TV manijak:
Voli me, ne voli me

Odrastao sam gledajući slike velikih tragedija na televiziji. Nekada su to bile sahrane poginulih rudara, kada su porodice tugovale uz obavezne telegrame saučešća. Kada sam odlazio u JNA, Keljmendi je pobio vojnike u spavaonici, pa su na zakletvi svi roditelji želeli da znaju da li u jedinici imamo nekog Albanca. Onda je počeo rat (tačnije ratovi) u kojima je smrti bilo koliko nećeš, pa smo svi skupa počeli da postajemo ravnodušni. Protekle nedelje gledali smo snimke tragedije u gradiću Beslanu u Osetiji. Prvi dan škole, setićete se uzbuđenja, a onda višednevna drama oko talaca. Ono što je prvo upadalo u oči jesu izbezumljeni ljudi koji proviruju preko ramena vojnika u suludoj nadi da mogu tim pogledom nekako da pomognu. Oslobađanje se može nazvati i masakrom jer se ni danas ne zna tačan broj nastradalih. Poslednje što smo videli jeste novonastalo groblje u gradu u kojem je svaka porodica izgubila nekog. Šta smo to u stvari videli?

Saznali smo da terorizam nema granice ni u geografskom niti u moralnom smislu. Uvideli smo još jednom koliko smo svi skupa ranjivi i bespomoćni pred ovakvom vrstom zla, što je parališući osećaj. Saznali smo (još jednom) da je u ratu surovost prihvaćena kao merilo nečije snage. Jedino što smo mogli, baš kao i rodbina onih nesrećnika, jeste da gledamo preko ramena vojnika. Ako ste na TV B92 gledali prvi deo serije o Al Kaidi, shvatićete da živimo u vreme svetskog rata. Nažalost, kod terorizma postoji problem, jer shvatite da ste u ratu tek kada doživite tragediju – a tada je prekasno.

Paradoksalno je što je u medijima i dalje u toku predizborna kampanja kandidata za gradonačelnika Beograda, a da se bezbednost građana u tim kampanjama retko pominje. Govori se o mostovima, putevima, natalitetu, ali govori kao da su već unapred napisani i nema promena teksta. Jedan se hvali da je ceo život proveo na Novom Beogradu (još stoji grafit na školi – Dušice, volim te!), druga citira podatke o natalitetu po opštinama (i branju evra u Grockoj), a treći se vozika u šleperu okićenom narandžastim balonima kao da je u koaliciji sa Građanskim savezom. Šleper je do sada bio simbol šverc-ekonomije, a danas postaje i simbol zabave u Srbiji.

Ovih dana se u medijima oglasila i famozna Republička radiodifuzna agencija sa epohalnim otkrićem da je BK televizija pod sumnjivim okolnostima dobila 40 frekvencija od Vojske. Takođe je otkriveno da je BK televizija favorizovala Bogoljuba. Kakvo čudo u zemlji gde je najčešći tv-program "Iznajmljen termin", divna emisija šarolikog sadržaja. Ovakvo saopštenje u baš ovom trenutku pokazuje samo da vlada više ne voli Bogoljuba. Ništa se neće desiti, ne očekujte nikakvo razrešenje, u pitanju je samo pokazivanje moći. Verovati u odluke Radiodifuzne agencije bilo bi jednako kao verovati da će posle izbora Beograd postati Hongkong.

Primer naše ludačke medijske realnosti odlično prikazuje emisija "Svet plus" na televiziji Politika. Tamo saznate kako da nabacite Stoju, Seku ili Indiru da vam sviraju na mobilnom, ali bave se i temama poput seksualnog i drugog zlostavljanja. U studiju sede neki ozbiljni gosti, novinarka, koja se bavila tetovažama po dupetima poznatih, ozbiljno postavlja nekakva nebulozna pitanja – bavimo se temom. Tako danas u Srbiji izgleda javna rasprava i suočavanje sa problemima koje imamo. Na kraju nam ipak zapeva Stoja i sve bude OK. Sudeći po dosadašnjem toku suđenja Legiji i kompaniji, idealna emisija za analizu procesa bila bi "Svet plus". Bez zezanja, jer on se u sudnici ponaša kao estradna zvezda, advokati su uvek tu kao slikovita scenografija, a tema je smrtno ozbiljna. Slike Duće i Kuma, koje ovih dana objavljuju mediji, stajale bi tokom emisije u pozadini. Da ne ispadnem pristrasan, isti scenario funkcionisao bi i u "Klopci" i u "Zamci".

Zanimljiv pogled na našu realnost čuo sam od dizajnera Mirka Ilića u emisiji "Beograd noću" na Studiju B. Čovek je čuveni dizajner našeg porekla (ma šta to značilo). Po njemu, imamo mnogo dobrih dizajnera, koji nemaju šta da dizajniraju u zemlji u kojoj se ništa ne proizvodi. Izbori mu izgledaju kao takmičenje za mis Beograda. Čini mi se da ovde mediji i politika dizajniraju ljude – tu je tržište potpuno otvoreno.

Dragan Ilić