Mediji i politika:
Tržište, zakoni, kodeks

Iako su tokom dvodnevnog skupa učesnici međunarodne konferencije "Medijska politika u procesu transformacije Jugoistočne Evrope" iznosili iskustva svojih zemalja i specifičnosti određenih medija u određenom okruženju, od početka je bilo jasno da, u naizgled jako šarolikoj medijskoj slici regiona, ipak ima mnogo sličnosti

Priče o tome kako se zemlje Jugoistočne Evrope po nekim pitanjima zlopate baš kao i Srbija, uvek su zanimljive. Ako se pritom još dogodi da su teme tih priča mediji, uspeh je zagarantovan. Zbog toga, ni u uspeh međunarodne konferencije koju je 24. i 25. septembra organizovala fondacija "Fridrih Ebert" od početka nije bilo sumnje. Pored tematike, uspeh skupa pod nazivom "Medijska politika u procesu transformacije Jugoistočne Evrope" obezbedio je i tajming: konferencija je počela baš onog dana kada su predloženi kandidati za novi savet Radiodifuzne agencije i u jeku (n-tih po redu) najava donošenja zakona o dostupnosti informacija.

Za razliku od sličnih skupova/seminara/kongresa, na kojima obično nastupaju mnogo puta viđena lica, ova konferencija bila je prilika da se ovdašnjoj javnosti obrate i ljudi koji se neposredno bave reformom medija, koji neposredno učestvuju u kreiranju medijske politike ili pak predstavljaju korporacije u čijem se vlasništvu mediji nalaze. Uz domaće eksperte, novinare i zvaničnike, konferencija je tako okupila goste iz Hrvatske, Slovenije, BiH, Nemačke, Francuske, Poljske, Češke, Crne Gore, Mađarske i Rumunije. Širi prikaz ove konferencije nedeljnik "Vreme" (medijski promoter ovog skupa) objaviće u narednom broju.

SLIČNOSTI RAZLIČITIH: Iako su tokom dvodnevnog skupa učesnici iznosili iskustva svojih zemalja i specifičnosti određenih medija u određenom okruženju, od početka je bilo jasno da, u naizgled jako šarolikoj medijskoj slici regiona, ipak ima mnogo sličnosti. Naime, retki su bili panelisti koji su mogli da izbegnu problem tabloidizacije medija, problem vlasništva ili implementacije usvojenih medijskih zakona. Svi ovi opšti i brojni pojedinačni problemi objašnjavani su uglavnom poznatim "regionalnim razlozima": borba za publiku na ograničenom tržištu, uporno odbijanje usvajanja evropskih standarda, monopolizacija medijskog tržišta od strane velikih korporacija ili biznismena sumnjive prošlosti, nespremnost političara da konačno shvate da mediji nisu oružje u političkoj borbi.

Već u uvodnom obraćanju, na ove probleme i modele njihovog rešavanja upozorio je Ivan Nikolčev, predstavnik odseka za medije pri Savetu Evrope – on je rekao da teoretska podela na medije kao fenomen prepušten tržišnim silama i na medije kao garante slobode, pravila i demokratije u praksi ne funkcioniše baš tako jednostavno. Ističući da je u formulisanju medijske politike izuzetno važno tržišno okruženje u kojem mediji deluju, Nikolčev je ocenio da su u čitavom regionu očigledni problemi u vezi sa zakonom o radiodifuziji, transformacijom državnih medija u javne servise, zakonima o kleveti i pristupu informacijama, koncentracijom vlasništva u medijskoj sferi, kao i u vezi s primenom zakona. Uz poruku da bi kreatori politike u državama Jugoistočne Evrope trebalo da znaju da moraju da se pridržavaju evropskih standarda i da na putu ka članstvu u Evropsku uniju mora biti poštovana sloboda izražavanja, Nikolčev je još istakao i da medijska politika nije samo državna stvar, već i problem kojim moraju da se pozabave sami novinari namećući norme i kodekse.

