Crkva i društvo:
Akademsko sebeukidanje

Velika sala Mašinskog fakulteta, u kojoj su onomad počinjale razne studentstke bune i u kojoj su se mogli čuti najavangardniji predstavnici Univerziteta, danas je mesto na kojem smerne devojke i dame odobravajući klimaju glavom na teze o ženskoj poslušnosti i ukidanju sopstvene volje posle stupanja u brak

ODGOVORI LIBERALNIJI OD PITANJA: Predavači...

Tog četvrtka, 21. oktobra, gost je bio vladika jegarski Porfirije. Tema je bila "Monaštvo i brak". Posle podugačkog uvodnog dela o temeljima crkve, zavetu svetog Petra i simbolici priče o svadbi u Kani, na red su došla i praktična uputstva. "U braku se svako realno odriče sebe i svoje volje." "Odreći se svoje volje znači ne uzdati se samo u sebe." "Crkva daje mogućnost da muž, kada se ne slaže sa ženom, i nju afirmiše, a to je sigurno raspeće i svojevrsni krst." "Kada crkva kaže da žena treba da se boji muža, to znači da ona treba da bude u stalnom trepetu da ne povredi ljubav prema njemu."

Uobičajeno odeveni mladići su zapisivali ili na diktafone snimali ono što su čuli. Uobičajeno odevene, uglavnom nenašminkane devojke klimale su glavom ili se zagonetno smeškale. Jedan naizgled običan par dvadesetogodišnjaka je, držeći se za ruke, razmenio nežne poglede. Publika čijem bi uzrastu više pristajalo da u tom trenutku sedi u bioskopu ili u kafiću, nije pokazivala dosadu posle sat i po besede, ali ni bilo kakvu naznaku neslaganja sa onim što je rečeno. Bila je to tribina u organizaciji "Srpskog sabora Dveri" u velikoj sali Mašinskog fakulteta. Ista ona tribina koja je, posle četiri godine postojanja, postala toliko tradicionalna da je više niko i ne komentariše. Sala koja prima oko 700 ljudi bila je krcata, tako da su prisutni sedeli na stepenicama, na bini i na podu.

...i publika

LIBERAL I NjEGOVA PASTVA: Posle kolektivne molitve, na samom početku, prisutne je pozdravio dekan Mašinskog fakulteta Miloš Nedeljković, koji se koncentrisao na praktične, takoreći svetovne probleme: podsećajući ih da je kotlarnica fakulteta trebalo da bude zatvorena, rekao je da se to ipak nije dogodilo i da će učesnicima tribine ove zime ipak biti toplo. Posle njega, nastupio je urednik lista "Pravoslavlje" sa prikazom aktuelnog broja, a zatim i predstavnik organizatora. On je podsetio da će i novi ciklus tribina poznat pod nazivom "Mašinski četvrtkom" kao i do sada "odgovarati na večna i duhovna pitanja sebeukidanja i sebeodricanja". Neupućeni su takođe saznali i šta su zaključci Sabora srpske omladine, održanog u avgustu – devet tačaka koje čine "Smernice srpske omladine" zaslužuju posebnu priču, ali glavne su ipak "borba za biološku i duhovnu obnovu nas i naroda našeg i ljudi oko nas", "zahtev da državne institucije srpskog naroda slede put SPC-a i svih koji su stali u zaštitu srpskog jezika i srpskog pisma – ćirilice", ali i posebno zanimljiva tačka koja se tiče tehnologije. "Svesni da se nalazimo u vremenu tehnološko-informatičke civilizacije sa svim njenim prednostima i manama, kompjuter i internet prihvatamo samo kao sredstvo za rad. Pitanje digitalizovanih ličnih i drugih identifikacionih kartica je nedovoljno istraženo, tako da se Sabor srpske omladine, zbog opasnosti zloupotrebe, zalaže za hitno pokretanje rasprave na ovu temu u kojoj bi učestvovale sve relevantne državne institucije, ugledni intelektualci iz te oblasti, kao i predstavnici SPC-a."

