Ekskluzivno:
Lomača za državnu tajnu

Kako je grupa visokih funkcionera Resora državne bezbednosti organizovala masovno uništavanje kompromitujuće dokumentacije i za to posle bila nagrađena

U subotu 7. oktobra 2000, dok je Srbija mamurala nakon obaranja Slobodana Miloševića, u zgradi Instituta bezbednosti na Banjici okupila se važna grupa ljudi. Sastanak je sazvao Nikola Ćurčić, zamenik načelnika RDB-a Radomira Markovića, a pozvani su bili načelnik Treće uprave (unutrašnji neprijatelji) Milan Đurović, načelnik Pete uprave (analitika) Miloš Teodorović, pomoćnik načelnika za kontraobaveštajni rad Branko Crni i načelnici centara DB-a iz cele Srbije: Novog Sada, Subotice, Niša, Zaječara, Valjeva, Užica i Kragujevca (načelnici iz Vranja i Leskovca došli su dan kasnije). Tema sastanka bila je zapovest Radomira Markovića, izdata prethodnog dana (depeša br. 3210) o tome da je "neophodno izvršiti selektivni uvid u dokumentaciju" Miloševićeve tajne policije, a zatim "nepotrebno uništiti shodno pravilima". Markovićeva depeša predstavljala je, u stvari, eufemizam za uništavanje dokaza o brojnim zloupotrebama i zločinima Službe tokom dve godine njegovog rukovođenja; sastanak je bio zakazan da bi se načelnicima to usmeno objasnilo. Radomir Marković, koji je još od septembarskih izbora intenzivno radio na pripremama za uništavanje dokumentacije nije se lično pojavio, ali je šefovima centara DB-a depešu pojasnio Branko Crni, tonom koji su učesnici sastanka kasnije opisali kao "preteći i nadmen". Posle kratke rasprave većina prisutnih se složila da kompromitujuće materijale treba uništiti; Đurović je ponosno izjavio da je u Trećoj upravi, koja se formalno bavila (i još se bavi) "srpskim ekstremizmom", a u stvari je špijunirala opoziciju, novinare, Otpor i ostale "unutrašnje neprijatelje", deo dokumentacije već uništen i da bi isto to trebalo učiniti i u centrima. To je izazvalo opasku šefa smederevskog centra da je Đurović nekorektan jer "pre svega štiti sebe i vreme kada je on načelnik".

PETNAEST KATEGORIJA ZA LOMAČU: Reč je zatim uzeo Miloš Teodorović, kao stručnjak za arhivistiku, i prisutnima naveo kategorije dokumenata koji moraju nestati. Prema dokumentu koji je prezentovan u emisiji "Insajder" TV B92 u ponedeljak 15. novembra, a koji "Vreme" objavljuje u celini, Teodorović je nabrojao petnaest kategorija dokumentacije: najpre dosijee lica koja su bila pod takozvanom operativnom obradom (nadzirani i prisluškivani) u prethodne dve godine, naročito iz DOS-a i Otpora, njihove kartone, delovodnike i mikrofilmove; beleške operativaca o istim licima, uključujući i pomoćne dosijee; mesečne izveštaje Službe dve godine unazad; dolazna akta za isti period; dokumentaciju o primeni OT-A (operativno-tehničkih) mera, što je žargonski izraz za prisluškivanje; saradničkE dosijeE i registre (podaci o doušnicima); planove rada, polazne i odlazne depeše, instruktorska dokumenta, izveštaje o materijalno-finansijskom aspektu rada službe. Kako ništa ne bi ostalo, Teodorović je zatražio da se "očiste" hard-diskovi u kriptozaštiti i, na kraju, dokumentacijA o "saradnicima specijalnih namena", što je eufemizam za kriminalce koje je Služba koristila za najprljavije poslove.

Sledeća tri dana, uprkos lepom vremenu, gorele su kotlarnice u podrumu Instituta za bezbednost, dok je dragocene papire gutao plamen. Jedan deo dokumentacije koji je kamionima doteran iz gradova u unutrašnjosti spaljen je na improvizovanim lomačama pored zgrade Instituta. Za to vreme, Rade Marković se skrasio uz Vojislava Koštunicu, a Milorad Ulemek Legija uz pokojnog Zorana Đinđića: bili su mirni, kontinuitet Službe bio je potpuno očuvan. Koštunica je čak predlagao da Branko Crni nasledi Radomira Markovića na čelu RDB-a (ostatk DOS-a je to odbio). Najvažnije od svega, dokazi o ubistvima, ucenama, nezakonitom prisluškivanju i ostalim prljavim radnjama, od kojih je dobar deo bio usmeren prema novim vlastima.