Razrada ovih teza, međutim, bila je znatno manje optimistična. Upozoravajući na regionalne specifičnosti, Dušan Reljić, predstavnik berlinske fondacije za nauku i politiku, objasnio je da "poštovanje zapadnih uzora nije rešenje" i da u ovom regionu medijska regulativa nikada neće izgledati kao npr. nemačka (s kojom je učesnike prethodno upoznao Gernot Šuman, predstavnik Nezavisnog pokrajinskog ureda za radio, televiziju i nove medije). Prema Reljiću, takav medijski sistem zahtevao bi čitav splet institucija, ogromnu infrastrukturu i političku kulturu, što zemlje regiona sebi ne mogu da priušte – kao moguće uzročnike za takve situacije on je naveo upliv politike u medije (smena urednika pri svakoj promeni vlasti), činjenicu da je "tokom poslednjih petnaest godina nastala nova generacija novinara koja nije imala priliku da se obuči", krizu finansiranja javnih servisa i njihovu nesposobnost da se prilagode novim uslovima. Kao probleme on je još naveo gubitak kriterijuma o tome šta je u medijima dopustivo, fenomen tabloida, nedovoljno prisustvo manjina u medijima, ali i finansije – po njegovim rečima, iako postoji nužnost preuzimanja evropskog zakonodavstva, standard o preuzimanju 50 odsto evropskog programa jednostavno je nezamisliv za siromašne medije Jugoistočne Evrope. Predlažući moguća rešenja te situacije, Reljić je između ostalog naveo definisanje aktera medijske politike i konačno shvatanje da to nisu "ministar ili doministar", već parlament, nevladin sektor, međunarodne organizacije i sami mediji.

PRAGMATIZAM I AKTIVIZAM: Iako su mnoge teme bile zajedničke, svakako najzanimljivije u tom smislu bilo je vlasništvo nad medijima – s tim u vezi, često su isticani biznismeni koji su bogatstvo stekli tokom bivših režima, ali i medijske korporacije koje na ovaj ili onaj način pokušavaju da uvedu monopol na medijsko tržište. Rasprava o ovom problemu bila bi svakako zanimljivija da se na konferenciji kojim slučajem pojavio neki od biznismena, ali priča ni ovako nije bila čisto teoretska. Naime, jedan od učesnika na konferenciji bio je i Srđan Kerim, predstavnik medijske korporacije WAZ, koja poseduje brojne štampane medije u regionu: u svom izlaganju, on je istakao kako se WAZ zalaže za izgradnju nezavisnih i kritički nastrojenih medija, primenu stranih iskustava, nemešanje u uređivačku politiku i, uopšte, za primenu evropskih standarda. Reakcija je usledila gotovo odmah sa mesta rumunskog predstavnika Brinduše Armanke, koja je pokrenula pitanje nedavnog protesta dva rumunska dnevnika čiji su se novinari pobunili zbog navodnog mešanja WAZ-a u uređivačku politiku. Na ovakva pitanja Kerim je odgovorio prilično diplomatski, zamerajući uredništvu "Romania libere" to što su Bodu Hombaha nazvali Minhauzenom (lažovom). Pored toga, Kerim je istakao da je WAZ u medije u regionu do sada uložio preko 100 miliona evra, na šta se nadovezala Sandra Bašić-Hrvatin, predstavnica Univerziteta u Ljubljani i slovenačkog Mirovnog instituta, sa pitanjem koliko je novca WAZ od demokratije zaradio. Kerim je odgovorio baš onako kako se i očekivalo – krajnje pragmatično: "Ne treba se zavaravati. WAZ je privatna firma, a ne dobrotvorna ustanova." U svakom slučaju, ove male polemike osvežile su akademsku raspravu.

Iako je priča o problemima koji muče medije u regionu na prvi pogled bila atraktivnija, ni priča o načinu njihovog rešavanja nije prošla bez tema o kojima se u Srbiji ne razgovara baš previše. Naime, pored očekivanih teza o nezavisnosti, regulativi, implementaciji i standardima, često je pominjana potreba za samoregulativom, odnosno učešćem samih novinara u donošenju zakona ili profesionalnih kodeksa. Ovu potrebu nisu istakli samo već pomenuti Nikolčev i Reljić, već je bila prisutna u skoro svim izlaganjima. Još na otvaranju konferencije, nemački ambasador u Beogradu Kurt Leonberger upozorio je da je "potrebna interna kontrola kvaliteta, odnosno samoregulacija profesionalnih kvaliteta među novinarima", da bi u istom tonu nastavili i ostali učesnici. Savetnik srpskog ministra kulture i informisanja Petar Ignja tako je, u osvrtu na zakone od kojih su neki, po njegovom mišljenju, urađeni dobro (Zakon o informisanju), a neke je potrebno uraditi nanovo (Zakon o radiodifuziji), upitao: "Da li sada sve prepustiti stihiji i čekati normalu, čekati moralnu samoregulaciju unutar medija?" Pitanje je bilo retorsko, pa se niko nije ni potrudio da odgovori, ali se čini da je u ovom slučaju pominjanje samoregulacije ipak bilo čudno i nepotrebno. Za razliku od Ignje, predstavnica rumunskog Vest univerziteta Brinduša Armanka bila je konstruktivna: tokom sesije posvećene problemima medijske politike u Srbiji, ona je ovdašnjim novinarima poručila da je "bitno da progovore, da kažu svoje mišljenje o zakonima i regulatornim telima", ali i da, ukoliko je to potrebno sprovedu samoregulaciju i uvedu sopstvene etičke kodekse. "Kao profesor novinarstva, ja se zalažem za edukaciju novinara i publike, ali to je rešenje na duge staze. Za sada, najbitnija je novinarska solidarnost", rekla je Armanka.

