Lični stav - Sreten Ugričić:
Ko ubija decu?

Već i prva zamisao osobe koja je ubica deteta, kojoj postavljamo pitanje zašto, izaziva mučninu

Ko su ubice? Ko ubija decu? Ko ubija decu, tuđu? Nijedno dete nijednom čoveku nije i ne može biti tuđe. Ko ubija decu?

PRIZORI UŽASA: Gotovo nijedna porodica u Beslanu bez gubitka

Nema težeg pitanja. Pravo u ranu. Mukotrpno je i skoro samorazarajuće misliti o tome, tražiti odgovor.

Ali jezivo iskustvo nalaže suočenje.

Isprva, nijedan odgovor ne doseže ni blizu. A svaka misao, bilo pogrešna bilo odgovarajuća, zadaje nepodnošljiv bol. Iznuren, čovek skreće pogled, okreće glavu, steže srce. Onda se vraća, pod nalogom koji ne prihvata izgovor.

Već i prva zamisao osobe koja je ubica deteta, kojoj postavljamo pitanje zašto, izaziva mučninu. Zamislimo da je ta osoba, ako je uopšte osoba, spremna da ponudi svoj odgovor. Treba smoći snage i biti u stanju zamišljati te odgovore, i one druge, prave odgovore, skrivene iza tih eksplicitnih odgovora.

Mogući odgovor: sadašnjost i budućnost tuđe dece ugrožava sadašnjost i budućnost naše dece.

Mogući skriveni odgovor: ja stvaram, ja uništavam. Ako ništa drugo, bar to mogu i umem. Cilj je ukloniti sutrašnjeg krunskog svedoka pred savešću sopstvenih promašaja, uključujući onaj najveći – promašaj sopstvenog života i sveta.

Mogući skriveni odgovor: ako ga ne možeš naterati da te poštuje, onda ti ni ne treba.

Mogući skriveni odgovor: strah, čisti iskonski strah pred nadmoćnijim bićem.

Mogući skriveni odgovor: nepojamna vulgarnost. Perverznost svih perverznosti: apsolutna uskraćenost ljudskosti, ili još dublje, uskraćenost bilo čega, bilo čega, bilo čega…

Odgovori mogu biti razni. Često, jedan potire drugi. Ipak, poneki odvede do skrivenijeg. A taj, potom, do još skrivenijeg, istinitijeg. Svaki napredak u ovom zamišljenom isleđivanju jeste sledeći, niži krug pakla. Reči izdaju. Najzad, biti u stanju da se svede račun prosto nije moguće, nije čak ni zamislivo. A nalog je neumitan, ne priznaje nijedan izgovor.

Nemoguće je. Čovek ne može da oprosti, a hoće da razume. Nezamislivo je.

Ko ubija decu?

Prva pomisao: ljudski izrod.

Tačno, ali ni približno dovoljno određeno, ni približno dovoljno konkretno, ni približno dovoljno precizno, ni približno dovoljno istinito.

Ponovo: ko ubija decu, tuđu? Ipak reč tuđu nažalost ne možemo izbeći, jer izgleda da je svest ubice usmerena na tu stranu.

Ponovo: nijedno dete nije tuđe.

Onda odgovor mora biti: nisu naša.

Kakav je to odgovor? Šta to znači: nisu naša?

Precizan odgovor na pitanje: "Ko ubija decu?" glasi: decu ubija jedna misao koja glasi: nisu naša.

Ponovo: šta to znači: nisu naša?

To znači da ima ljudi koji smatraju da su njihova deca vrednija od nečije tuđe dece. Ima ljudi koji smatraju da u ime svoje dece imaju pravo da ubijaju tuđu decu.

Kako je to moguće, ako već imaju decu, nikako ne mogu tako da misle, jer moraju znati šta im deca znače, samim tim što deca znače svakom čoveku, znaju šta znači imati dete. Oni ne mogu ne znati šta bilo kome znači dete. Ako već imaju decu, ne mogu ne znati šta je dete i kakvo je dete i čije je dete i otkud dete i čemu uopšte to dete.

Ipak, oni se prave, pred sobom i pred drugima, kao da ne znaju. I toliko se dobro pretvaraju da već u sledećem trenutku sebi poveruju. Tako im je lakše, prosto lakše, da sa svim tim u sebi, što ih plaši i prevazilazi, bilo kako izađu na kraj.

Zamišljeni poslednji odgovor, kao poslednje objašnjenje, za njih sasvim kao nekakvo opravdanje – svodio bi se na ovo: u svojoj opsesiji – po definiciji iracionalnoj, ničim objektivnim utemeljenoj opsesiji – da oni i njihova deca jednom ne postanu žrtve, dopuštaju sebi da postanu najgrozniji, najodvratniji počinioci. Dopuštaju sebi, tako, da zaborave to što ne mogu ne znati, što se ne može zaboraviti: šta znači dete. Toga jednostavno više nema u njima.

