Nobelova nagrada za ekonomiju:
Dobro tempiranje

Da li centralna banka ima podsticaj da unapred proklamovanu politiku niske inflacije, koja je za nju i privredu najbolja, u sledećem periodu napusti kako bi ostvarila kartkoročni porast zaposlenosti? Šta opredeljuje usporavanje, odnosno ubrzavanje privredne aktivnosti: šokovi na strani ponude, na primer rast troškova radne snage i osnovnih sirovina (nafte), tehnološki napredak itd., ili promene ukupne tražnje? Odgovarajući na prethodna pitanja u radovima iz 1977. i 1982, Fin Kidland (Finn Kydland) i Edvard Preskot (Edward Prescot) su ove godine dobili Nobelovu nagrada za ekonomske nauke. Oni su dali dva važna doprinosa ekonomskim istraživanjima: definisali su problem vremenske konzistentnosti ekonomske politike i formulisali teoriju realnih poslovnih ciklusa kao objašnjenje za privredna kolebanja. Oba doprinosa su otvorila široke avenije istraživanjâ koja traju do današnjih dana. Zbog ogromnog realnog uticaja na formiranje i reformu institucija ekonomske politike, razmotrićemo samo njihov prvi doprinos: problem vremenske konzistentnosti ekonomske politike

Fin Kidland i Edvard Preskot

Centralna banka, radeći za dobrobit građana, vodi računa o stabilnosti cena ali, s druge strane, i o nivou zaposlenosti, odnosno recesiji. Na osnovu toga banka bira i objavljuje politiku inflacije za budući period. Građani i preduzeća, verujući joj i očekujući najavljenu inflaciju, donose odgovarajuće odluke o visini plata, cena itd. Nakon što je očekivana niska inflacija odredila ponašanje privrede i građana, centralna banka može kratkoročno da poveća zaposlenost i proizvodnju dizanjem inflacije nešto iznad očekivane. Ona sada ima neodoljivu želju da to i učini jer može da ostvari porast zaposlenosti uz mali gubitak na strani inflacije. Prema tome optimalna ekonomska politika se menja tokom vremena: jedna je pre nego što su očekivanja o inflaciji formirana, a druga nakon toga. To je problem vremenske konzistentnosti ekonomske politike koji su Kidland i Preskot uočili i formalno modelirali.

Vremenska nekonzistentnost ekonomske politike ukazuje da se u početku najbolja i stoga izabrana politika kasnije često ne primeni. Stanovništvo i privreda, kada više puta prođu kroz zaokrete politike tokom vremena, shvate motive centralne banke i nauče da će stvarna inflacija biti veća od proklamovane. U skladu s tim formiraju svoja očekivanja, tj. očekuju veću inflaciju od najavljene i s njom ulaze u ugovore o platama, cenama itd. Visoka očekivana inflacija ugrađuje se i podiže nominalne plate što dovodi do povećanja nezaposlenosti uz visoku inflaciju, tj. do stagflacije. Želeći na opisani način da stimuliše privrednu aktivnost i zaposlenost, razvijene privrede Zapada su tokom sedamdesetih godina upale u zamku visoke inflacije uz znatnu nezaposlenost.

LOV NA KRIVU NOGU: Vremenska nekonzistentnost poltike može takođe da objasni i alternativni uzrok inflacije: štampanje novca radi finansiranja budžetskog deficita. Naime, kada iznenadnom dodatnom emisijom novca država naknadno izazove inflaciju veću od očekivane, ona uspeva da privredu i stanovništvo uhvati na krivoj nozi i tako naplati inflacioni porez. Ali kao i u prethodnom slučaju, ovaj mehanizam se ubrzo prozre, pa svi počinju da ugrađuju visoku očekivanu inflaciju u svoje odluke. Visoke inflacije privreda Latinske Amerike i zemalja u tranziciji mogu se objasniti ovim pristupom.

Značaj rezultata Kidlanda i Preskota jeste to što su s jedne strane otvorili nove pravce istraživanja u ekonomskoj teoriji, a s druge strane doveli do promena u načinu vođenja ekonomske politike i odgovarajućih institucija.

Jedna linija teorijskih istraživanja koja su usledila pokazala je da ako centralna banka podigne svoju reputaciju boreći se protiv inflacije, onda ona može pozitivno uticati na smanjenje očekivane inflacije kod privrede i stanovništva. Sa tako dobijenim poverenjem, monetarna politika može da produkuje nisku inflaciju ne izazivajući recesiju, odnosno nezaposlenost.