LOKALNA KUHINjA: Poseban deo konferencije bio je posvećen specifičnostima medijske politike u zemljama Jugoistočne Evrope, što je bila prilika za upoznavanje sa ovde malo poznatom situacijom u Poljskoj, Mađarskoj, Sloveniji, Češkoj, BiH, Rumuniji, Hrvatskoj, ali i Crnoj Gori.

Prema rečima Brankice Petrović iz Mirovnog instituta u Sloveniji, vlasti u ovoj zemlji neverovatno su žurile sa harmonizacijom poglavlja koje je trebalo "zatvoriti" (jedan od ključnih termina u procesu integracije), dok su se zakoni usvajali veoma brzo – izmene i dopune dolazile su po izglasavanju. "Bilo je tu mnogo apsurdnih situacija, ali je sve urađeno sa ciljem da se postane deo uređenijeg sistema", istakla je ona, rekavši da će Slovenija sada imati priliku da u praksi proveri da li je medijska politika EU-a samo niz regulativa ili je to nešto dobro. Panelisti su govorili o Kopenhaškim kriterijumima, medijskom pluralizmu kao osnovnom načelu Evropskog parlamenta i mnogim drugim regulativnim i normativnih načelima. Posebno je bilo govora o TVWF direktivi o prekograničnoj televiziji, čiji je cilj objedinjavanje audio-vizuelnog tržišta i protok televizijskih sadržaja iz zemalja članica EU-a.

Beate Klimkievič iz poljskog instituta za novinarstvo i komunikologiju, naglasila je da su pripremanje i harmonizacija lokalnih struktura sa evropskim strukturama deo integracije u EU, kao i donošenje odgovarajuće zakonske regulative u medijskom prostoru vezane za standardizaciju i podelu nadležnosti. "Jedan od osnovnih instrumenta u politici medija EU-a jeste podnošenje redovnog izveštaja novih zemalja članica u kojima su sadržana mnoga pitanja", objasnila je panelistkinja iz Poljske dodajući da se Komisija bavi i implementacijom određenih standarda. Posebno je istakla poglavlja koja se odnose na konkurenciju (Zakon o konkurenciji i efikasna kontrola), telekomunikacije i informacione tehnologije. Prema njenim rečima, u zemljama u tranziciji nije bilo standarda koji bi obezbeđivali pluralizam i raznolikost medija, a prilikom integracije u EU pojavio se problem podele ovlašćenja i selektivni tretman.

Na primeru Mađarske, u kojoj je u periodu od 1990. do 1996. godine država imala apsolutni monopol nad televizijom, panelista Mikloš Sukosd je pokušao da objasni zašto "mit o snažnom dejstvu medija", nastao na temeljima lenjinističke teorije o štampi, više ne deluje. Naveo je da su tri osnovne stavke u procesu pridruživanja EU-u: formalni izveštaji o evaluaciji koje piše svaka zemlja, javni i diplomatski pritisci iza zatvorenih vrata, i razvoj civilnog društva. Učesnik iz Mađarske naročito je istakao problem nezapošljavanja novinara – bez kolektivnih ugovora, nema ni pravne pomoći. U njegovoj zemlji, novinari osnivaju sopstvena preduzeća sa kojima medijske kuće sklapaju ugovor. Razlog za ovu pojavu, smatra panelista, zapravo je izbegavanje poreza. Sandra Bašić-Hrvatin je sa aspekta "države koja je postala članica EU-a, jer je bila dobar đak" govorila o još jednom mitu koji glasi "ako se budete dovoljno trudili, postaćete članice EU-a". Prema njenim rečima, slovenačka javnost je do 1. maja snažno podržavala ulazak u EU, a mediji su veoma retko problematizovali posledice ulaska u EU i pogotovo NATO. Ispalo je posle da nije sve onako kako su obećavali, a mediji sada pišu o svemu onome o čemu je trebalo ranije da pišu. Komentarišući domaću medijsku scenu, Bašić-Horvatin je iznela ocenu da srpski zakon o radio-difuziji nije loš, ali da mu nedostaju prateći zakoni i zakon o telekomunikacijama, kao i volja da se taj zakon implementira. Govoreći o paradoksima tranzicije, iznela je takođe problem nepostojanja/nepoštovanja kolektivnih ugovora za novinare, pritiscima i ucenama od strane oglašivača... Zbog svega toga, slovenački novinari stupiće na dan izbora 3. oktobra 2004. u generalni štrajk.