Najstrašniji zločini u istoriji čovečanstva počinjeni su u ime prevencije od nekakve zastrašujuće budućnosti, u ime iracionalnih samoprotivrečnih pretpostavki da nam budućnost donosi užasnu opasnost od drugih ljudi i da se moramo unapred odbraniti eliminacijom svakog rizika, u ime predupređivanja budućih događaja predstavljenih kao neminovno zlo. Zato se ubijaju deca.

Ko ubija decu?

Ultimativno, decu ubija stav koji glasi: nije naše.

To je bilo najdalje, u mojoj moći, da se primaknem nekakvom, makar i zamišljenom odgovoru.

Šta to znači: nije naše?

Jedna perverzna misao, zastrašujuća, zlokobna, uništavajuća, samorazarajuća. A zvuči trivijalno, bledo. Taj stav izgleda na prvi pogled i zvuči odveć bezopasno i bespomoćno da bi dao odgovor i na daleko lakša pitanja, kamo li na najteže od svih pitanja: ko ubija decu?

To što tako izgleda delimično i banalno i bledo i doprinosi zlokobnoj moći. Moramo se suočiti, moramo analizirati ovu banalnost. Vidi se, tako, da stav i dalje ima privid deskriptivnosti, a ne vidi se još uvek dobro zlokobna implicitna pervertirana normativnost.

Nije naše prosto znači: ili naše ili njihovo.

Ovo opisno ili naše ili njihovo, krutošću i rezolutnošću prikriva zlokobnu normativnost stava nije naše, jer, u stvari, presuđuje i poručuje: za nas ne vredi. Pogotovu u okruženju i svetu života u kojem osećamo i potiskujemo ugroženost i strah.

Na prvi pogled, u ili naše ili njihovo vidi se tek smisao poništenja ka drugome. Opravdanje za negaciju, nalazi se, naizgled, u radikalnom stavu samoodržanja – što u nekim okolnostima može biti opravdano – jer bolje to nego radikalan stav samorazaranja.

Ali dilema je lažna i baš ovaj izbor jeste izbor samorazaranja. Da bi se otkrio i razjasnio ovaj stav samorazaranja, potreban je drugi pogled, pažljiviji uvid. Posredno, tako će se ukazati i istina da nas upravo primat brige za drugog ne uništava, nego spasava.

Ovo nije naše još znači: za sve što nije naše nije bitno da li postoji ili ne postoji, u stvari ni ne zaslužuje da postoji, ni ne sme da postoji, jer nas iritira i izaziva našu mržnju. Zato što je sve što je drugo i drugačije neposredna iskustvena potvrda da nešto nije u redu sa našim uverenjem tj. predubeđenjem o sopstvenoj važnosti, izuzetnosti i jedinstvenosti.

Ovo nije naše stoga znači: jedino naše je vredno i to samo zato što je naše.

Kako to može biti? Analiza ove trivijalne formule je jednostavna. Već u četiri koraka zlokobni krug se zatvara, dosežući do poražavajuće banalnosti. Ta četiri strašna, bezumna koraka su:

– naše je vredno,

– jedino naše je vredno,

– jedino naše je vredno i to samo zato što je naše,

– naše je naše.

Pođimo redom.

Naše je vredno.

Ako ne bi bilo, ni mi ne bi ili vredni. I u prvom koraku, ovaj stav je legitiman, jer ne može ne biti bar nečega vrednog u nama ili među nama, kako ni među bilo kome. Ovo je normalna, nesporna težnja za samoodređenjem naspram drugog, za potvrdom na osnovu zaslužene časti i odlike. I ako ovaj test izdržimo, nema nikakvih neprijatnih konsekvenci, naprotiv, postajemo još snažniji, samosvesniji, pouzdaniji, odličniji. Ali, nekad se desi da test pokaže, a testovi vrednosti u životu su neprestani – ili da nam se samo tako učini – da naše baš i nije nešto naročito, ili da je zanemarljive vrednosti. Tad su moguća tri puta: ili napor da se primenjeni kriterijum dostigne, ili da se relativizuje (npr. "Nema veze, ima i gorih od nas"), ili da se potpuno zanemari, diskvalifikuje. Treća opcija je najčešća jer je naizgled najbezbolnija i jer zahteva najmanje truda, odgovornosti, znanja i talenta, ali ujedno i najopasnija, jer prividno još drži do vrednosti, iako se od vrednosti njome već odustalo. Šifra te opcije glasi:

Jedino naše je vredno.

Kad se sumnja u sopstvenu vrednost onda se preteća predstava o inferiornosti pred drugima mora ukloniti ili preinačiti, a poljuljano uverenje u sopstvenu vrednost mora pojačati, pa se ono što je bilo vredno jer je naše pretvara u ovo izvedeno: jedino naše je vredno. Tako više u predstavi nema opasnosti od inferiornosti i nekompetentnosti, naprotiv – opet je povraćen željeni status prestiža i nadmoćnosti – da vredimo – mada je taj status lažan, prividan, ali valjda u psihološkom smislu bolje i takav nego nikakav.