Sledilo je obraćanje vladike Porfirija, a posle toga i pitanja. Kako je čitava stvar trajala već skoro dva sata, kako se iz publike povremeno čula zvonjava mobilnih telefona, pa i plač jedne bebe (!!!), za očekivati je bilo da će pitanja biti malo i da neće biti posebno značajna. No, vrhunac večeri tek je sledio. Naime, svako ko bi zabasao u veliku salu Mašinskog fakulteta baš u tom trenutku, mogao je slobodno da zaključi kako je monah za govornicom jedno izuzetno liberalno stvorenje koje se obraća posetiocima direktno prispelim iz srednjeg veka. Ista ona mlađahna i publika normalnog izgleda pitala je, npr., kakav će biti posmrtni status onih koji u brak uđu grešni (razdevičeni); da li vernik sme da stupi u brak sa nevernikom; kako crkva gleda na one koji nit hoće da stupaju u seksualne odnose nit da se zamonaše; da li je SPC blagonaklona prema belom monaštvu (kada bračni par odluči da se iz verskih razloga odrekne seksa – prim. aut.) i tome slično. Na ovakva pitanja, vladika je, ponekad čak i uz osmeh, odgovarao baš onako kako bi odgovorilo i bilo koje obrazovano svetovno stvorenje – zalaganjem za toleranciju i lični izbor, ali i (u ovdašnjim radikalno verskim krugovima često zaboravljanom) činjenicom da bi "80 do 90 odsto svetitelja, da se vodilo računa o moralnoj čistoti tokom većeg dela njihovog života, a ne o njihovom kasnijem okretanju Bogu, bilo izbačeno iz crkvenog kalendara".

Kako bilo, sve je opet završeno rečima dekana Nedeljkovića i konačno, razilaskom prisutnih. Put izlaza iz sveta sebeukidanja i sebeodricanja ipak nije vodio direktno na ulicu: u holu Mašinskog fakulteta bile su postavljene tezge sa adekvatnim majicama, bedževima, delima vladike Nikolaja Velimirovića, kasetama i propovedima.

TOLERANCIJA ZA PRIMER: Čitav ovaj skup možda i ne bi bio toliko neobičan da se održava u zgradi Bogoslovskog fakulteta, u nekoj crkvi ili (što da ne) u tek izgrađenoj, monumentalnoj zgradi Patrijaršijskog doma na Vračaru. No, kako se i pored hiljada kvadratnih metara korisnog prostora koji je izgrađen za potrebe SPC-a u poslednjih nekoliko godina, tribina tradicionalno održava na prostoru zvanično autonomnog Beogradskog univerziteta, sve deluje u najmanju ruku čudno. Postavljaju se tu pitanja o zabrani političkog i verskog delovanja na fakultetima (vidi okvir), pitanja o pravoj ulozi Mašinskog fakulteta kao domaćina, činjenici da se skupu pravoslavne omladine obraća dekan lično, kao i činjenici da je hol jedne univerzitetske ustanove pretvoren u pravoslavnu knjižaru. "Mi sa Dverima imamo određeni sporazum, ali sporazum koji ne uključuje finansije. On, naime, uključuje određenu vrstu pomoći, razne kombinacije, štampanja i tome slično", objašnjava za "Vreme" dekan Miloš Nedeljković. Po njegovim rečima, iznajmljivanje sale "košta određeni iznos, ali je svim fakultetima koji se izdržavaju sredstvima budžeta zabranjeno da iznajmljuju svoje sale". Zbog toga, dakle, postignut je "sporazum". Na pitanje šta taj sporazum konkretno podrazumeva, Nedeljković ne odgovara eksplicitno, ali navodi da bi i "’Vreme’, ukoliko bi to želelo, moglo da koristi naš prostor, a mi bismo zauzvrat tražili da nam objavite plaćeni oglas ili tako nešto". Što se tiče prodaje verskih knjiga u hodniku fakulteta, objašnjenje je slično: "To se i inače stalno radi, ljudi prodaju polovne udžbenike, skripte, sve ono što je potrebno studentima." Svoje obraćanje prisutnima dekan potom obrazlaže činjenicom da je on ipak domaćin, baš kao što će biti domaćin predstojećem skupu Alternativne akademske obrazovne mreže. "Eto, oni rade sa Sorosem, pa će neko imati i nešto protiv toga, jer jedni zastupaju ovo, a drugi ono. Ja na to ne gledam tako. Mi nalazimo interes u otvorenosti i ne vidim razlog da se prostornim sprečavanjem onemogući nekome da radi."

