Intervju - Milko Štimac, predsednik Komisije za hartije od vrednosti - o Knjazu:
Odluke akcionara neprikosnovene

"Кad vlasnici pojedinci nemaju svojih prava, nameće se utisak da država ima sva prava. Otuda ta poplava poziva da država odredi ovo ili ono, "usmerava" privatizaciju ili reprivatizaciju itd. Tako ne može da se radi ni u tržišnom ni u demokratskom društvu"

Poslednjih sedmica iskrslo je mnogo povoda za razgovor sa Milkom Štimcem, predsednikom Komisije za hartije od vrednosti. Tek što je Štimac izabran na ovu visoku funkciju, posle burne parlamentarne rasprave, a Komisija se našla u centru velikih manevara oko eventualnih "preuzimanja" dve krupne i značajne srpske firme, "Knjaza Miloša" iz Aranđelovca i C-marketa iz Beograda. Ipak, razgovor sa novoizabranim čelnim čovekom organa koji je svuda u svetu "vrhovni nadzornik" prometa kapitala, pa bi tako trebalo da bude i u Srbiji – zbog utiska da naša javnost slabo razume funkcije Komisije za hartije od vrednosti – počinjemo krajnje prozaičnim pitanjem o pravima i dužnostima ovog državnog organa.

"Naša javnost doista ne shvata da je u većini razvijenih država organ koji kontroliše tržište, odnosno promet kapitala – po kapacitetu ovlašćenja i značaju za privredni život ravan centralnoj banci", kaže Štimac. "To se, na primer, vidi i po gotovo nikakvom odjeku koji je imala vest, u proleće 2002. godine, da je Komisija za hartije od vrednosti Srbije, na sesiji u Instanbulu, primljena u IOSKO (International Organisation of Securities Comission), a to je bila vest po značaju ravna vesti da smo se vratili u punopravno članstvo u MMF i Svetsku banku. Jer, to je zapravo bila vest stranim investitorima da mogu da dođu u Srbiju, da privatizacija doista može da počne.

Prvi izvor tog nerazumevanja značaja Komisije za hartije od vrednosti bio je u tome što je tu komisiju postavljala Vlada Srbije, a ona nije bila birana u parlamentu. No, čim jednu instituciju postavlja Vlada, tu se teško može govoriti o njenoj nezavisnosti, a ona komisija za hartije od vrednosti koja nema punu nezavisnost od izvršne vlasti – jednostavno ne može da ima potreban autoritet za nadzor nad najdelikatnijim, vlasničkim operacijama na tržištu pojedine zemlje. Sada je to ispravljeno.

Šta su poslovi Komisije? Prvo, ona reguliše rad učesnika na finansijskom tržištu, a to znači da ona nadzire berzu, centralni registar hartija od vrednosti (koji predstavlja ne samo ‘vlasničku mapu’ kapitala i depo kapitala, to jest vodi vlasničke račune hartija od vrednosti, nego služi i za kliring kapitalnih transakcija), brokerske kuće, a zatim investicione fondove. Nadam se da će već posle tekućeg zasedanja Skupštine Srbije u ovaj krug ući i penzioni i investicioni fondovi ‘otvorenog tipa’. Dakle, Komisija je nadležna za praćenje rada svih onih koji trguju kapitalom, trguju hartijama od vrednosti i ovlašćena je da svakog od tih igrača isključi na određeno vreme ili definitivno iz prometa.

Drugo veliko polje odgovornosti Komisije jeste akcionarstvo u celini, zaštita prava akcionara. Pošto su najčešće ugrožena prava manjinskih akcionara, to se u shvatanju reducira na njihovu zaštitu, ali, ponavljam, mi smo dužni da štitimo sve vlasnike kapitala, male, ali i velike.

Zapravo, Komisija čuva akcionarstvo i brani osnovne principe akcionarstva, a to radi tako što nadzire rad skupština akcionara. Da li su formirane po zakonu, da li se u njima glasa po zakonu, da li su akcionari zastupljeni u tim skupštinama po zakonu, da li su upravni odbori koje one biraju pravilno izabrani i da li njihov sastav odražava vlasničku strukturu firme, itd. Komisija je dužna da štiti sva prava akcionara: pravo na učešće u dobiti, pravo na informisanje, pravo na slobodno raspolaganje akcijama i pravo na učešće u likvidacionoj masi (ako dođe do neuspeha). Komisija mora da nadzire i procese trgovanja akcijama, kako se one kupuju i prodaju, deponuju, čuvaju.