Ipak, ova lažnost podriva i neminovno nagriza masku superiornosti i suverenosti prevučenu preko lica inferiornosti, nepoverenja u samog sebe i straha od istine koja ostaje, tako da ju je nužno dodatno obezbediti, osigurati od raskrinkavanja, pa se u strašnoj inerciji odlazi korak dalje, do samog apsurda, koji glasi:

Jedino naše je vredno i to samo zato što je naše.

Ovim se krug samoobmane zatvara. Pošto prethodni postupak samoobmane nije uklonio uzrok, nego je samo retorički pokušao da predstavu o vrednosti održi uprkos njene neutemeljenosti, pretnja definitivnog izbijanja istine na videlo još je uvek prisutna, čak još aktuelnija, jer je prethodni postupak samo potvrdio inferiornost. Poslednji korak je, stoga, da se ovo Jedino naše je vredno redukuje na ono elementarno Naše, bez obzira na vrednosnu i normativnu kvalifikaciju. Naše je naše, mi smo mi. Vrednost više nije bitna, dovoljna je tek činjenica, vrednosno smisaono neutralna, prazna.

Vrednosna izvesnost je time zauvek izgubljena i zamenjena redudantnom trivijalnom tautološkom izvesnošću, indiferentnom prema bilo kakvoj interpretaciji ili funkciji. Vrednosna provera koja je nepodnošljiva ultimativno je izbegnuta potpunim bekstvom iz vrednosnog konteksta, kvalitet je pretvoren u kvalifikaciju, smisao u praznu auto-identifikaciju, u samoprisvajajuću autocentričnost, nihilistički narcizam. Naše je vredno zato što je naše i tačka.

Naše je, dakle, naše.

Potreba za vrednosnom procenom i samoproverom završila se tako – izbegavajući istinu i njen poražavajući ishod – potpunim odustajanjem od vrednosne utemeljenosti i poraznim prepuštanjem redudantnom besmislu.

Naše, kao naše i ništa više od tog – ovo jeste status koji se shvata metafizički, sa emotivnim patosom ontoloških razmera, apsolutno nekritički, i za njega se drži očajnički zarivenih noktiju. A trebalo bi da nam je to naše zadatak i da je obećanje, trebalo bi da ga zaslužimo i osvajamo i predajemo drugima. Ali ne, nažalost, ne osvajamo mi to naše niti ga zaslužujemo, ne ispunjavamo obećanje i datu reč, nego ga bezobzirno namećemo – i to samima sebi – kao nekakav apsolutni neprikosnoveni fakat, dat milošću proviđenja, koje nam je iz nekog nedokučivog razloga naklonjeno, kobajagi naklonjenije nego drugima.

U stvari, ne verujemo više sebi. Onda, naravno, ne možemo da verujemo ni drugima. A šta ostaje kad prestanemo da verujemo jedni drugima? Šta preostaje kad prestanemo da verujemo i sami sebi. Šta preostaje kada prestanemo da verujemo?

Ništa. Apsolutna beda. Sramota. Zverstvo.

Ostaje izgovor koji u očajanju za nas poprima vid autentične molbe za oproštaj, izgovor koji glasi: u svojoj opsesiji da mi i naša deca ne postanemo žrtve, dopuštamo sebi da postanemo najgrozniji, najodvratniji počinioci. Ostaje taj izgovor, to opravdanje bez oprvdanja, ostaje sramota od koje se nikad nećemo odvojiti, oprati.

Jedini lek, sa vrlo sporim dejstvom: neophodnost da se ponovo nauči da se veruje, prvo sebi, pa na osnovu toga i drugima. Moramo ponovo da naučimo da verujemo jedni drugima. Inače, potpuno ćemo nestati, i oni i mi. Inače, tamo gde bude nas i njih, njih i nas – neće biti ljudi. Inače, tamo gde bude naše dece i njihove dece – neće biti ljudi. Inače, neće biti istina da nijedno dete nijednom čoveku nije i ne može biti tuđe. Jesmo li već dosegli tu crnu tačku, iza koje nema povratka?

Nažalost, danas izgleda da je preokret nemoguć. Još uvek, ni posle svega. Preduslov preokreta jeste da više ne strepimo jedni od drugih. A većina i dalje strepi, najiskonskije strepi, jer, u stvari, strepi od sebe samih. Strepe upravo zato što znaju ko su i kakvi su: mi smo mi, a oni su oni. Isti kao mi, ne mogu biti drugačiji – da nisu možda bolji od nas... Ako su kao mi – teško nama. A ako nisu kao mi, ako su bolji – tek onda teško nama, nema nam spasa. To je krajnja istina koja sprečava preokret, čak i po najstrašniju cenu, cenu gubitka ljudskosti. Zato, opet i još uvek prevladava ono jezivo: naše je naše, jedino naše je vredno i to samo zato što je naše...

Zlokobni krug je zatvoren.

Nema više šta da se kaže. Reči izdaju. Rana je smrtna.

Ubice su na slobodi. Sad, pre, sutra.

Iznuren, čovek skreće pogled, okreće glavu, steže srce.

Onda se vraća u suočenje, pod nalogom koji ne prihvata izgovor.

Sreten Ugričić, književnik iz Beograda