to­va­li­šta. Oko pet mi­li­o­na Rusa će se ove go­di­ne leškariti na toplim mediteranskim morima.

RUSKI MENI: Za raz­li­ku od ru­skih mi­li­jar­de­ra, u či­je osnov­ne po­tre­be na mo­ru spa­da­ju luk­su­zna vi­la i jah­ta ne kra­ća od pe­de­set me­ta­ra, i oni ma­nje imuć­ni ta­ko­đe spa­da­ju u ve­li­ke tro­ša­dži­je i u po­sled­nje vre­me ra­do vi­đe­ne go­ste svu­da. Ta­ko već mo­že­mo re­ći da su po­zna­ta ru­ska le­to­va­li­šta, po­put So­či­ja, iz­gu­bi­la tr­ku sa evrop­skim od­ma­ra­li­šti­ma. Fi­nan­sij­ski krah 1998. i sku­pi aran­žma­ni u ino­stran­stvu us­pe­li su da za­dr­že Ru­se u do­mo­vi­ni sa­mo ne­ko­li­ko go­di­na, da bi ih vr­lo br­zo po­no­vo vra­ti­li na put po sre­do­ze­mlju.

U po­čet­ku ne­pri­pre­mlje­ni Hr­va­ti po­la­ko su po­če­li da se na­vi­ka­va­ju na njih, na­ro­či­to od ka­da su iz­ra­ču­na­li da je­dan ru­ski turista za raz­li­ku, na pri­mer, od jed­nog Nem­ca, Dan­ca ili ne­kog dru­gog tu­ri­ste iz Za­pad­ne Evro­pe tro­ši mno­go vi­še i po pra­vi­lu tro­ši sve što je po­neo. Iako je na hr­vat­skom pri­mor­ju da sa­da bo­ra­vi­lo mno­go po­zna­tih lič­no­sti, što je mo­žda i naj­bo­lja re­kla­ma za Nem­ce, Šve­đa­ne i osta­le, Ru­si su ipak osta­li hit se­zo­ne. U ne­do­stat­ku Sr­ba, ko­ji su tek po­če­li da se vra­ća­ju na hr­vat­sko pri­mor­je, i u ne­do­stat­ku svet­skog džet-se­ta za ko­ji su bar u star­tu iz­gu­bi­li bit­ku, upr­kos ve­li­kim oče­ki­va­nji­ma spas je, iz­gle­da, usle­dio s ru­skim tu­ri­sti­ma. Rusima ide u pri­log i to što im za Hr­vat­sku ni­je po­treb­na vi­za, ta­ko da se u po­sled­njem tre­nut­ku mo­gu od­lu­či­ti da uzmu pa­soš i kre­nu na put. Rusi su za­hval­ni go­sti: po­pu­ni­li su naj­luk­su­zni­je ho­te­le od Is­tre do Du­brov­ni­ka, a ka­da im se ne­što ne svi­đa, pro­du­že da­lje u po­tra­zi za što bo­ljim pro­vo­dom. Sa­da su po­če­li da do­la­ze u ve­li­kim gru­pa­ma, ta­ko da se sa­mo Istra mo­že po­hva­li­ti da ne­delj­no ugo­sti sko­ro dve hi­lja­de no­vih tu­ri­sta iz Ru­si­je. Njih ne­će od­bi­ti ni znat­no ve­će ce­ne, od ko­jih se u po­čet­ku stre­pe­lo zbog oštrih kon­ku­ren­ata Tur­ske, Egi­pta i Tu­nisa, zbog ko­jih su Hr­va­ti jed­no vre­me mi­sli­li da su iz­gu­bi­li pri­mat na Sre­do­ze­mlju. Je­di­no što ih, iz­gle­da, mo­že od­bi­ti jesu loš sme­štaj i sla­ba po­nu­da. Ta­ko, za jed­nu razmaženu bogatu ru­sku de­voj­ku ve­li­ki pro­blem mo­že na­sta­ti ako usta­no­vi da u bu­ti­ci­ma u Mo­skvi ili Sankt Pe­ter­bur­gu mo­že na­ći mno­go vi­še "kr­pi­ca" za no­vu se­zo­nu ne­go u lo­kal­nim pro­dav­ni­ca­ma. Čak i u ta­kvom slu­ča­ju ona će od­mah po­sle pla­že oti­ći na ma­sa­žu, pa on­da sle­de pe­di­kir-ma­ni­kir i no­va fri­zu­ra u ne­kom od elit­nih sa­lo­na, pa od­la­zak na ve­če­ru i u pro­vod. Što se sku­po­će ti­če, po­sle Mo­skve ruskim parajlijama se sve či­ni jef­ti­nim, ta­ko da par hi­lja­da evra po­tro­še­nih za ve­če i astro­nom­ske na­poj­ni­ce si­gur­no ni­su ni­ka­kav pro­blem. Ne­do­sta­tak ći­ri­li­ce na ko­ji su se do sa­da ža­li­li osta­li tu­ri­sti iz Is­toč­ne Evro­pe za njih ta­ko­đe ne­će pred­sta­vlja­ti pro­blem, već će se ne­ka­ko sna­ći, jer je do­bar pro­vod ipak naj­va­žni­ji. Ma­da bi, po nji­ho­vim re­či­ma, jelovnici trebalo, osim en­gle­skog, fran­cu­skog, ne­mač­kog i osta­lih je­zi­ka ko­ji­ma se go­vo­ri u Za­pad­noj Evro­pi, da sa­dr­že i ru­ski.