Za postojeće medije u Češkoj, Jan Jirak sa Univerziteta Čarls, veruje da su "uspeli da se komercijalizuju". Devedesetih godina u periodu ultraliberalizma gotovo sva štampa se privatizovala, dok su novinari osnivali deoničarska društva koja su sklapala posao sa stranim poslodavcem. Prema njegovom rečima, zbog postojanja javnih servisa stvorila se medijska elita na koju političari nisu mogli da utiču, pa su putem ekonomskih pritisaka pokušavali da oslabe javni servis. U Češkoj danas ne postoje prestižne novine, već samo tabloidi i privatne TV stanice, časopisi i nedeljnici su u stranom vlasništvu, dok je dnevna štampa u vlasništvu jedne nemačke kompanije. Jan Jirak je izneo podatak da više od 60 odsto čeških novinara starosti od 25 do 35 godina novinarstvo ne shvata kao trajni izbor, već samo kao stepenik ka uspehu druge vrste. Što se tiče Rumunije, tamošnju situaciju je Brinduša Armanka predstavila već u prvoj rečenici svog izlaganja: "Poslednje dve godine su najteže i najmračnije u medijima u poslednjih petnaest godina." Sledili su primeri političkih pritisaka, fizičke agresije i finansijske kontrole, koji su svima upućenima u srpsku medijsku scenu morali da zazvuče nekako poznato: 24 napadnuta novinara u poslednje dve godine, 600 sudskih procesa koji se trenutno vode protiv rumunskih novinara... Za razliku od Rumunije, situacija u Hrvatskoj čini se znatno boljom: Nada Zgrabljić, predstavnica hrvatskog instituta za međunarodne odnose, između ostalog je navela dobar primer nedavno donetog Zakona o javnoj televiziji (koji, npr., podrazumeva pravo novinara da odbije radni nalog koji je suprotstavljen njegovim moralnim načelima), ali i činjenicu da se od 2000. godine javnost aktivno uključila u rasprave o medijskoj regulativi. S druge strane, mnoge učesnike konferencije iznenadio je prikaz crnogorske medijske regulative koji je predstavio Abaz Beli Džafić iz crnogorske agencije za radio-difuziju: objašnjavajući brojne specifičnosti tamošnje medijske reforme i probleme u implementaciji usvojenih zakona, on je pričom o protestima crnogorskih novinara i medijskih eksperata dokazao da "medijska samoregulativa" i novinarska solidarnost ne funkcionišu samo u teoriji, već i "na terenu". Konačno, gosti iz inostranstva imali su priliku da se upoznaju i sa problemima medija u Srbiji. Kao ilustracija opšteg toka rasprave mogla bi da posluži ocena koju je izneo Stevan Nikšić iz "NIN"-a: "Imamo zakone koje treba popravljati, jer ne funkcionišu. Nemamo javni servis, nemamo štošta, ali ono što je najvažnije, ovde još ne postoji svest o tome šta nemamo."

Inače, tokom dvodnevne konferencije bilo je zapaženo odsustvo zvaničnika nadležnih za medije – ministar kulture Dragan Kojadinović i njegov savetnik Petar Ignja prisustvovali su samo uvodnom delu, a na tu činjenicu osvrnuo se i Hajnrih Sasenfeld, regionalni koordinator beogradske kancelarije fondacije "Fridrih Ebert". Ističući kako su u izradi medijske politike potrebne debate svih aktera, on je upitao: "Kako da raspravljamo, kad glavnih aktera nema?" No, i bez njih, obavljeno je ono što je i bio cilj – razmena iskustava između zemalja koje su u mnogo čemu slične. Za početak, više nego dovoljno.

Tamara Skrozza, Biljana Vasić