Nuspojave:
Frakcija stida

Čoveka uhvati neka "mala snaga" kad vidi Vuka Draškovića kako uzalud moljaka one svoje klijentelističke trutove da nečim pokažu da se razlikuju od atmoasfere organizovanog društvenog zaborava Koštuničine Srbije

Imaš ženu – vrati stranku! Nije da su poslanici i ostale glavešine Srpskog pokreta obnove baš tim rečima odbrusile svom predsedniku i polurashodovanom ravnogorskom Harizmarhu Vuku Draškoviću, ali na to se svodi njihova dečko-hajde-oladi reakcija na Draškovićev apel da SPO zauzme mnogo oštriji stav prema Koštuničinoj vladi, i da krene u "posljednji i odlučni teški boj" za "evropsku Srbiju". A poznato je da srpska džada do tamo vodi vijugavo preko Sheveningena, a bogme i preko beogradske Ustaničke ulice, one u kojoj se nalazi Specijalno odeljenje Okružnog suda, i gde se sudi Draškovićevom nesuđenom ubici Legiji i ostalim pijetetnim momcima. O banjičkom Institutu za bezbednost da i ne govorimo – nema jevropske Srbije dok tamo Dana D. ne pomete gvozdenom metlom... Pod uslovom da je stvarno ostalo nešto što se još pomesti može. Kako god, evo je čak i Vojislav The Unuk Mihailović iskulirao šefa stranke na B92, s dosta takta, doduše, ali i ne ostavljajući nikakve dvojbe da se vaskolikom stranačkom establišmentu živo fućka za šefove opsesije i egzibicije, to jest da im ne pada na pamet da zbog Vukovog nezasitog "isterivanja pravde" ugrožavaju svoje krvavo stečene sinekure unutar parapatriotske oligarhije predvođene domaćinskim DSS-ovcima i zadriglim Novosrbijancima; uostalom, s obzirom na slobodni pad rejtinga stranke, teško da će im biti još koje prilike da se snađu u životu: što se ugrabi u ovoj turi, ugrabilo se... Sto mu gromova, kako je krenulo – moraće Vuk & Dana da osnivaju frakciju u SPO-u, kao Čeda Jovanović u pasterizovanom, sterilizovanom, tadićizovanom, delimično obranom i niskokaloričnom DS-u!

Zašto vam ja sve ovo pričam? Nije da mi je stalo do pretresanja prilika u bilo kojoj stranci, pa tako ni u Se Pe Ou. Zanimljivom mi se, međutim, čini mogućnost da, (i) preko Vukovog bizarnog primera, vidimo šta nam se sve to izdešavalo u ovoj ludoj epohi, i kako to da se sve nekako okrenulo naglavačke u odnosu na neke svoje pretpostavljene "startne pozicije"? Evo, da je mene pitalo pre petnaest ili još bolje pre dvadeset godina – u ono poslednje romantično vreme beogradske disidenterije, koju sam pratio s napaljenom klinačkom fasciniranošću – šta mislim o Vuku D., a šta, pak, o... recimo, Kosti Čavoškom ili Milovanu Danojliću, ne sumnjajte da bih rekao da je ovaj prvi opasni ludak i jurodivi poluinteligent, a ovi potonji ponos i dika vaskolike slobodarske misli, liberalni intelektualci bez mane i straha... A šta se, megjutoa, dogodilo kad su trube zatrubile i topovi zagrmeli?! Kanda su se uloge nekako obrnule – osobito dosledno kada je u pitanju moralno-intelektualna degeneracija i spektakularno srozavanje poširokog dijapazona likova koje smo smatrali Lampašima U Tmini jednog autoritarnog poretka! Da bi se ispostavilo da je takvima u njemu pre smetao manjak smrti, a ne manjak života, kako je valjda "trebalo" da bude. Teško je drugačije iole racionalno objasniti činjenicu da su Devedesete u Srbiji za mnoge od njih sasvim nedvosmisleno bile Vreme (opscenog) Uživanja.