UZAJAMNA INDUKCIJA: U osnovi, ovaj pravac je odabrao guverner centralne banke SAD Pol Volker tokom osamdesetih suprotstavljajući se nasleđenoj visokoj inflaciji. Da misli ozbiljno, pokazao je snažnim dizanjem kamatnih stopa što vodi smanjenju raspoloživog novca i odgovara niskoj inflaciji. Stanovništvo i privreda, međutim, i dalje su očekivali nastavak stare priče i ugradili u svoje odluke očekivanu visoku buduću inflaciju. Visoke cene i nominalne plate nasuprot manjoj tražnji (količini novca) smanjile su proizvodnju i zaposlenost. Suočen s ovom snažnom privremenom recesijom, Volker nije odustao pokazujući ekonomskim akterima da mu je primarni cilj obaranje inflacije. Stečeni kredibilitet u borbi protiv inflacije centralna banka je iskoristila da utiče na inflaciona očekivanja i da ih uskladi sa svojom politikom niske inflacije. Krajnji rezultat je bio stabilnost cena uz zadovoljavajući nivo zaposlenosti.

Korak dalje u ograničavanju uticaja vlade na zaokrete u monetarnoj politici, a time i rešavanje problema vremenske konzistentnosti, jeste povećanje nezavisnosti centralne banke s jedne i eksplicitnog definisanja ciljeva s druge strane. Teorijski osnov za ovaj pristup dao je model s konzervativnim guvernerom na čelu nezavisne centralne banke, tj. s onim koji ima veću averziju prema inflaciji od proseka stanovništva. Osnovna ideja je da se istovremeno obezbedi kredibilnost politike niske inflacije, a da se ipak ne vežu ruke centralnoj banci da promenom politike reaguje na iznenadne poremećaje.

Prethodni rezultati su uticali na reforme centralnih banaka u razvijenim privredama: Engleskoj, Švedskoj, Novom Zelandu, Australiji, Kanadi itd., gde je s nezavisnošću u tekućem vođenju monetarne politike uvedeno i obavezno ciljanje niske inflacije. Ova tendencija se proširila i na zemlje u razvoju: Poljsku, Republiku Češku, Brazil i Južnu Afriku.

EVROPSKA BANKA: No verovatno najznačajniji uticaj akademskog istraživanja iniciranog rezultatima Kidlanda i Preskota ostvaren je kod koncipiranja Evropske centralne banke. Delegiranje monetarne politike konzervativnom i nezavisnom centralnom bankaru, Evropskoj centralnoj banci, bio je način da se zemlje sklone inflaciji, kao što su Italija i Španija, dovedu u red. Pored institucionalne nezavisnosti od vlada članica monetarne unije, Evropska centralna banka ima i zadatu visinu inflacije do 2 odsto. Ciljna inflacija se u razvijenim privredama kreće oko 2 odsto na godišnjem nivou, bilo da je data kao eksplicitan cilj ili kao interval 1 do 3 odsto. Obavezivanje na nisku inflaciju, ili na neki drugi relevantan cilj, na primer fiskalni deficit, postaje sve više rasprostranjeno. Svrha jasno postavljenog cilja jeste da ekonomski akteri mogu lako da ocenjuju njegovo ispunjenje i tako utvrđuju verodostojnost ekonomske politike.

Treći pravac rešavanja problema vremenske konzistentnosti ekonomske politike, što je bio inicijalni izbor Kidlanda i Preskota, jeste zakonsko definisanje striktnih pravila za monetarnu politiku, na primer onih koja bi obezbedila određenu stopu inflacije ili fiksirani devizni kurs. Potpuno eliminisanje diskrecije u vođenju monetarne politike – njeno stavljanje na automatskog pilota – sprečava naravno njene naknadne promene i tako rešava problem vremenske konzistentnosti. Ali cena ovog rigidnog rešenja veoma je visoka jer ono ne omogućava da se ublaže nepredvidivi udari, što može voditi velikim padovima proizvodnje i zaposlenosti. To je bio razlog da se ovaj pravac ne razmatra ozbiljnije za razvijene privrede, te da se istraživanja i reforme koncentrišu na gore izneta unapređenja diskrecione politike.

DEFINISANA TERAPIJA: Zakonski definisana pravila predložena su kao terapija i primenjivana su u privredama u razvoju sa istorijom visoke i hronične inflacije. Devizno veće je najpoznatiji aranžman, gde se zakonom određuje fiksni devizni kurs prema rezervnoj valuti, a količina novca se automatski povećava ili smanjuje u zavisnosti od kupovine i prodaje deviza na tržištu. Prodaja deviza od strane stanovništva i privrede dovodi do povećane emisije domaće valute i obrnuto. Korak dalje u odnosu na devizno veće jeste uvođenje stranog novca, obično dolara ili evra. U oba slučaja – deviznog veća i stranog novca – ideja je da se spolja uveze kredibilnost monetarne politike i tako reši problem vremenske nekonzistentnosti.