BULGAKOVljEVA TEOREMA: Ispostavilo se, međutim, da je Mihail Bulgakov bio u pravu kada je tvrdio da rukopisi ne gore. Nakon parlamentarnih izbora i uspostavljanja Đinđićeve vlade dolazi do smene u vrhu RDB-a: za načelnika je postavljen Goran Petrović, a za zamenika Zoran Mijatović. Đinđić je od ovog tandema tražio da rasvetle ubistva Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića i četvorice funkcionera Srpskog pokreta obnove, ali i da utvrde šta se dogodilo sa dokumentacijom. Već u februaru 2001. uhapšen je Rade Marković, a potom i Nikola Ćurčić, Branko Crni i bivši šef beogradskog centra Milan Radonjić. Oni su optuženi da su iz Službe izneli dva kompjuterska diska sa dosijeima najistaknutijih članova opozicije i zbog toga su u junu iste godine osuđeni – Marković, Radonjić i Crni na po godinu dana zatvora, a Ćurčić na godinu i četiri meseca. Tu presudu je kasnije oborio Vrhovni sud, a obnovljenom procesu, kako kažu izvori iz Palate pravde, kraj se ne vidi. Taj slučaj, doduše, predstavlja samo nusproizvod šire priče o uništavanju i manipulaciji dosijeima, a ta priča do suda nikada nije došla.

Zoran Mijatović je, odmah po stupanju na dužnost, zadužio saradnike da ispitaju slučajeve koje je Đinđić tražio da rasvetli: za istragu o uništavanju dokumentacije zadužio je operativca čiji su inicijali (Z.S.) navedeni na kraju dokumenta. Z.S. je posao shvatio krajnje ozbiljno i vrlo brzo došao do rezultata, u vidu Informacije objavljene uz ovaj tekst, i već u martu 2001. to dostavio Mijatoviću. Informacija ne samo da detaljno opisuje ko je, šta i kada uništio i po čijem nalogu, već sadrži i preporuke da se protiv aktera pokrenu krivični postupci zbog bar dva krivična dela sa teškim posledicama: zloupotreba službenog položaja (član 242 KZS-a) i za nesavestan rad u Službi (član 245).

I Goran Petrović i Zoran Mijatović potvrdili su za "Vreme" da je dokument koji objavljujemo autentičan, i da su podaci navedeni u Informaciji tačni.

Odgovarajući na pitanje zašto Marković, Đurović, Teodorović, Crni i ostali nikada nisu izvedeni pred sud, Goran Petrović je rekao da su oni podneli krivične prijave na osnovu Informacije, ali da Tužilaštvo po njima nikada nije postupilo, i savetovao da se za detaljnije informacije obratimo Mijatoviću. Mijatović, pak, kaže da su preduzimane neke radnje iz pretkrivičnog postupka, ali nije mogao da se seti da li su krivične prijave podnete. "Mi smo zbog uništavanja dokumentacije, ali i drugih teških krivičnih dela kao što su trgovina oružjem, neovlašćeno prisluškivanje i drugog obuhvatili oko 180 ljudi. Trebalo je da pohapsimo tri četvrtine Službe", tvrdi Mijatović, koji za sebe kaže da je "tokom dvadeset pet godina rada u Službi često bio na ivici zakona, ali nije ostavio krvavi trag". Na pitanje kako to da su se od pomenutih 180 na sudu našla samo nekolicina, i to zbog relativno lakših zloupotreba, Mijatović kaže da za devet meseci, koliko su on i Petrović vodili Službu, više nije moglo biti učinjeno. "Trebalo bi nam četiri godine da sve obradimo, a onih devet meseci su bili najteži deo mog života", kaže on.

"BALAST": Ono što najviše zbunjuje u ovom objašnjenju jeste to da ne samo što ljudi koji su uništavali dokumentaciju nisu gonjeni nego je većina časno penzionisana, a neki su, kao Đurović, i za vreme Mijatovića do danas lepo napredovali. Uzmimo Miloša Teodorovića, koji je prema Informaciji odradio lavovski deo posla na tehničkoj pripremi za uništavanje dokumentacije. Teodorović se pojavio kao svedok na procesu protiv Markovića, Radonjića, Ćurčića i Crnog zbog onih diskova, i pod zakletvom izjavio da nikakvog uništavanja dokumentacije nije bilo (a šta bi drugo rekao kad se onoliko istakao u tome). Zatim je, u decembru 2002, u svojstvu zvaničnog predstavnika BIA, uručio Arhivu Srbije oko 22.000 dokumenata iz arhive Službe koji se odnose na period Drugog svetskog rata. "Ova dokumentacija je vremenom postala balast i opterećenje za sve zaposlene u BIA", rekao je Teodorović i ponovio da "suprotno pisanju nekih medija, uništavanja dokumentacije nije bilo". Ironijom sudbine, direktorka Arhiva koja je od Teodorovića primila ovaj poklon je Branka Prpa, supruga Slavka Ćuruvije. Vrhunski je cinizam da čovek koji je uništio dokumenta među kojima su se verovatno nalazili i spisi o "saradnicima za specijalne namene" koji su likvidirali Ćuruviju predaje "balast" njegovoj udovici. Reč je, da podsetimo, o istom čoveku koji je nakon imenovanja Radeta Bulatovića za šefa BIA "iskopao" muštiklu i naočare Draže Mihajlovića.