Pre sada već dvogodišnje tradicije "Mašinskog četvrtkom", tribine posvećene sebeukidanju i sebeodricanju održavane su na Filološkom fakultetu. "Na Filološkom fakultetu smo 12. decembra 2002. napravili tribinu na kojoj je gost bio vladika Atanasije Jevtić. Tema je bila Zavet svetog Save (nesvakidašnje predavanje vladike Atanasija), a prisutnih studenata više od 1000. Izgleda da je taj broj uplašio određene neoliberalno-građanske strukture u vlasti, tako da nam je nakon ovog predavanja vladike Atanasija zabranjeno dalje održavanje tribina na Filološkom fakultetu. Posle održanih 50 tribina na navedenom fakultetu (novouspostavljeni) dekan nas je nazvao 'nesigurnim partnerima'", navodi se na sajtu Dveri srpskih. Na istom mestu, odmah potom, ističe se i odlučnost: "Ono što je sigurno je da se Srpski sabor Dveri ne predaje. Nastavljamo tribine i predstavljanja na drugim fakultetima, svuda po Beogradu, svuda po Srbiji. Oni ne mogu zatvoriti Dveri." Imajući u vidu da ovoj organizaciji već četiri godine polazi za rukom ono o čemu sanjaju mnogi ovdašnji političari – da na jednom mestu redovno okuplja oko hiljadu pristalica – ovakva odlučnost ne čudi. Imajući, međutim, u vidu da je na fakultetima Beogradskog univerziteta zabranjeno svako političko i versko delovanje, začuđujuće je višegodišnje ćutanje Ministarstva prosvete kada je u pitanju osnivanje Obraza, udruženja "Sveti Justin Filosof", pa i osnivanje Dveri srpskih. Sve ove grupe, organizacije ili udruženja (kako vam drago) nastala su upravo na Univerzitetu, koristila su upravo univerzitetske resurse i okupljala upravo studente tog univerziteta. Dverima je u tom smislu omogućeno i širenje delatnosti: ova organizacija je na početku, 1999. godine, podrazumevala samo izdavanje časopisa "nastalog na Filološkom fakultetu", a zatim i izdavačku delatnost (štampanje redovnih brojeva, biltena, zbornika i knjiga) organizovanje tribina "gde se široj javnosti predstavlja naš rad", promocija, radnih sastanaka, uređenje internet prezentacije, gostovanja na televiziji i autorska emisija na televiziji Čačak. Na tom istom univerzitetu Dverima je čak dozvoljeno da u saradnji sa (takođe pri univerzitetu osnovanim) udruženjem studenata "Sveti Justin Filosof" organizuju "Prvi Sabor pravoslavne omladine srpske na BU-u posle 1944. godine". Sa skupa koji je održan na Filološkom fakultetu i o kome su u decembru 2001. opširno izveštavali svi ovdašnji mediji, Dositej Obradović i Vuk Karadžić optuženi su da "zahvaljujući njima danas vlada građanska demokratska rulja", novi ministri nazvani su "komunističkom kugom", Nedić, Ljotić i Draža proglašeni su srpskim mučenicima, a kao "nečastivi" označeni su Otpor, pisac Vladimir Arsenijević, Đorđe Balašević i Rade Šerbedžija.

Na to i još mnogo sličnog, profesori univerziteta, dekani, rektori, ministri, odgovorili su mukom i "akademskom tolerancijom". Zauzeti reformama ili međusobnim "akademskim" prepucavanjima oko pozicija i biografija, ćutali su kada su Dveri na njihovoj "teritoriji" održavale tribine o "crkvi kao uporištu nacije", o Radovanu Karadžiću, "pravoslavnom odgovoru na žensko pitanje" ili "pravoslavlju i ratu". Ne mareći za činjenicu da je na ovim tribinama izneto mnogo toga što je u potpunoj suprotnosti sa stvarima o kojima su podučavali svoje studente, ćutali su i ćute već četiri godine.

Jedan od rezultata tog ćutanja jeste i prepuna sala Mašinskog fakulteta. Mesto sa kojeg su onomad otpočinjale razne studentske bune i na kojem su se mogli čuti najavangardniji predstavnici univerziteta, danas je mesto na kojem smerne dvadestogodišnjakinje (ali i nešto starije dame) odobravajući klimaju glavom na teze o ženskoj poslušnosti i ukidanju sopstvene volje posle stupanja u brak. Mesto na kojem tokom dana vladaju zakoni nauke, jednom nedeljno postaje mesto na kojem vladika Porfirije izgleda kao slobodoumni intelektualac.

Za tu situaciju nisu krive Dveri srpske. Nisu krivi ni oni koji, tražeći pravi put, redovno dolaze na dvoipočasovna verska predavanja – uostalom, kako se čitava stvar odigrava na Univerzitetu, to im u njihovim očima verovatno daje i nekakav akademski legitimitet. Nije kriva čak ni SPC koja, baš kao i svi drugi, ima pravo na svakakvu, pa i najradikalniju moguću kampanju i istup u javnosti. Krivi su oni koji su to, zaboravljajući na zakon i na značaj Univerziteta, dopustili još 1999. i oni koji to i dalje dopuštaju. Dveri srpske trebalo bi da razmisle o tome da na neku od tribina kao predavače pozovu upravo takve. Kad je reč o sebeukidanju i sebeodricanju, profesori, dekani i ministri očigledno bi mogli da ih nauče mnogo čemu.

Tamara Skrozza