Ono što bi kod nas takođe moralo biti u nadležnosti Komisije jeste nadzor nad terminskim ugovorima o kupoprodaji. Mi smo agrarna zemlja i znate već kakvih finansijskih ‘drama’ ima kada odjednom treba otkupiti pšenicu, višnje, maline. Taj model je neodrživ, jer je to inflacioni model. Znači, moramo putem terminskih poslova stvoriti mehanizam za trgovanje ovim proizvodima preko cele godine, a ne u danima kada oni dospevaju. Terminsko trgovanje poljoprivrednim proizvodima ima višestruke pozitivne efekte na blagovremene odluke o strukturi setve, u planiranju troškova, prilikom kreditiranja itd."

VREME: Kako vas petorica sve to možete nadzirati? Narodna banka kontroliše samo banke pa ima četiri-pet hiljada zaposlenih. Kakve službe ima Komisija za hartije od vrednosti?

MILKO ŠTIMAC: Nažalost, mi sada imamo samo tridesetak ljudi u stručnoj službi, a već danas bismo, po navali tekućih poslova, morali imati bar dvostruko više analitičara, kontrolora i drugih stručnjaka. Istina, naši poslovi se prepliću sa nizom drugih državnih institucija, s Narodnom bankom, Komisijom za sprečavanje pranja novca, Antimonopolskom komisijom, Tužilaštvom, MUP-om.

Tim povodom pada mi na pamet kod nas nedovoljno uočena okolnost da su oni koji su "zavili u crno" akcionare Evrona kasnije dobili po 20 godina robije, jer su mahinacije koje ugrožavaju akcionarsko vlasništvo u SAD, po sankcijama, u rangu krvnih delikata. Kod nas se "igra" sa privatnim vlasništvom shvata još uvek neozbiljno, olako. Kod nas još ima direktora koji ‘ladno’ ne dozvoljavaju kontrolorima Komisije za hartije od vrednosti da provere knjigu akcionara ili jednostavno odbijaju da preko centralnog registra prebace državi, to jest Akcijskom fondu, 16 odsto vlasništva nad firmom u društvenoj svojini, a istovremeno tim paketom mame radnike na skupštini akcionara (šta će radnici na toj skupštini?) da ih podrže u nekakvim fingiranim dokapitalizacijama ili drugim mutnim operacijama. Problem je što Komisija sama nema dovoljno izvršnih ovlašćenja da može operativno da koristi institucionalni kapacitet koji ima u sistemu – to je mana samog Zakona o finansijskom tržištu i hartijama od vrednosti. Znate, kad vi zbog nekog prestupa na finansijskom tržištu delujete samo preko tužilaštva i suda, vaša akcija traje najmanje tri meseca, a za tri minuta ili tri sata na finansijskom tržištu možete nepovratno napraviti nesagledive posledice.

Uzgred, naša Komisija mora da nađe i novi radni prostor, jer naš "tavan" u nekadašnjem SIV-u III prokišnjava, pa kad donosimo odluke sedimo pored državnog grba, državne zastave i kofe u koju curi voda sa plalfona.

Stalno govorimo o propisima koji regulišu položaj Komisije, no, da li su zaokružena sva druga zakonska pravila igre u prometu kapitala?

NA ČEKANJU: C market

Moraju se pre svega izvršiti promene u propisima o društvima kapitala, jer, na primer, ako jedan direktor može blokirati toliko krupno pravo, kakvo je pravo na raspolaganje sopstvenim vlasništvom, jednostavnim odbijanjem (evo, već tri godine) da potpiše prospekt preduzeća u kome imate akcije, pa zbog toga te akcije ne možete da iznesete na berzu, onda ne samo da, zapravo, nemate stvarno pravo vlasništva, nego ste u suštini vlasnik poseda na Mesecu i nemate pojma koliki ste vlasnik i čega ste vlasnik. Jer, bez berze se ne zna ni cena preduzeća. A kad vlasnici to jest pojedinci nemaju svojih prava, nameće se utisak da država ima sva prava. Otuda ta poplava poziva da država odredi ovo ili ono, "usmerava" privatizaciju ili reprivatizaciju, itd. Tako ne može da se radi ni u tržišnom ni u demokratskom društvu.

Vi, u stvari, već govorite o aktuelnim slučajevima "Knjaz Miloša" ili C- marketa. Tu, izgleda, imamo pomalo neobičnu situaciju da se navodno privatne firme nude na "preprodaju" ili se odbija "preuzimanje" od strane menadžmenta, uz pomoć državnih organa, a akcionari su nekako po strani, mada bi od njihovih odluka sve trebalo da zavisi?