Mirne savesti, Teodorović se oglasio i u "Kuriru" 26. aprila ove godine, gde je ponosno izjavio da "čistke u BIA nema, niti će je biti", i da bi "temeljna rekonstrukcija Službe bila veoma opasna po državu". Trenutno se ni protiv jednog od zaposlenih u BIA ne vodi istraga. Treba znati i da su 2001. godine, kada je BIA formirana, 394 operativca ostala van Službe. Agencija je preuzela samo neke radnike bivšeg RDB-a, neki su ostali u MUP-u, neki otišli u penziju, a neki su završili na sudu", rekao je Teodorović. Evo još jedne cinične tvrdnje: među tih 394 otpuštenih nalazi se i onaj Z.S. (otpušten bez obrazloženja), koji je sastavio Informaciju koja tereti Teodorovića, uz mnoge druge koji su posle 5. oktobra naivno poverovali da će Služba biti reformisana i kao takvi se eksponirali. Najveći deo njih je otpušten krajem 2002. godine po nalogu Milorada Bracanovića, u predvečerje atentata na Đinđića. Miloš Teodorović, međutim, ne samo što je opstao u Službi nakon tri smene na vrhu, nego je nedavno nagrađen i unapređen. Trenutno je na funkciji specijalnog savetnika načelnika Radeta Bulatovića, i član je komisije za reformu saveznih službi bezbednosti koja je formirana prošle godine.

Zoran Mijatović nije dao uverljivo objašnjenje zašto kada je primio Informaciju nije učinio sve da, kad već nije stigao da povede krivični postupak, skloni Teodorovića i slične sa osetljivih pozicija u Službi. "Teodorović je bio važan svedok u mnogim komplikovanim slučajevima, pa nam je trebao unutra", rekao je Mijatović. Istinu verovatno treba tražiti u strategiji Mijatovića i Petrovića da sačuvaju što više kadrova iz Miloševićevog vremena, a da krivicu za sve zloupotrebe svale na Radeta Markovića i nekolicinu saradnika. Zanimljivo je i da Mijatović, koji je nedavno objavio svoje memoare pod naslovom Opelo za državnu tajnu, nigde ne pominje masovno uništavanje dokumentacije oko 5. oktobra, kao da ni on ni Petrović, mada su poslednjih meseci često davali intervjue, o tome nisu govorili dok postojanje Informacije nije obelodanjeno u "Insajderu".

ZATVARANjE KRUGA: Ni Milorad Bracanović kao zamenik načelnika Službe, ni načelnik Andrija Savić – koji su po želji "crvenih beretki" zauzeli Petrovićevo i Mijatovićevo mesto u novembru 2001. – nisu iskoristili Informaciju kako bi pokrenuli postupke protiv počinilaca krivičnih dela opisanih u Informaciji. To se na kraju krajeva nije moglo ni očekivati, s obzirom na Savićevu julovsku prošlost i Bracanovićev angažman u "crvenim beretkama", gde je bio oficir bezbednosti. Savić je, da podsetimo, penzionisan i radi u Institutu bezbednosti, dok Bracanović, kao što je obelodanio Vuk Drašković, i dalje radi u Službi, mada se ne zna šta, i prima platu od četrdesetak hiljada mesečno.

Ni sledeća garnitura na vrhu, Miša Milićević kao načelnik i Goran Živaljević kao zamenik, nije se potrudila da preduzme nešto povodom Informacije. Živaljević za "Vreme" kaže da je znao za ovaj dokument, ali da je u vreme kada je Informacija sastavljena bio "sitan šraf" u beogradskom centru a da je, kada je postao zamenik načelnika, zbog ubistva Đinđića i Sablje – "imao važnija posla". Na kraju je došao Rade Bulatović (još nije imenovao zamenika), čiji se stav prema Teodoroviću najbolje pokazuje time što ga je nagradio postavljanjem za specijalnog savetnika.