Osim Hr­va­ta, i u Tur­skoj su vrlo za­do­volj­ni po­se­tom ru­skih tu­ri­sta, ko­ja se iz go­di­ne u go­di­nu po­ve­ća­va, pa je ove se­zo­ne pre­ma­ši­la broj od mi­lion. Za imuć­ni­je Mo­sko­vlja­ne i osta­le ko­ji se­bi mo­gu da pri­u­šte le­to­va­nje Tur­ska je jed­na od jef­ti­ni­jih i bli­žih de­sti­na­ci­ja, jer je do­volj­no "pre­ći ba­ru" zva­nu Cr­no mo­re i za oko dve­sta do­la­ra na­ći pri­sto­jan sme­štaj. Tur­ci su pro­šle go­di­ne mo­gli da odah­nu i za­do­volj­no iz­ja­ve da su Ru­si spa­sli se­zo­nu, ko­ja je bi­la ugro­že­na zbog ra­ta i Ira­ku, ra­ta pro­tiv te­ro­ri­zma i osta­lih po­te­za nji­ho­vog ve­li­kog sa­ve­zni­ka ko­ji ni­su ra­do pri­hva­će­ni u islam­skom sve­tu. Za raz­li­ku od osta­lih turista iz bo­ga­ti­jih de­lo­va Evro­pe i sve­ta, ko­ji su u pro­te­klih ne­ko­li­ko go­di­na po­če­li da is­tra­žu­ju šta nu­de Ba­li, Mal­di­vi, Ka­ri­bi i osta­la na­ma da­le­ka me­sta, je­dan Rus se ne­će mno­go op­te­re­ći­va­ti gla­si­na­ma o mo­gu­ćim te­ro­ri­stič­kim na­pa­di­ma, ot­mi­ca­ma i osta­lim ne­pri­jat­no­sti­ma ko­je mo­gu sna­ći stran­ca dok po­ku­ša­va da bar na ne­ki dan za­bo­ra­vi ubitačni ritam svakodnevice.

Ruski tajkuni glavni su investitori superluksuznih hotela duž turske obale. Na nekim od ovih tačaka rezervisanih za one sa najdubljim džepom na plaži ćete najčešće čuti ruski jezik. I jelovnik je, naravno, pisan i ćirilicom.