Slučajeve koje sada prati veliki publicitet imamo u onim, nekada najboljim srpskim firmama, koje su privatizovane još po zakonu o transformaciji društvene svojine iz Miloševićevog doba. Te najbolje firme su privatizovane još 1997. godine, to jest po tom zakonu njihova privatizacija je morala biti okončana u šest godina. U njima su akcije deljene u dva talasa, prvi je bio besplatan, a drugi talas trajao je tokom isplate upisanih akcija tih spomenutih šest godina. Plafon je bio 60 odsto vlasništva, ostalo je pripalo državi, to jest različitim fondovima (plus ono što je bilo upisano, a nije uplaćeno). Tako su privatizovane i firme koje spominjete – ali sada proveravamo da li u njihovim knjigama piše isto ono što piše u centralnom akcijskom registru.

Dakle, važno je da vidimo ko je čega vlasnik, da se ne desi da posle odobravanja preuzimanja firme novi vlasnik kupi nešto od nevlasnika, a da stvarni vlasnik ili onaj ko ima pravo da to bude – ostane praznih šaka.

Pa ako postoje vlasnici 60 odsto kapitala tih preduzeća, kako su onda njihovi direktori glavni pregovarači o "reprivatizaciji" tih firmi, oni daju izjave o tome koga hoće, a koga neće za strateškog partnera, da li hoće ili neće dokapitalizaciju, itd?

Pa, zakonodavac iz Miloševićevog vremena namerno je ubacio u propise nekoliko "kvaka" preko kojih su direktori mogli da manipulišu akcionarima i da stvaraju planove kako da se sami, bez plaćanja, dočepaju kontrolnih paketa akcija u preko 1000 najboljih srpskih firmi koje su privatizovane po tim propisima. Prethodno je iz tih firmi morao biti isisavan kapital, da bi radnici akcionari bežali od svojih akcija.

Tako su prolazila i famozna ovlašćenja radnika akcionara direktorima da se na njih prenosi pravo upravljanja po akcijama. No, tu je reč o pravno neodrživim "generalnim ovlašćenjima", koja nemaju pravno dejstvo. Pravo vlasništva je u razvijenom svetu zaštićeno slično pravu na život, ono je istina prenosivo, ali samo po strogo utvrđenim ugovornim formama, a prenos ovlašćenja mora biti strogo konkretan, određen konkretnom operacijom u konkretnom vremenu, specijalnim punomoćjem koje se overava u sudu. Znači, u načelu, o vlasništvu odlučuje vlasnik i niko drugi.