Tako se krug zatvorio. Da bi se shvatilo od kolikog je značaja uništavanje dokumentacije bilo za sudbinu Službe, ali i Srbije, treba pogledati prateća dokumenta koja su priložena uz Informaciju, u kojima se navodi šta je tačno uništeno u pojedinim centrima DB-a. Uzmimo na primer Suboticu, gde je načelnik Centra Vladimir Žužić detaljno opisao šta mu je naloženo da uništi. Između ostalog, naređeno je uništavanje dosijea o zloupotrebama Milenka Smiljanića, bivšeg predsednika Opštinskog veća sindikata Subotice, koji danas u ime samostalnih sindikata žari i pali Srbijom; dosijei više članova Otpora; jedan "zbirni dosije o pokušajima organizovanog paravojnog delovanja pripadnika Srpske radikalne stranke", te podaci o kriminalnim radnjama "pripadnika SRS-a i SPO-a. Zašto je Služba skupljala ove podatke, nije teško pogoditi, kao ni kako ih je koristila: ucena odmah pada na pamet. Iako je Žužić, ispoljivši priličnu hrabrost, uspeo da jedan deo dokumentacije spase od uništavanja, i samo saznanje o postojanju ovih dosijea moglo bi da ima teške političke posledice. I Milan Milaković, nekadašnji načelnik zrenjaninskog centra, oglušio se o naređenja pretpostavljenih i spasao gotovo celu dokumentaciju.

S druge strane, u Užicu su uništene na hiljade strana dosijea o saradnicima, uključujući registre, delovodnike i takozvane omote. Iz spisa se može saznati, na primer, i to da je samo u Vranju uništeno blizu osam hiljada stranica, u Kragujevcu čak dvadeset hiljada, te da je u istom gradu spaljeno osamnaest dosijea saradnika i trideset dosijea operativnih veza.

Svi bivši funkcioneri DB-a sa kojima smo razgovarali pokušavali su da umanje značaj priče o uništavanju ukazujući na okolnost da nije sve uništeno, ali i da je ogromna većina dokumenata ostala na mikrofilmovima. "To što su radili sve je bilo besmisleno", rekao je Mijatović, ali je na pitanje zašto su se Marković, Teodorović i ekipa onda uopšte toliko trudili da dokumenta spale, odgovorio: "Otkud znam, pitajte njih." To nismo uspeli da uradimo, ali je razumno pretpostaviti da ovi ljudi ne bi bez dobrog razloga i lične koristi činili krivična dela i rizikovali robiju.

Istina je da je Služba (a ne samo pojedinci) velikom lomačom na Banjici uspela sebe da spasi od neophodnih reformi, a zatim da se konsoliduje i nastavi sa zloupotrebama. Za bilo koji dosije iz Miloševićevog vremena koji se sutra pojavi, biće moguće reći da postoji ili da je uništen – zavisno od potrebe Službe. Zatim, čitava akcija je poslužila akterima da pod maskom uništavanja jedan deo arhive privatizuje, kako bi je koristili za svoje potrebe, za ucene i manipulacije. I treće, ubuduće će biti teško dokazati autentičnost bilo kog dokumenta Službe iz vremena Radeta Markovića, naročito bez delovodnika i registra (koji nisu mikrofilmovani).

I tako su, zahvaljujući Markoviću i Đuroviću, ali i njihovim naslednicima na čelu Službe, ali i političarima, doušnici nastavili i nastavljaju da cinkare, ucenjivači da ucenjuju, a kriminalci za specijalne namene da za potrebe Službe ubijaju, švercuju i kradu. Jedini način da se ovo klupko raspetlja jeste da se imenuje specijalna državna komisija (nikako parlamentarni anketni odbor) sa velikim istražnim ovlašćenjima, koja bi temeljno preispitala rad Službe pre i posle 5. oktobra i predložila ne samo ozbiljne reforme već i krivično gonjenje onih koji su kršili zakon. Da je to urađeno odmah posle 5. oktobra, ili makar godinu dana kasnije, Đinđić bi možda bio živ, a Srbija na stabilnijim nogama. Čak i posle ubistva premijera, nije bilo ozbiljnih reformi i personalnih promena u toj firmi. Ovakva kakva jeste, Služba ne samo što ne štiti nacionalnu bezbednost već se pretvorila u parazita koji ubija svog domaćina, to jest državu Srbiju. Oni koji to ne shvataju moraju biti spremni na posledice.

Dejan Anastasijević