RU­SI I SR­BI: Bu­gar­ska, kao jed­na od nji­ho­vih pr­vih de­sti­na­ci­ja, od ka­da su po­če­li da le­tu­ju po Evro­pi, još je ve­o­ma po­pu­lar­na, ma­da iz­gle­da da u po­sled­nje vre­me vi­še vo­le da ku­pu­ju i gra­de ho­te­le u Ne­se­ba­ru, Zlat­nim Pja­sci­ma, Bur­ga­su itd. ne­go da u nji­ma od­se­da­ju. Ni­je taj­na da iza naj­no­vi­jih ho­te­la u vla­sni­štvu Ne­ma­ca i Šve­đa­na sto­ji ru­ski ka­pi­tal. Na uli­ca­ma bu­gar­skih le­to­va­li­šta ču­ju se uglav­nom slo­ven­ski je­zi­ci: ru­ski, srp­ski, ma­ke­don­ski, pa čak i slo­ve­nač­ki, dok go­to­vo ni­ko ne pri­ča en­gle­ski, jer se i ova­ko do­bro spo­ra­zu­me­va­mo na ma­ter­njim je­zi­ci­ma. Ako pi­ta­te Bu­ga­re ko su naj­po­želj­ni­ji go­sti i ko naj­vi­še tro­ši, oni će uvek od­go­vo­ri­ti "Ru­si, pa vi, Sr­bi". Iz Za­pad­ne Evro­pe tu uglav­nom ša­lju sred­njo­škol­ce, dok oni sta­ri­ji bi­ra­ju ne­ke dru­ge de­sti­na­ci­je. Ali Rusi i Srbi očigledno ne mogu odo­le­ti ogrom­nim ko­li­či­na­ma jef­ti­nog al­ko­ho­la, do­bre hra­ne i pro­vo­da do zo­re.

