Pun kufer marketinga:
Slika i prilika

To kako nas oni vide, ni majka ne može da voli

"Olimpijske igre ne postoje da bi se na njima pobedilo, već da bismo pokazali ono najbolje u nama" – bio je slogan jedne stare kampanje za promociju američkog olimpijskog tima. Osim podrške, od gledalaca se očekivao i neki novčani prilog, ali, da ste videli spotove, to ne samo da vam ne bi smetalo nego ne biste žalili para. Kratke, tople ljudske priče, naizgled slučajno odabrane, predivno uslikane i dodatno pojačane muzikom koja lagano raste – izmamljivale su uzdahe svih, šmrcanje labilnijih i hvatanje za čekovnu knjižicu. A kako i ne bi. Zamislite ogromnu fabričku halu, ne onu koju možete naći negde u Rakovici, nego onu koja postoji samo u Flešdensu ili Lovcu na jelene – onu fabričku halu u kojoj je sve toliko ušminkano i zavodljivo da vam prosto dođe da batalite diplomu i odete u varioce. Zamislite dalje topli muški glas koji vam, dok kamera lagano klizi preko prijaznih lica ispod šlemova, priča kako je Džon zamenio smenu sa Piterom i radio dve smene, dok se Mark vratio sa bolovanja, a Džordž je odustao od odmora... i tako dalje, a sve to samo zato da bi njihov kolega Tim imao slobodan dan jer tog dana... ta-na-na-na! Uto su i radnici i kamera stigli do skučene staklene kancelarije u potkrovlju i tiskaju se oko malenog televizora – neki smeteno prevrću šlem u ruci, drugi ogrubelim šakama krišom brišu oko, ali svi pažljivo i razneženo, gotovo pobožno gledaju kako neki krhki devojčurak gracilno izvodi vežbe na gredi. ... "Jer tog dana", završava spiker, "Timova ćerka nastupa na Olimpijadi." Tako je, Olimpijske igre ne postoje da bi se pobedilo, već da bi svako od nas pokazao ono najbolje u sebi.

Aha, kako da ne! Možda je taj slogan važio u tamo nekoj reklami za tamo neku Olimpijadu, ali ne važi za nas. Ni za Olimpijadu ni za reklamu. Što se nas tiče, Olimpijada postoji i da bi se na njoj pobedilo i da bi se pokazalo ono najgore u nama, a reklama, naročito politička – samo da bi se pokazalo ono najgore u nama. Kako drukčije objasniti onu silnu pljuvačku koja se slivala po onima koji medalje nisu osvojili, onima koji su putovali u Atinu, onima koji jesu ili nisu ponudili ostavke, onima koji su navijali, ali za pogrešne... Ako smo to pokazali "ono najbolje u nama" – onda kuku nama!

I kako objasniti nastupe i svakodnevne izveštaje o aktivnostima kandidata za gradonačelnike – toliko su se potrudili da nam prikažu samo ono najmusavije, najzaostalije i najneuređenije u nama i oko nas kao da sprovode kampanju za iseljavanje iz Beograda. To kako nas oni vide, ni majka ne može da voli. Pa, molim vas, ko ih je to slagao da ćemo uživati da zavirimo u baš svaki budžak, svaku kartonsku udžericu, svačiju korpu za prljav veš? Aman, ljudi, pa mi pocepamo fotografiju na kojoj ne ispadnemo dobro, a oni nam poturaju pod nos samo najgoru sliku nas i još očekuju da poskočimo od radosti i jurnemo da glasamo za njih. U želji da dokažu kako je konkurencija malo ili loše uradila, toliko su nam ogadili i nas i grad u kojem moramo da živimo (ko god da pobedi) da se pribojavam da je onih sedamdeset procenata glasača falilo na izborima jer su ili u dubokoj depresiji ili u redu pred nekom ambasadom. Ako se već nisu bacili pod neki prljav trolejbus.

Nadežda Milenković