Navigator:
Poznavanje privrede i društva

Da je iko u Ministarstvu prosvete i sporta bio iskreno zabrinut za zdravlje đaka prvaka, zabranio bi višečasovno sedenje u školskim klupama i ukinuo školske torbe. I jedno i drugo, potvrdiće vam svaki školski lekar i dečji ortoped, ostavlja ozbiljne posledice na zdravlje sedmogodišnjaka i generacijama unazad ama baš niko nema petlje da se tome suprotstavi.

U tom svetlu, obrazloženje odluke tog ministarstva (još uvek važeće) da upoznavanje dece sa računarima prebaci među fakultativne predmete upravo je idiotsko. Ako računari zaista zrače u toj meri da štetno deluju na decu od sedam godina (kako smatraju u Ministarstvu), treba ih izmestiti iz škola na bezbednu udaljenost. Sem ukoliko neko ne dostavi dokaz da deca od osam, devet i više godina naglo stiču imunitet na te zrake u kom slučaju bi se nastava za prvake održavala u školskom skloništu. Dok ne prerastu osetljivu fazu.

Makar da je Ministarstvo kao argument uzelo štetno dejstvo jeftinijih ekrana na oči. Ali onda bi se postavilo pitanje ko od političara i biznismena u zanosu neke kampanje školama poklanja kompjutere i kakvog su kvaliteta (i kompjuteri i donatori).

O motivima Ministarstva može se suditi isključivo na osnovu posledica koje ova odluka proizvodi. A čini se da je jedini cilj ove odluke da u školama forsira elitizam.

Jer, ko će biti pogođen ovom odlukom? Sigurno ne deca ekonomske elite (oko osam odsto građana) koja u domovima već imaju računare pa će bez obzira na odluke Ministarstva naučiti da ih koriste. Takođe, odluka neće pogoditi ni elitu prirodno talentovanih (manje od jedan odsto) bez obzira na sredinu iz koje potiču, jer će takvi pre ili kasnije i uprkos svemu izroniti iz sistema, nadoknaditi propušteno i otplivati dalje.

Ova odluka pogađa onih devedeset odsto prvaka koji bi prvi kontakt s računarom trebali da ostvare u školi, pre nego što im okruženje nametne strah od tehnologije i u uzrastu kada se rad na kompjuteru prirodno usvaja, umesto da se uči. Većina njih u kasnijem životu ne bi napredovala mnogo dalje od jednostavnog korišćenja računara, za pisanje i komunikaciju. No, pokušajte da zamislite Srbiju u kojoj je s većinom stanovništva moguće kontaktirati elektronskom poštom i u kojoj trgovina internetom ima smisla budući da postoji kritična masa zainteresovanih. A kompjuterski pismeno stanovništvo privlači i poslove (čitaj, industriju) slične orijentacije.

U sadašnjem poretku stvari, takve okolnosti u Srbiji mogu da stvore samo generacije koje stasavaju uz računare i to od najranijeg uzrasta. Ukoliko im se to uskrati, ostaće elita koja lakše dolazi do posla jer zadovoljava elementarne uslove modernih konkursa (znanje engleskog jezika i rad na računaru) i većina koja pristaje na svako uslovljavanje ubeđena da joj za više nedostaje talenta i koja ne pomišlja da joj je neko uskratio elementarno obrazovanje, uredno plaćeno od strane roditelja koji su se nadali da će im deca otići korak dalje od njih samih.

Zoran Stanojević