Intervju - profesor Kristijan Leken:
Ko pripada Evropi

"Postoje neki koji smatraju da su sa ulaskom u EU ušli u jedan ekonomski prostor, ali brzo otkriju da to nije samo ekonomski prostor već i politička organizacija. I državama kandidatima to mora da bude vrlo jasno predočeno"

EVROPSKE DILEME: Prof. Kristijan Leken

Kristijan Leken, predavač i saradnik više evropskih univerziteta, jedan je od najistaknutijih stručnjaka Evrope za Evropsku uniju. Deo razmišljanja o novoj Evropi, iz knjige Dvadesetpetočlana Evropa: 25 karata za složenu igru, koju je nedavno objavio sa Žakom Rupnikom, predstavio je na predavanju u Francuskom kulturnom centru u Beogradu. Nedavno nam je iz Brisela stigla jedna dobra vest, na koju je malo ko ovde obratio pažnju: zemlje Zapadnog Balkana, među koje spada i naša zemlja, napokon su stavljene pod nadležnost Direkcije za proširenje, u okviru koga su doskora bile države koje su se u maju ove godine priključile EU-u. "Uvek je teško prognozirati koliko će godina trajati pregovori. Ali, dogodila se strukturna promena u okviru Komisije. Cilj je jasno postavljen i prihvaćen, još na samitu u Solunu. Prema tome, napravljena je velika razlika u odnosu na neke druge zemlje, kao što su, na primer, Ukrajina, Belorusija, Moldavija. O njima se još ne razmišlja kao o potencijalnim kandidatima, već kao o ‘novom susedstvu’. Prema tome, jasno je da su zemlje Zapadnog Balkana u tom smislu povlašćene. Ukrajnici bi na tome samo mogli da pozavide državama Zapadnog Balkana", kaže profesor Leken u ekskluzivnom intervjuu za "Vreme".

"VREME": Ova godina je bila jedna od najuzbudljivijih u novijoj istoriji EU-a. Primila je deset novih članica, usvojen je Ugovor o Ustavu Evrope, održali su se izbori za Evropski parlament, evropska sudbina Turske će konačno biti rešena do kraja godine...

LEKEN: U pravu ste, zaista je bilo mnogo događaja od istorijskog značaja. I zato želim da naglasim da je poslednje proširenje bilo sasvim drugačije od svih prethodnih. Naravno, različito i po tome što je do sada najveći broj zemalja odjednom primljen u EU, ali više zbog toga što zemlje koje su se u maju priključile Uniji imaju potpuno različito istorijsko iskustvo. Većina ih je do pre 15 godina pripadala takozvanom sovjetskom bloku. Razlike u istorijskom iskustvu doneće zato i u EU-u različite poglede, različita viđenja odnosa EU-a i ostatka sveta, pa i Sjedinjenih Država...

Znači li to i da su stvorene nove mogućnosti za sklapanje različitih koalicija u okviru EU-a, da će francusko-nemačka okosnica, na primer, donekle izgubiti na značaju, jer je sistem postao složeniji?

Odmah da kažem da nove članice u potpunosti poštuju pravila igre EU-a, a to je pregovaranje. Zato je teško u ovom trenutku uočiti neko strukturno savezništvo u okviru EU-a. Okosnica Francuske i Nemačke bila je u jednom istorijskom trenutku ključna, bila je, takoreći, stub čitavog projekta. Ali, sistem se komplikovao i savezništva nastaju i nestaju u zavisnosti od specifičnih interesa, od politike za koju se određene zemlje zalažu. Ključno je, međutim, da se sve odluke donose pregovaranjem, pregovaranje je raison d’etre EU-a. Takav sistem ne trpi hegemoniju. I male i velike članice moraju neprekidno da pregovaraju. Svi moraju nešto da daju da bi nešto dobili za uzvrat. I po tome se EU veoma razlikuje od ostalih sistema, kao i od drugih procesa pregovaranja, u kojima ključnu ulogu igra sila.

Posmatrajući izbore za Evropski parlament iz Praga, da li ste bili iznenađeni slabim odzivom birača, naročito u zemljama koje su prvi put birale svoje predstavnike?

