Gruzija:
Ivicom građanskog rata

Zbog bolesti predsednika Abhazije Vladislava Ardzimbe, u samoproglašenoj gruzijskoj republici održani su prvi put predsednički izbori koje ne priznaju ni UN, ni OEBS ni Gruzija. Ipak, već treću nedelju ceo svet s nestrpljenjem čeka ishod napete predsedničke trke od koje umnogome zavisi pitanje budućeg mira u regionu

OSPORENA POBEDA: Sergej Bagapš

Centralna izborna komisija je početkom oktobra u Suhumiju proglasila pobedu opozicionog kandidata Sergeja Bagapša. Kandidat vladinih struktura i bivši premijer nepriznate republike Abhazije Raul Hadžimba izgubio je izbore za manje od jednog procenta. Hadžimba tvrdi da je bilo nepravilnosti u izbornom procesu i to pitanje je pokrenuo pred Vrhovnim sudom Abhazije, tražeći ponavljanje izbora. Navodni pobednik Sergej Bagapš obećava da neće silom preuzimati vlast u Suhumiju i da će čekati rešenje suda.

Situacija posle izbora je do te mere bila apsurdna da su predsednički kandidati, suočivši se oči u oči, vukli jedan drugog za kragne i pretili metkom u glavu.

POLICAJAC vs. BIZNISMEN: Besan zbog još nepriznate pobede opozicionara, inače, biznismena Sergeja Bagapša, predsednik Abhazije Vladislav Ardzimba je bukvalno iz bolničkog kreveta, odmah nakon izbora, smenio premijera svog političkog naslednika, bivšeg načelnika bezbednosti Raula Hadžimbu, i na to mesto postavio sasvim treću osobu, blisku vlastima u Moskvi. Politička destabilizacija u samoproglašenom gruzijskom kraju kulminirala je kada su provladinog kandidata Hadžimbu podržali kavkaski dobrovoljci koji su početkom devedestih sa čečenskim teroristom Šamilom Basajevom istisnuli gruzijsku vojsku i ostvarili nezavisnost Abhazije. Istovremeno, opozicionog kandidata Bagapša podržali su abhaski veterani rata. Obe dobrovoljačke militantne grupe od svojih lidera traže preuzimanje vlasti upotrebom sile. Sigurnosni tampon u ovom slučaju je vreme, s obzirom na to da je zvanična inauguracija predsednika Abhazije predviđena tek za 6. decembar.

Do raspada SSSR, Abhazija je za sovjetsku elitu bila nešto poput francuske Rivijere na Crnom moru, gde je vile posedovala "partijska vrhuška", od Staljina do Gorbačova. Abhazija broji nešto više od 300.000 stanovnika i, po pitanju budućeg statusa zemlje, većina Abhazina je – prema pisanju njihovih listova – za nezavisnost po svaku cenu. Separatističko raspoloženje bilo je primetno i za vreme predizborne kampanje, u kojoj je svaki kandidat svojim biračima predlagao secesiju od Gruzije i približavanje Rusiji. Opozicionog kandidata Sergeja Bagapša optuživao je vladin kandidat Hadžimba da je progruzijski orijentisan, jer mu je supruga Gruzinka. Bagapš se branio obećavajući još bolje odnose s Rusijom. Vlasti u Moskvi su ipak podržale navodnog gubitnika izbora Raula Hadžimbu što je evropska štampa komentarisala kao "fijasko Putina na sovjetskoj Rivijeri".

Za vreme konflikta između Abhazije i Gruzije 1992. godine, Abhaziju je napustila gotovo polovina građana, njih 300.000 uglavnom gruzinskog porekla, a do današnjeg dana vratilo se samo 20 odsto izbeglica. Zvaničnici u Suhumiju odbijaju da iz Gruzije prime ostatak izbeglih lica, tvrdeći da su za njihovu nesreću odgovorne gruzijske snage bezbednosti koje su početkom devedesetih otpočele borbene operacije na teritoriji Abhazije. Bezbedonosnu situaciju u regionu dodatno komplikuje činjenica da skoro trećina stanovništva marionetske države Abhazije, njih više od 100.000, ima rusko državljanstvo.

KRIZNE TERITORIJE: Gruzija na svojoj teritoriji ima tri separatističke oblasti koje su početkom devedesetih, nakon raspada SSSR, proglasile nezavisnost. Na severu su to Abhazija i Južna Osetija, na jugozapadu – Adžarija. Ovog proleća je predsednik Mihail Sakašvili započeo prethodno najavljenu akciju takozvanog povratka gruzijskih teritorija pod okrilje Tbilisija. Adžarija je prva bila vraćena u prestoničku orbitu, proterivanjem predsednika Aslana Abašidze koji je pobegao u Moskvu. Početkom ovog leta vojska Gruzije ušla je i na teritoriju Južne Osetije, ali se povukla ubrzo posle pregovora s lokalnim vlastima. Zaključak je bio – Tbilisi još nije spreman za ulazak na separatističke teritorije koje se naslanjaju na Rusiju.

Zamenivši prošle godine državnim udarom Edvarda Ševardnadzea, predsednik Gruzije Mihail Sakašvili obavezao se pred Gruzinima da će vratiti separatističke republike pod kontrolu Tbilisija. Gruzija, koja pored Izraela prima najveću finansijsku pomoć Sjedinjenih Država po glavi stanovnika, ima donekle obavezu i prema Vašingtonu, jer se sledeće godine pušta u promet kaspijski naftovod Baku-Džejhan, alternativa bliskoistočnom naftovodu. Projekat je vredan više od deset milijardi dolara. Polovinom oktobra su i zvanično, uz proslavu na azerbejdžansko-gruzijskoj granici bile spojene cevi tog naftovoda koji povezuje Kaspijsko i Sredozemno more.

PARALELE: Zbignjev Bžežinski naziva Zakavkazje i Kaspijski bazen Evroazijskim Balkanom. Ako se situacija pažljivije analizira, izlazi da se proces raspada socijalističkog bloka paralelno odvijao na prostorima bivše Jugoslavije i SSSR. Beograd je kao i Moskva podržao separatističke pokrete na prostoru federacije s ciljem da oslabi nekad potčinjene republike i time zadrži dominantnu poziciju u regionu. Samoproglašene autonomije u obe bivše federacije stvorene su po etničkom principu, i to ratom koji je doneo reku izbeglica. U oba slučaja – Beograd nekad i Moskva sada – "trguje" se stabilnošću u predvorju Evropske unije, što je izazvalo njihovu konfrontaciju sa Zapadom. Pred međunarodnom zajednicom obe prestonice istovremeno su nastupale i kao ratni "huškači" i kao "mirotvorci". Razlika je jedino u tome što je Slobodan Milošević podržavao isključivo svoje sunarodnike, dok je Rusija od samog početka podržavala republike koje žele političko-ekonomsku bliskost s Moskvom, ili one koje su se jednostavno uželele "topline velike ruske duše" (na prostorima bivšeg SSSR vodi se ceo mali rat oko upotrebe ruskog jezika i ćirilice). Kao i Beograd, koji je nekad bio prinuđen da svoje snage povuče iz Hrvatske i s Kosova, tako je krajem maja ove godine američki ministar odbrane Donald Ramsfeld zatražio od Vladimira Putina da povuče ruske vojne baze sa prostora bivšeg SSSR, pogotovo iz kriznih područja kao što su Transdnjeparska Repubika u Moldaviji i Gruzija.

Boris Varga