Koncert - Aca Šišić:
BRE.ND!

Aca Šišić, 1. oktobar, Pogon/Dom omladine Beograda

Nova rukovodeća ekipa u Domu omladine Beograda već je pri početku sezone priredila jedno od većih koncertnih iznenađenja. Doduše, Aleksandar Šišić svoj prvi studijski album posle desetak godina – odlični Magična violina (Ring Ring/B92), objavljen proletos – nije promovisao u velikoj/bioskopskoj sali kako je najavljivano, nego iz tehničkih razloga premešten u srednju/Pogon. To uopšte nije smetalo ni zvezdi večeri – a i zašto bi, posle Sava centra, REX-a, EXIT-a… ni šarolikim posetiocima od kojih su jedni poslednji put uživo videli gudalo onomad dok se Točak valjao s Crnom damom, a drugi tek otkrivaju da ima ćemanista i mimo Felixa Lajka. Za nekoliko stotina prisutnih (ulaznica po 350 din.) ovo je bio prvorazredni dvočasovni doživljaj, jasno zacrtan još pri početku kad je sekstet pod zastavom B92 Marš(irao) na Drinu, sve delovalo OK i razgaljujuće. Sasvim je glupo kad neko tvrdi da je Veran Matić šabački Ted Tarner, ali možda bi Devedesetdvojka ipak razmislila da pokrene i svoju narodnjačku podetiketu, Bre92?

Serbia Sounds Global je poslužila i kao uvod u treću mladost čika-Šileta, sada u poznim šezdesetim, s potpuno belom kosom i starinskom konferansom. Aca Šišić bio je sve što je trebalo u ovom zanatu: čudo od deteta, zabavljačka atrakcija, mladi profesionalac, prvi singl objavio pre više od 40 godina, kroz zlatno doba naše novokomponovane narodne muzike vrhunski pratilac i saradnik, neprikosnoveni instrumentalista a estradna zvezda, u reprezentativnom narodnom orkestru Radio Beograda tridesetak sezona vodeći ga do penzije… Virtuoz, važan kompozitor/aranžer, pravi nastavljač osovine Carevac/Jašarević. Svilen konac u zemlji kojoj su doduše potrebniji zlatni gajtani.

Sve češće pred novom publikom, sad je praćen diskretnim, elektrifikovanim kvintetom u kome ima i njegovih potomaka, a zajedno voze ko Titov mercedes s automatskim menjačem. Furiozno se nižu srpske a naše, deltaholding je sitnica a delta Morave – život. Staromodno zabavljaštvo opet vodi u šetnju meridijanima: čardaše odlično razumeju i koji slabo divane mađarski, romanse o slovenskoj duši govore više nego svi TV-psihići zajedno… parafraziranje 3 Tenora zaokružuje duhovita a tanana Donna E Mobile (nije reklama ni za fontele, ni za kozmetiku nit’ za aute). Pa opet sitnije, naški, izvorne i narodnjački evergrini i Acine, svaki legato izaziva jauk, glissando – urlik, a picikato – petama o patos. Živa svirka nosi ko poplava, u sali davno zvanoj Dansing dovoljno mesta, a u odsustvu Dragana Todorovića ipak se povela kolca, mada nije da g. Šišić mari, nego menja ritmove u ražnjićima. Valjda mu fale samo irski/škotski jigs/reels, da bude (pot)Puriša br. 1.

Kao i kod najboljih predstavnika drugih instrumenata i vrsta muzike, i sa Šišićem svirka prevazilazi pesme/forme, muziciranje postaje apsolutno, stil apstraktan. Brzina koja se npr. u hevi-metalu podrazumeva, ovako oplemenjena postaje estetska kategorija, ali čika-Aca sve to izvodi i laserskom preciznošću i lakoćom Grapelija. Uz dobro ozvučenje, malo no prijatno je iznenađenje da je i violina

naelektrisana (malko, skupa je struja!) jer zvuku dodaje holesterol taman kako mi ovde volimo, a u razmahu kasnije ide do ivice distorzije.

Nema opasnosti od dosade, ali je dobrodošao istup vrsnog harmonikaša Borivoja Dimića Dide, mladolikog relikta one sjajne ere kad je italijanski, hm, brend Dalape navodno lavovski deo svojih pasuljara (čitaj: dugmetara) izvozio u Srbiju. Na vrhuncu izvođačke vratolomije, Didić s obe ruke svira po bas-mehanizmu; da, izgleda jednostavno, al’ kad ste to ranije videli? Znači, ravno Van Halenovom čekićanju po vratu el. Gitare; malo li je na ovu povučenost M.A. Kemiša i B. Đokića?

Posle više od sata praznih pesama (istočnosrbijanski za: instrumental), iznenađenje tj. gošća večeri, Slobodanka Stoiljković. Propisne pevačice još žive u državnom radio-aparatu, makar kao muzičke urednice, pa je Slobodanka imala svoj blok, i taman kad je zvučala kao Extra Nena u baladama, dobili smo izvanrednu, nadahnutu Đelem, đelem. Ne samo zbog izuzetne, maštovite obrade ovog romskog standarda, nego i zbog harmonikaša, munjevitog smenjivanja čočeka i kola… teško je ne setiti se koncerta Feruza Mustafova na istom mestu, proleća 2002. U svakom slučaju, ovakvo veselje nije se tu ponovilo od onda. Čika-Šile i njegovi ni bisevima nisu lako napustili omladinu razigranu tako da zavidiš onome ko zna te korake. Kako samo devojke pletu… Priznaću globalizaciju kad proizvede All Nite multi uložak (makar i s krilcima promenljive geometrije) koji može bez fleke da izdrži trodnevnu srpsku svadbu.

Ako od sve ambijentalne muzike najviše volite kafansku, onda svakako znate da Obrenovac nije znamenitost zbog TE i V. Batića, nego što nam je podario Aleksandra Šišića. A Vaša izvorna je muzika koja vas čini ponosnim što potičete iz iste zemlje. I, pošto se Čarli Denijels mora složiti s istorijskom činjenicom da đavo nije silazio samo kod njega u Džordžiju, nego je više puta posetio i ove prostore, otud i mi imamo ko može da ga nadsvira.

Dragan Kremer