I tako smo, deceniju i po kasnije, doćerali do toga da crème de la crème prestoničke salonske inteligencije, mnogi od njih zaista ugledni u onome što su kadgod radili, danas upravo retardirano šeni i slini pred likom i delom jedne palanačke suklate, lumpenpoete i konfuznog anonimusa koji je godinama neronisao nad Sarajevom, a da "bradati četnik" Vuk Drašković hoće tog istog, kao i sve druge, da pošalje u Hag, da odgovaraju za zločine!? Mislim, gde je greška? Šta se to dogodilo – i sa Vukom, a još više sa onima drugima? Naposletku, sa svima nama? Ko je to, kako i kada otkačio iliti "otišao na kvasinu", a ko se u Zlom Vremenu, naprotiv, unormalio? Iako je i sam nadolasku tog vremena ponešto doprineo, u danima svog velepatriotsko-kartografskog ludovanja, skupa sa mahnitim mu kumom, koji sad džedži tamo gde paljanski Neron & co. tek treba da pristignu. Jer, da je Vuk D. tokom osamdesetih i u osvit devedesetih bio "otkačen", da je bio sastavni deo živopisne freak-show scene beogradskih srbosoničnih oriđinala neslućenog piromanskog potencijala – u to sumnje nema, nisu nam svrake mozak pozobale da se toga ne sećamo. Pamtim čak kako je jedna moja poznanica, pred prve višestranačke izbore 1990, mrtva ozbiljna rekla da će se odmah iseliti ako "onaj koljač" od Draškovića pobedi; čak joj se i Miloševićeva pobeda činila manje opasnom – do tih je granica išao Draškovićev, minulim radom ne baš nezaslužen "loš glas". A potom je bilo što je bilo, i cele su devedesete protekle u znaku glavinjanja Draškovića i SPO-a koekude po vrednosno-ideološkoj skali; bivajući reprezentativnim odrazom jedne sveopšte društvene pometnje, oni su prvo organizovali dobrovoljačke jedinice, a potom se ubedljivo zalagali za mir i stideli se nad Posledicama, istovremeno slavili četništvo i oštro osuđivali srpske etničke pogrome po Bosni, pjano zazivali "Kralja Petra gardu" i družili se sa Andre Gliksmanom i Vesnom Pešić... I tog se somnabulnog eklekticizma nikada zapravo nisu više umeli otresti, ostavši, na jednoj strani, večitim robovima "ideoloških premisa" stranke, a na drugoj odvažno stavljajući glavu u lavlje čeljusti zarad možda doduše staromodne i patetične ideje "odbrane nacionalne časti", ali malo ko je, avaj, tada nudio više i bolje od toga; štaviše, neki od onih koji su godinama po salonima olako laprdali o Slobodi pokazali su se (baš onda kada je Zagrmelo i kada su postali uistinu potrebni) tek trivijalnim fašističkim/fetišističkim obožavaocima zločina i ropstva – pod sitnim uslovom da robuje neko drugi. Takve su im, uostalom, i sve one silne "demokratske" i "liberalne" stranke koje su poosnivali, i koje dan-danas čine osnovicu i vlasti i opozicije u ovoj otužnoj i osramoćenoj Postsrbiji.

Zato valjda čoveka, u ime običnog ljudskog stida, uhvati neka mala snaga kad vidi Draškovića kako uzalud moljaka one svoje klijentelističke trutove da nečim, bilo čime, pokažu da se ne slažu, da pamte, da se razlikuju od atmosfere Organizovanog Zaborava u kojem Koštuničina Srbija životari. Jer odveć je jasno da je ona sve sebi zaboravila i sve sebi oprostila, istrajavajući spokojno u uverenju da je baš ona jedina i apsolutna mera svih stvari zemlje i neba, a bogme i između. Vuk Drašković je, kakav je da je, umeo da se makar postidi; ovima je to sasvim nedohvatno, kao viša etička matematika.

Teofil Pančić