Pun kufer marketinga:
Bapske priče

Reklama kao telenovela

Pre nego što smo dobili marketing imali smo – život. I u njemu ista tržišna pravila, samo pod drugim nazivom. Evo, uzmimo na primer toliko popularnu priču o brendovima. Mnogo pre raznih novootkrivenih marketinških stručnjaka, priču o smislu i značaju brenda ispričale su nam naše bake. Doduše, u njihovoj verziji pravilo je glasilo s kim si – takav si, a ne: s čim si – takav si, ali princip je bio isti. I baš kao što nam danas zagledaju markice i etikete na garderobi, tako su nam bake nekada zagledale nove drugare. Prvo su htele da saznaju ko ga je proizveo – "Čiji si ti, mali?", pitale bi dok se vaš drugar još izuvao. Zatim bi se udubile u procenu ostalih kvaliteta: "A kakav si đak?", pitale bi dok iznose kolače i sok. Kako smo rasli, rasla su i pitanja, od: Je li on završio neku školu?, preko: Je l´ on, dete, ima ozbiljne namere?, do: A od čega mislite da živite?

Naravno, lako je bilo da pristanemo da nas procenjuju po nama i prijateljima dok smo bili mali. Em smo tada još svi manje-više dobri, em su i kriterijumi za procenu jednostavni. Kakav je ko učenik? Je l´ ono on beše razbio komšiji prozor? A, to je onaj mali što vodi majku na rekreativnu!? Problem nastaje kad počnu da nas procenjuju u zrelijim godinama. I kad moramo da odgovaramo na pitanja odakle nam te silne pare, na čijem smo to kanabetu sedeli, čije smo to skute ljubili, na kojem smo to poslu samo gledali svoja posla... Zato je postalo neophodno da se ukine ta starovremenska procena: s kim si – takav si, i da se uvede moderna, brendovska: s čim si – takav si. Jer nam je mnogo lakše da se procenjujemo i da se fasciniramo onim što nosimo na sebi nego u sebi. A kad smo jednom na to pristali, sve je postalo moguće. Pa i to da na našim ulicama najnošeniji brend s početka devedesetih bude "polutka, francuska obrada", kupljena preko sindikata. Posle toga stvarno ne treba da se čudimo što nas tretiraju kao da smo ponavljači u specijalnom odeljenju. Posebno Ministarstvo finansija koje se, evo, ubi od truda da nam u ove naše glave jednom zauvek utuvi da treba da uzimamo račune iz fiskalnih kasa. Ko telenovela – za svaku situaciju po jedan spot. (Sniman i emitovan besplatno? Ili je to proizvelo rebalans budžeta? Nadam se da imaju račune.) Te uzmite račun u frizeraju, pa u maloj radnji, pa u velikoj radnji, pa u kasapnici, pa u kafiću, pa od tamburaša, pa od trafikantkinje... Da su nas i babe podučavale tako bukvalno, još bismo učili da ruke treba prati "pre i posle jela, pre i posle doručka, ručka, užine, večere, sarme, rinflajša, sutlijaša, šnenokli, milibrota...".

Eh, lako je nama sa babama. Njima smo mi uvek lepi i pametni. Na ponos i na diku. One nam pričaju bajke kako smo baš mi, od svih naroda na planeti, iznedrili Teslu, Pupina, Milevu Ajnštajn (ženu onog "ludog Marićevog zeta"). One ponosno ističu kako bi bez nas Mensa zvrjala poluprazna i kako imamo decu koja su izmislila "utrovački", jer je šatrovački bio suviše jednostavan za njihove brzomisleće glavice (za neupućene, glupi, šatrovački: piglu, utrovački: upizaglunje)... Ali, šta pa babe znaju – da su nešto valjale, otvorile bi reklamne agencije. Pa sad ne bismo bili prepušteni ovima koji ne znaju (ili samo ne haju) da je pametnom i jedna (reklama) dosta. Ako je pametna.

Nadežda Milenković