Najpoznatiji pokušaj sa deviznim većem, koji je završen strašnim krahom krajem 2001, predstavlja Argentina tokom devedesetih. Pre devedestih, Argentina je prolazila kroz faze hronične inflacije koja je povremeno prelazila u hiperinflaciju, i pri tom ostvarivala nizak privredni rast. Oštar zaokret u monetarnoj politici zakonskim definisanjem pravila doveo je do pada inflacije ali još važnije i do pada očekivane buduće inflacije, što znači i kamatnih stopa. To je uslovilo rast domaćih investicija, dok je predvidiv i stabilan makroekonomski okvir privukao strane investicije. Tako se pojavila uspešna priča – visok privredni rast uz nisku inflaciju. Veliki rast plata i preterana javna potrošnja sa rezultirajućim deficitom, koji su zbog fiksnog kursa de facto izraženi u dolarima, doveli su do kraha eksperimenta. Jedini način da dođe do usklađivanja, uz nepromenjen kurs, bio je da se plate i javna potrošnja nominalno smanje, što je bolno i politički teško održivo. Kupovanjem kredibilnosti rigidnim utvrđivanjem deviznog kursa zakonom izgubljena je važna poluga bezbolnijeg prilagođavanja – promena kursa. Ali, važnija lekcija je da se kredibilnost ne može uvesti spolja i održati bez održavanja reda, pre svega fiskalnog, u domaćoj privredi.

Devizno veće, odnosno uvođenje stranog novca dalo je rezultate u veoma malim otvorenim privredama, gde tokovi kapitala i međunarodne trgovine imaju presudan značaj. Kao privremeno rešenje, mehanizam deviznog veća je pogodan i koristi se za obuzdavanje visokih inflacija. To je upravo učinio Avramović naglo zaustavljajući našu hiperinflaciju.

SRPSKI EVRO: Uvođenje strane valute, evra, odnosno deviznog veća bilo je veoma popularno među domaćim ekonomistima pred promene u Srbiji (na primer, devizno veće predlaže G17 leta 1999. godine). Srećom, alternativno opredeljenje za fleksibilni devizni kurs je prevladalo, sigurno uz odgovarajuću profesionalnu pomoć MMF-a. No, iako nije bio zvanično fiksiran, kurs dinara je na deviznom tržištu, koje kontroliše Narodna banka, ipak držan dve godine nepromenjen. To je dovelo do brzog obaranja inflacije, ali je cena bila velika – ogroman rast vrednosti dinara i visoke plate u evrima u odnosu na produktivnost. Posledica je pad konkurentnosti naše privrede i veliki spoljnotrgovinski deficit. Tako smo se i mi, zbog nekontrolisanog rasta vrednosti dinara, našli pred izborom između prilagođavanja nominalnih plata ili smanjivanja vrednosti dinara.

Kidland i Preskot su takođe ukazali na problem vremenske konzistentnosti poreske politike, tj. vlada ima podsticaj da na početku promeni određeni porez, nakon izvršenih investicija privrede, i tako ostvari određene dobitke. Smanjenje carinskih stopa u Srbiji 2003. godine i sada njihovo najavljeno povećavanje bili bi klasičan problem vremenske nekonzistentnosti politike. Takođe, odlaganje restrukturiranja velikih preduzeća i smanjivanja javne potrošnje donosi, istina, kratkoročne dobitke, ali i velike dugoročne štete, te podseća na ovde razmatranu vremensku nekonzistentnost. To liči na ranije opisani mehanizam gde nakon kratkoročnog rasta zaposlenosti dolaze hronična inflacija i stagnacija.

Istraživanja i odgovarajuće reforme ekonomske politike koje su inicirali Kidland i Preskot kao odgovor na inflaciju i nezaposlenost sedamdesetih dovele su do skoro potpunog uništavanja bauka inflacije tokom poslednjih deset godina. Klatno je krenulo na drugu stranu pa se kao opasnost u razvijenim privredama pojavila deflacija – nominalni pad cena. Japan je imao pad cena i recesiju skoro deset godina tokom devedesetih. U osnovi se opet pojavio isti problem očekivanja kod stanovništva i privrede da će ovog puta cene padati i tako dodatno gurala privredu u deflaciju. S druge strane, bila je nekredibilna monetarna politika centralne banke koja je pokušavala da izvuče privredu iz deflacije i recesije. U SAD sa recesijom koja je počela 2001. i relativnim brzim oporavkom proizvodnje ali ne i zaposlenosti, sve do juna 2004. godine postojao je strah da će privreda upasti u deflaciju. Osnovni instrument monetarne politike tj. kamatna stopa centralne banke spuštena je praktično na minimum od 1 odsto godišnje, čime su bile iscrpljene mogućnosti za dalju monetarnu stimulaciju privrede. Prvi znaci blage inflacije tokom leta 2004. godine otklonili su opasnost od deflacije u SAD.

Pavle Petrović, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu