Dragiša Dabetić, komesar za izbeglice Republike Srbije:
Novo brojanje izbeglica

"Vi kažete izbeglice nisu zadovoljne, ali kad mi stavimo na papir koliko one koštaju, to nije malo. I ovoj državi nije lako, verujte. Mislim da i ovo što pruža nije malo i da to treba duboko ceniti"

Ima dosta novina u srpskom Komesarijatu za izbeglice. Priprema se veoma važna registracija izbeglica za kraj novembra, kao i izmene i dopune Zakona o izbeglicama – oba procesa mogu dovesti do preokreta u ovoj oblasti, naročito ako budu "u kombinaciji". Nov je i pristup nacionalnoj strategiji, za sada još važećoj državnoj platformi o povratku i integraciji izbeglica. Ima i novih i vrlo značajnih stambenih kredita.

Relativno "nov" je i komesar za izbeglice, Dragiša Dabetić; relativno, jer je na ovoj funkciji od 18. marta ove godine i jer je već jednom praktično vodio Komesarijat, zajedno sa bivšom komesarkom Sandom Rašković-Ivić.

Dragiša Dabetić (1957, Beograd) diplomirao je i magistrirao ekonomiju u Poljskoj (sticajem okolnosti, kao dete diplomata). Bio je ekonomski savetnik četiri savezna premijera, pa i Branka Mikulića i Radoja Kontića. Jedan je od tvoraca čuvenog reformskog programa Ante Markovića 1989. godine. Nije član nijedne partije i nije mu ambicija da se penzioniše kao komesar.

"Temelji koji su udareni 2001. i 2002 – intenziviranje procesa integracije i povratka, temelji su na kojima Komesarijat i dan-danas radi. Nacionalna strategija, bez obzira ko bio komesar, i dalje je opredeljenje i put. Ali, Odbor za izbeglice i Radna grupa za praćenje realizacije nacionalne strategije više ne postoje. Napravljen je presek svih tela pri ministarstvima i ukinuto je sve što je smatrano nepotrebnim. Jednostavno, članovi Radne grupe nisu više u Vladi i time je ona stavljena ad acta", govori za "Vreme" Dragiša Dabetić.

"VREME": Sprovodićete nacionalnu strategiju bez međuministarske radne grupe?

DABETIĆ: Komesarijat je praktično dobio ključnu funkciju. Ali je, osim toga, nedavno formirana i Komisija za koordinaciju procesa trajne integracije izbeglica. To je vladina komisija; na njenom čelu sam ja, a tu su i Vesna Džinić, pomoćnik ministra finansija i šef trezora, Vladimir Milić, pomoćnik ministra za kapitalne investicije, moj zamenik i dva pomoćnika, zatim Mile Novaković, specijalni savetnik iz Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, Marija Vujošević iz Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, i Sanda Šimić iz Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom.

Dakle, ta komisija preuzima ulogu radne grupe, budući da je sastav oba tela potpuno isti (Radna grupa je imala još i predstavnika donatora kao člana po potrebi, prim. aut.)?

Ne, to je vladino telo koje će imati šire polje delovanja. Nacionalna strategija će se poštovati u smislu osnovnih opredeljenja, ali ne treba da nas ograničaava u nekim drugim stvarima. Ona je usvojena pre dve i po godine i mnoge stvari nisu njome precizirane ili obuhvaćene. Nije, recimo, predviđena mogućnost za dobijanje kredita Banke za razvoj Saveta Evrope, i Komisija je fomirana pre svega zbog toga.

Da li to znači da vi odustajete od nacionalne strategije?

Ne! Ali, neka tehnička rešenja su praktično prevaziđena. Ta čuvena radna grupa bila je između ostalog zadužena i za primanje donacija, a primljene donacije preko nje iznose 00,00. Kažem, mi poštujemo generalna opredeljenja, a da li će se neko telo zvati ovako ili onako, to nije toliko bitno. Uostalom, ja sam jedan od tvoraca nacionalne strategije. Verujte, nema mnogo komisija u Vladi; ovo je jedna vrlo jaka komisija.

Mogu za početak da kažem da smo kao država dobili donaciju za izbeglice od italijanske vlade u iznosu od 15 miliona evra, dve trećine ide za stambeno zbrinjavanje, a trećina za programe zapošljavanja i prekvalifikacije. Sedam opština je potpisalo ugovore, što znači da će biti oko 670 stanova za izbeglice. Trenutno je u toku i program zatvaranja kolektivnih centara.

Zar taj posao nije do sada priveden kraju?

Pre tri godine bilo je 330 kolektivnih centara; kad sam postao komesar zatekao sam ih 170, sad ih je 130. Imajte u vidu da su to mešoviti centri u kojima žive i raseljena lica, pa se samim tim program ne može ubrzavati pre svega zbog njih, i tako će, nažalost, biti sve dok se ne ostvare uslovi za povratak na Kosovo i Metohiju. Kolektivne centre ćemo tolerisati još neko vreme, ali je u planu da postepeno sve izbeglice izađu iz njih. Niko, međutim, ne izlazi na ulicu. Jedni će dobiti stanove, a drugi takozvani pick up program, koji se isplaćuje delom u kešu, a delom u robi. Taj program je stimulans od 120.000 dinara po porodici, kako bi se iselili i otišli u privatan smeštaj.

Imamo već 2700 objekata izgrađenih za poslednjih sedam godina.

Trenutno je u izgradnji još oko 400 objekata za izbeglice. Najveći deo grade donatori, a oko 300 stanova je iz budžeta. Dobićemo još 670 stanova kreditom od Italijana, i kredit Banke za razvoj Saveta Evrope od 20 miliona evra koji će doneti od 1000 do 1200 stanova.

Ko će otplaćivati te stanove?

Kredit otplaćuju izbeglice, mi smo kao država samo garant i mehanizam preko koga sve to ide. Rata će biti maksimalno u visini mesečne kirije u privatnom smeštaju, ne više od 180 evra, i to je dvostruko povoljnije od cena na tržištu.

Cilj nam je bio da se država ne angažuje dodatno svojim sredstvima. Uskočićemo na opštinskom nivou i gde treba naći besplatne lokacije, obezbediti infrastrukturu, očistiti cenu kvadrata od nekih taksi itd. Najpre moramo da utvrdimo gde je najveća koncentracija izbeglica i za koje lokacije postoji interesovanje.

Na kojim lokacijama sada gradite, a za koje postoji interesovanje?

To je pretežno Vojvodina, ali ne zato što je iz nekog razloga potenciramo, već zato što su tamo opštine najorganizovanije i najbolje funkcionišu. Ali, gradimo po celoj Srbiji. Uostalom, i donatori veoma vode računa o tome gde se gradi i na mapi prate koncentraciju izbeglica.

Najveći interes je, naravno, za Beograd, jer je tu najviše izbeglica – 130.000. Ne možemo sve da ih navalimo na Beograd, ali ćemo se potruditi da obezbedimo lokacije na širem području, recimo u Pančevu. To će i sniziti cenu. Za stanove će moći da konkurišu samo osobe sa državljanstvom. To je trajno rešenje i mogu vam reći da vlada veliko interesovanje. Time zbrinjavamo oko 5000 ljudi. Sve skupa, kroz sve programe koji su u toku, ako uzmemo u obzir i ljude koji će imati rešenje za stan u rukama, zbrinjavamo oko 20.000 ljudi za godinu dana, a to nije mala stvar u ovako teškim uslovima.

Po vašoj proceni, koliko ste još ljudi obavezni da zbrinete?

Prema popisu iz 2001. godine imali smo 380.000. Komesarijat je u međuvremenu deregistrovao njih 100.000. Nisu, međutim, svi uzeli državljanstvo. Ono što sigurno znamo jeste da je oko 56.000 izbeglica došlo do ličnih karata, što je nešto drugačiji status od državljana.

Upravo smo započeli pripreme za novu registraciju izbeglica i očekujemo da nam da kompletan uvid u stanje. Ona će biti obavezna za sve, jer ćemo izdavati nove izbegličke legitimacije. Svako će proći kroz detaljnu proveru da bi se utvrdilo da li ima osnova za izbeglički status ili ne.

Da li vam je poznata procena UNHCR-a da će registracija svesti broj izbeglica na 60.000 do najviše 120.000?

Ne znam za to. Znam da je na nedavno održanoj godišnjoj skupštini Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija u Ženevi izneta procena da se u Srbiji nalazi 170.000 izbeglica. Ipak, ja se ne bih bavio procenama. Nama može da izađe na registraciju do 280.000 izbeglica. Koliko će ih doći, videćemo. Šest nedelja je savim dovoljno da sve izbeglice nađu vremena i odazovu se registraciji, a za nemoćne imamo obezbeđene mobilne timove.

Cilj registracije je, pre svega, da se utvrde realni podaci o broju izbeglica. Tako će se smanjiti i budžetska sredstva, koja nisu mala. Važno je i to, ako se recimo registruje 170.000 izbeglica u Srbiji, da se jasno utvrdi gde je preostalih 110.000 ljudi. Da li se vratilo u Hrvatsku ili su ovde? Mi moramo polako da zatvaramo dosije izbeglica.

A šta vi predviđate, da ćemo ih naći među novim državljanima?

Uglavnom, ali tu ima dosta poteškoća.

Moramo utvrditi za koliko je ljudi integracija neophodna, jer to sigurno nije broj od 200.000 ljudi, i mi sigurno ne možemo da pomognemo sve njih. Oni koji su dobili lične karte, ili su kupili imovinu, ne ulaze u proces integracije. Na neki način, oni su se sami snašli.

Pokušaćemo da utvrdimo i koliko se njih tačno vratilo u Hrvatsku. Jer, prema povratnicima ne prestaju naše obaveze. To znači obavezu obezbeđivanja pristupa njegovim pravima, pre svega u Hrvatskoj. Isto tako, nedostaje nam razmena informacija sa Hrvatskom na čemu već godinama insistiramo. Njihovi podaci govore o 110.000 povratnika, ali oni u to uračunavaju i njihove povratnike iz BiH.

Mi raspolažemo podacima o 57.000 povratnika u Hrvatsku, UNHCR operiše sa 70.000. Verovatno da je istina negde na sredini. Ne mogu da tvrdim da sam u pravu, ali i Hrvatska neće da iznese podatke. Oni tvrde da je veći broj kuća u procesu obnove, pri tom se to ne vidi. Želimo da prosto identifikujemo taj broj, kao i to koliko ljudi ne može da se vrati i zašto.

Šta preduzimate da rešite taj dugogodišnji problem?

Upravo se radi na Road Map programu, koji prave UNHCR, OEBS i Evropska komisija. Time će se povezati tri misije – Zagreb, Beograd i Sarajevo. Planirano je da to ne bude samo razmena mišljenja, već da se radi na konkretnim planovima i njihovoj realizaciji. Sve s namerom da se pitanje izbeglica konačno reši ili svede na minimum do 2006. godine.

A šta su vaši najveći problemi "kod kuće", na domaćem terenu?

Nedostaje nam pravni okvir. Moraćemo da pripremimo izmenu i dopunu Zakona o izbeglicama iz 1992. godine. Pre svega, u postojećem Zakonu nema integracije i potrebno nam je posebno poglavlje koje će da reguliše šta se podrazumeva pod integracijom i kako se ona sprovodi. Zakon je već u pripremi.

Mislite li da su izbeglice zadovoljne načinom na koji se ova država bavi njihovim pravima?

Izbeglice su generalno vrlo nezadovoljne i frustrirane, i imaju na to pravo jer im se desilo ono što im se desilo. Nisu rešili ovde svoja pitanja zbog sankcija i zbog tranzicije, i dok god sebe ne vrate u normalu, biće nezadovoljne. To je prirodno. E sad, zavisi sve kako ko reaguje. Ima onih koji dođu i traže stan – kao da ja imam ključeve pa samo treba da ih podelim. Mnogi bi hteli da pravila važe za sve, osim za njih. Postoji procedura koja se mora poštovati.

Kako ste rešili problem ilegalnih kolektivnih centara?

Reč je o ljudima koji su pre svega vršili pritisak da se presele u Beograd. Niko bez mog uputa ne može da uđe u Beograd. Iako su tu ilegalno, svi dobijaju jedan obrok dnevno. Ali, troškovi nisu na prvom mestu, na prvom mestu je pobadanje zastave. Ako bi se priznao jedan takav centar, do kraja meseca bi se za njim otvorilo još 15.

Bilo je pritisaka oko romskih naselja. Rekao sam – gospodo, iako više ne primamo ljude, evo, daću vam hranu i smeštaj u Boru i Zaječaru. Otišli su i niko nije hteo tamo da ostane. Pa ne mogu u Beogradu da otvaram kolektivni centar jer se nekom tako prohtelo. Nismo mi turistička agencija koja prati želje ljudi.

U ovom trenutku, kolektivni centri nas koštaju oko milion evra mesečno. To plaćaju poreski obveznici ove države. Od te sume, samo oko pet odsto su donacije. Sa indirektnim troškovima kroz školski i zdravstveni sistem, ova država nosi jako velik teret zbog izbeglica. Ove zime ćemo imati i dodatno opterećenje na budžet za finansiranje grejanja u centrima, jer je ECHO prestao da nam daje donacije u tu svrhu.

Vi kažete izbeglice nisu zadovoljne, ali kad stavimo na papir koliko koštaju izbeglice, to nije malo. Ni ovoj državi nije lako, verujte. Mislim da i ovo što pruža nije malo i da to treba duboko ceniti.

Jelena Grujić