Nisam se previše iznenadio, jer to nema samo veze sa izborima za Evropski parlament, to ima veze sa izborima uopšte u demokratskim sistemima. Dogodila se promena u načinu na koji ljudi doživljavaju demokratsko glasanje. Ljudi verovatno ne misle da je glasanje jedini način da se izrazi demokratsko pravo, i naprosto u demokratskim zemljama sve ređe glasaju. S normativne tačke gledišta, ovu pojavu možemo da osporavamo, ali ne možemo da je ne uočimo. Izlaznost na izborima za EP je verovatno bila manja od one na izborima za parlamente država, jer je ljudima teško da razumeju kako funkcionišu evropske institucije. Tamo negde u Briselu one im deluju pomalo daleke. A te institucije nemaju tako dugu tradiciju kao državne demokratske institucije. I dalje im se čini da ih se državne institucije nekako više tiču. To je deo problema. Kada je reč o državama Srednje i Istočne Evrope, tamo je odziv bio još manji, u poređenju sa starijim članicama. Ali, to ima veze s tim da su samo godinu dana pre izbora u tim zemljama održani referendumi o priključenju EU-u.

U kojoj su meri lideri EU-a svesni problema o kome ste govorili, da vlada izvesna nezainteresovanost? Često se čuje da Evropi danas nedostaju lideri sa vizijom i harizmom, koji bi čitavu ideju omilili građanima i dali joj novi zamajac...

Da, ali ne smemo da zaboravimo da je EU postala jedna prava multikulturalna arena. Teško je iznedriti neko snažno rukovodstvo na 20 jezika! Teško je zamisliti nekog evropskog kandidata koji svoje kampanje obavlja sa četom prevodilaca! I o tome bi valjalo razmisliti – kako izgraditi demokratiju koja se prostire van državnih granica, na prostoru gde se govore različiti jezici, gde vlada toliko različitih tradicija, i to na prostoru koji više nije jedna država. A mi smo još navikli da razmišljamo o politici samo u okviru naše države.

Često se čuju mišljenja da je EU, zapravo, ekonomski projekat, a vi se s tim ne slažete. Kako biste vi to objasnili?

Istina je da smo se u okviru EU-a opredelili za ekonomiju kao sredstvo ujedinjavanja. Ali, to je od samog početka bio politički projekat. Zato što je zahtevano od država da se odreknu dela svog suvereniteta, a kada se odričete suvereniteta, onda je to stvar ozbiljne politike. Tiče se novca, državljanstva, čak i spoljne politike. Postoje neki koji smatraju da su sa ulaskom u EU ušli u jedan ekonomski prostor, ali brzo otkriju da to nije samo ekonomski prostor već i politička organizacija. I državama kandidatima to mora da bude vrlo jasno predočeno. EU se ne može poistovetiti samo sa jedinstvenim tržištom, monetarnom unijom, ima tu i te kako mnogo toga pride. Sredstva su često ekonomska, ali su principi čisto politički. Reč je o političkoj organizaciji, gde se vaša država odriče dela svog suvereniteta.

Šta očekujete od pregovora s Turskom, da li za nju ima budućnosti u EU-u?

Turska je posebno zanimljivo pitanje. Ako mene pitate, verujem da će se vlade država članica složiti s tim da pregovori s Turskom počnu. Ali, takođe mislim da taj stav ne dele i građani EU-a, društva nisu spremna. O tome se danas vode žive rasprave, ali je to pitanje sasvim različito od vremena kada se raspravljalo o članstvu zemalja bivšeg sovjetskog bloka. Tada nije bilo te dileme, pripadaju li te zemlje EU-u ili ne. Turska ljude suočava s kulturnim razlikama i s razlikama u tradiciji i mentalitetu, i o tome se danas dosta raspravlja, iako kultura nije precizan pojam. Lično smatram da kultura ne treba da bude kriterijum, jer kultura nije nešto dato jednom zauvek, već se neprekidno stvara, ona je i proizvod istorije i društvenih procesa, koji se takođe stalno menjaju. Zato za mene pravo pitanje glasi: da li je Turska u potpunosti spremna da učestvuje u ovom ekonomskom i političkom procesu?

Duška Anastasijević