Dimitrije Boarov

Divac i Dok mi razgovaramo, naš čuveni košarkaš Vlade Divac drži konferenciju za novinare i, koliko sam obavešten, ne odustaje od dokapitalizacije koju su navodno prošle jeseni obećali akcionari i menadžment i traži da Komisija zaustavi javne ponude? Kad je reč o slučaju "Knjaza Miloša", postoji procedura koju mora da poštuje Komisija za hartije od vrednosti i koja je jasna i nedvosmislena. Novi sastav Komisije nasledio je od prethodnog odluku o odobravanju javne ponude za preuzimanje akcija "Knjaza Miloša" fondu FPP Balkan i, bukvalno, dan posle izbora u Skupštini Srbije jednostavno je nastavio sa već iniciranom, pokrenutom zakonskom procedurom. Pošto je spomenuti javni ponuđač ispunio zakonske pretpostavke (na primer, položio novac za eventualno preuzimanje ciljanog paketa akcija i drugo), Komisija je pozvala ostale zainteresovane koji su spremni da daju iste ili bolje uslove za preuzimanje akcija. Pošto su se ti zainteresovani javili, u naredne dve sedmice se od svakog od njih traži da dostave takozvanu poboljšanu ponudu u zatvorenoj koverti. Kad u petak 10. septembra otvorimo te koverte, moći ćemo da procenimo koja je ponuda najpovoljnija, pa je kao takvu proglašavamo – ali to nije kraj priče. Kraj te priče je kada akcionar reši da proda svoje akcije po toj ponudi. Podsećam, javni ponuđač se u suštini obraća akcionaru – ne ni Komisiji ni državi ni direktorima, već akcionarima. Zbog svega toga mogu da kažem da je Divčeva kompanija zakasnila da se uključi u igru i da u ovom ciklusu ona ne može da se poziva na načelnu odluku o dokapitalizaciji iz oktobra prošle godine (kao najčešćem obliku "odbrane od preuzimanja"), jer je ta odluka morala biti verifikovana na redovnoj skupštini akcionara "Knjaza Miloša", koja je morala biti održana do maja ove godine (na kojoj se usvaja završni račun za proteklu poslovnu godinu, itd.). Za dokapitalizaciju je Divac morao, na osnovu validne odluke skupštine akcionara, od Komisije zatražiti i saglasnost – ali on takav zahtev (još) nije podneo, pre nego što je drugi voz već krenuo. Da bi se zaokružila ova slika trenutne situacije, treba podsetiti da je i država jedan od akcionara u "Knjazu Milošu". Ona kao akcionar ima tri opcije: može sa svojim paketom da se javi na neku ponudu za preuzimanje, može sve to da ignoriše (dakle, da podrži status kvo i svoj paket koristi kao i svaki vlasnik, za povlačanje dividendi, za podlogu za zaduživanje i tome slično) ili da svoj paket proda nekom potpuno trećem koji se uopšte ne pojavljuje u ovoj strci. Naravno, javna ponuda može da ne dovede do preuzimanja i ako ponuđač ne dobije ukupno ponudu akcija na prodaju na nivou paketa za koji objavljuje da je zainteresovan (na primer između 25 i 40 odsto). Takođe, akcionari ne moraju da prodaju svoje akcije nekakvom direktnom pogodbom, nego mogu da ih iznesu na berzu, pa ko da više. Ali tu mogućnost je, o čemu sam već govorio, blokirao direktor "Knjaza Miloša", jer nije potpisao prospekt firme. A to je narušavanje svojinskih sloboda, rušenje integriteta tržišta. Zbog svega toga, Komisija će u najskorije vreme, tumačeći čl. 43 Zakona o tržištu kapitala i hartijama od vrednosti, dozvoliti trgovanje akcijama bez potpisanog prospekta – te akcije će imati oznaku BP (bez prospekta), a razmilićemo o pragu i plalfonu paketa koji se iznosi na berzu, da ne bismo, na primer, došli u situaciju da lavina ponude negde obori cenu pojedinačnih akcija. Ko je Milko Štimac Milko Štimac je novinar koji se posle relativno kratkog staža u RTS-u, "Privrednom pregledu", Politikinom "Internešenel vikliju" i u BK grupi posvetio poslovima o kojima je pisao – berzanskim poslovima na robnom i finansijskom tržištu. Zapravo, on se posle 1994. godine našao u timu koji se, uz podršku guvernera Avramovića, posle mnogo decenija, prvi u Beogradu počeo baviti terminskim ugovorima u prometu šećerom (pokušalo se i sa pšenicom, ali nije išlo). Kasnije je prešao u Beogradsku berzu i u tom periodu nastala je njegova knjiga posvećena istoriji ove institucije (1997). Zatim odlazi u Čikago, gde polaže brokerski ispit, proučavajući trgovinu finansijskim derivatima, ali se vraća u zemlju ("iz neobjašnjivih razloga", kako sam kaže) i pridružuje grupi G17 plus. U januaru 2001. godine je među osnivačima prvog privatnog instituta u Srbiji – Instituta G17, a naredne dve godine je i član Komisije za hartije od vrednosti, kojom su tada predsedavali prvo Veselin Rajković, pa Boško Živković. Ovu Komisiju napustio je 2003. jer, kako kaže, reforme su bile blokirane, a institucije razbijene još u decembru 2002. godine, jer je došlo do asimetrije u tranziciji između političke i ekonomske sfere. Njegov letošnji izbor za predsednika ovog organa javno su osporavale sve opozicione stranke sa DS-om na čelu (a ćutke, čini se, i neke od članica vladajuće koalicije), naglašavajući da je opasno da stranka G17 plus stekne kontrolu nad svim tokovima novca i kapitala. Štimac kaže da ta primedba nema osnova jer od pet članova Komisije samo njega je predložio G-17 plus, dva su bili kandidati DSS-a, jedan SPO–NS, a jednog (i dotadašnjeg) člana kandidovao je DS. A pošto se i kandidatura po zakonu verifikuje u parlamentu, kaže Štimac, normalno je da članove Komisije predlažu političke stranke koje sede u tom parlamentu. Zakon, inače, nalaže da članovi Komisije nakon izbora "zamrznu" članstvo u strankama i oni su to učinili.