Mar­ko Sa­vić

Večera za 20.000 dolara Ru­si ove go­di­ne ni­su za­bo­ra­vi­li ni Cr­nu Go­ru, na­pro­tiv. Od stra­na­ca su sa­mo En­gle­zi dr­ža­li ko­rak s nji­ma. Omi­lje­na de­sti­na­ci­ja bi­la je, na­rav­no, Sve­ti Ste­fan. U po­zna­tim vi­la­ma, u ko­ji­ma su ne­ka­da od­se­da­li naj­po­zna­ti­ji svet­ski glum­ci, po­li­ti­ča­ri i bi­zni­sme­ni, sa­da od­ma­ra­ju ano­nim­ni ru­ski bi­zni­sme­ni. Naj­če­šće tra­že pu­nu dis­kre­ci­ju, a za le­po mo­re i do­bru uslu­gu, na­rav­no, ade­kvat­no i pla­ća­ju. Po­zna­ta me­sta, po­put Sve­tog Ste­fa­na, o ko­me su dosko­ra mo­gli sa­mo da sa­nja­ju, sa­da su po­sta­la nji­ho­va od­re­di­šta. Iz­gle­da da je na­ro­či­to po­pu­lar­no od­se­sti u istom me­stu gde je od­se­dao ne­ki princ ili na pri­mer Sil­ve­ster Sta­lo­ne, So­fi­ja Lo­ren, Kla­u­di­ja Ši­fer ili ne­ke dru­ge svet­ske me­ga-zve­zde, uži­va­ti u istom kom­foru kao i oni, je­sti isto što i oni, ra­di­ti isto što i oni. Sve to do­sta ko­šta, ali ruski milioneri uop­šte ne bri­nu o to­me. Gru­pa od če­tr­de­se­tak ru­skih naf­ta­ša, ko­ja je ne­dav­no bo­ra­vi­la na na­šem naj­po­zna­ti­jem po­lu­o­str­vu, pla­ća­la je za­jed­nič­ku ve­če­ru i do 20.000 do­la­ra a, po­re­đe­nja ra­di, to­li­ko iz­no­si ce­lo­dnev­ni pa­zar re­sto­ra­na na Sve­tom Ste­fa­nu. Ka­da oni za­sed­nu, sve se du­pli­ra. Ja­sto­zi i dom pe­ri­njon, po ce­ni od 300 do­la­ra po fla­ši, bi­li su ne­iz­be­žni. Ka­da se to­me do­da da naj­jef­ti­ni­ji sme­štaj sta­je 150 evra, ci­fre su on­da mno­go ve­će. Ču­ve­na Vi­la 118, ko­ja je ugo­sti­la i go­re po­me­nu­te po­zna­te lič­no­sti, košta 1500 evra dnev­no, a u njoj su do sa­da bo­ra­vi­li je­dan ukra­jin­ski bi­zni­smen i je­dan Čeh. Kom­plet­na uslu­ga, uključujući i ko­no­ba­ra do­stup­nog 24 ča­sa, pod­ra­zu­me­va se. Ka­da se sve sa­be­re, Cr­no­gor­ci za­do­volj­no iz­ja­vlju­ju da je ovo naj­bo­lja se­zo­na u po­sled­njih pet­na­est go­di­na. Sve je pre­pu­no, za­ku­plje­no do sre­di­ne ok­to­bra, kao ne­ka­da i ne baš ta­ko dav­no. Ima se, mo­že se Bo­gat­stvo ru­skih oli­gar­ha fa­sci­ni­ra svet­ske me­di­je. Ru­ski mi­li­jar­de­ri su po ra­sip­ni­štvu rav­ni arap­skim še­i­ci­ma, sa­mo što privlače pažnju mno­go vi­še od njih. Ne­dav­no je i me­đu naj­bo­ga­ti­jim Ru­si­ma na­pra­vlje­na rang-li­sta ko će naj­vi­še da po­tro­ši i šta će ku­pi­ti za svo­je mi­li­o­ne. Pr­vi na li­sti je sva­ka­ko Ro­man Abra­mo­vič, po­zna­ti vla­snik Čel­si­ja. Pre­ma ve­sti­ma ko­je ovih da­na kru­že za­pad­nim li­sto­vi­ma, on je od­lu­čio da ku­pi su­per­luk­su­zni bo­ing 767-300, pra­vu le­te­ću tvr­đa­vu ko­ja se po bez­bed­no­snim stan­dar­di­ma mo­že po­re­di­ti sa avi­o­nom A-1 u ko­me se vo­zi pred­sed­nik SAD. Abra­mo­vič po­se­du­je još tri jah­te od ko­jih je naj­kra­ća du­gač­ka "sa­mo" 100 me­ta­ra, a naj­du­ža ima 132 me­tra i vre­di oko 72 mi­li­o­na fun­ti. Na­vod­no, Abra­mo­vič že­li da ku­pi ne­ko­li­ko eks­klu­ziv­nih ku­ća u jed­nom elit­nom ski cen­tru ko­je ko­šta­ju oko 220 mi­li­o­na evra. Ne­ka­da­šnji me­dij­ski mag­nat Vla­di­mir Gu­sin­ski, ko­ji se na­la­zi u bek­stvu od ru­skih vla­sti, ne­ma ta­ko im­pre­siv­nu vo­de­nu flo­tu, ali po­se­du­je se­dam ku­ća u En­gle­skoj, Fran­cu­skoj, Ne­mač­koj i Ru­si­ji. Pra­vi dra­gulj ovog lan­ca ne­kret­ni­na je ve­le­le­lep­no zda­nje u Lon­do­nu ko­je vre­di 47 mi­li­o­na evra. U vr­hu li­ste bi si­gur­no mo­gao bi­ti i Vik­tor Vek­sel­berg, još je­dan naft­ni mag­nat ko­ji, či­ni se, ipak za­o­sta­je za ovom dvo­ji­com. On je vla­snik ko­lek­ci­je Fa­ber­že­o­vih ja­ja ko­ja vre­di oko 120 mi­li­o­na evra. Ga­lant­ni sen­a­tor Va­vi­lov, po­znat kao biv­ši vla­snik naft­ne kom­pa­ni­je Se­ver­na­ja­njeft, ne­dav­no je skre­nuo pa­žnju na se­be na­ru­čivši tri di­ja­man­ta vred­na oko 100 mi­li­o­na do­la­ra kao ro­đen­dan­ski po­klon svo­joj že­ni.