Obrazovanje u Srbiji:
Škola na popravnom

Razloga za brigu, sudeći po rezultatima poslednjeg istraživanja OECD-a, svakako da ima. Drugo je pitanje ima li i rešenja. Čini se da nadležne mrzi da se bakću sa problemom neefikasnog školskog sistema ili da jednostavno ne znaju kako bi ga rešili

Uprkos gromoglasnom izveštavanju medija o postignutim rezultatima srpskih srednjoškolaca na ispitivanju koje je prošle godine sprovela Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), sa sedištem u Parizu, čini se da se nad ovakvim rezultatima nije zapitao niko od onih kojih ovakve stvari treba da se tiču. Sami rezultati su u najmanju ruku zabrinjavajući. Istraživanje sprovedeno u 41 državi imalo je za cilj da ispita efikasnost obrazovnih sistema zemalja obuhvaćenih u studiji. Srednjoškolci iz Srbije rangirani su od 33. do 37. mesta.

POSLEDNjI I PRVI: No, da krenemo od početka. O kakvoj studiji je reč, šta se njome zapravo ispituje i da li ima razloga za paniku? Istraživanje OECD-a nosi naziv PISA-studija (skraćeno od Programme for International Student Assesment). Suština projekta je utvrđivanje stepena sposobnosti i znanja kojima raspolažu petnaestogodišnjaci, a koji su neophodni za njihovo efikasno uključivanje u društvo. Jednostavno rečeno, zadatak PISA-studije je da utvrdi koliko su petnaestogodišnjaci osposobljeni da znanja stečena u osnovnoj školi praktično primene, što direktno upućuje na to da rezultati PISA zapravo ukazuju na efikasnost obrazovnog sistema. Dragica Pavlović-Babić, nacionalni koordinator istraživanja, u razgovoru za "Vreme", posebno naglašava da predmet istraživanja nisu individualne sposobnosti učenika: "PISA-studija ispituje u kojoj meri su učenici ovladali nekim konceptima koji se uče u školi, tačnije, u kojoj meri ih je škola opremila nekim upotrebljivim znanjima." Prva PISA-studija organizovana je 2000. godine u 30 zemalja. Ocenjivanje koje se obavlja svake treće godine (poslednji rezultati odnose se na 2003. godinu) obuhvata četiri oblasti: čitanje, matematiku, prirodne nauke i rešavanje problema, s tim što se svaki put kada se vrši istraživanje, stavlja veći akcenat na jednu od četiri navedene oblasti. Druga po redu PISA-studija obuhvata 41 zemlju, među njima i Srbiju. U našoj zemlji testirano je 4405 učenika iz 151 srednje škole.

Uprkos generalno niskom plasmanu, naši srednjoškolci su pokazali da im matematika ide nešto bolje nego druge ispitivane oblasti, dok im najteže pada – rešavanje problema. Kada se to ima u vidu, postavlja se pitanje kako ovakve rezultate pomiriti sa čuvenim pričama o tome kako je naša zemlja rasadnik talenata i velikih umova o koje se otimaju svetske velesile. Ali, paralelno sa ovakvim pričama, u srpskom društvu decenijama unazad vlada prećutna saglasnost oko toga da nam je školski sistem u celini loš. Na to se nadovezuju reči Dragice Pavlović-Babić, koja komentariše rezultate poslednje PISA-studije: "Ja ne bih naše rezultate nazvala katastrofalnim, ali ni neočekivanim. Njihovim objavljivanjem ništa se nije promenilo, samo smo dobili realnu sliku efekata obrazovnog sistema, vidimo u kom se pravcu naše obrazovanje trenutno kreće. Studija je pokazala da je naš sistem tradicionalno orijentisan ka nekim akademskim znanjima koja se brzo zaboravljaju, a da manju pažnju posvećuje praktičnoj primenljivosti stečenog znanja."

Na vrhu tabele nalazi se Finska, čiji su srednjoškolci prvi u svetu kada je reč o čitanju i prirodnim naukama. U matematici, mlade Fince "šije" samo Hong Kong, koji u prirodnim naukama zauzima visoko treće mesto. Sve u svemu, u zavisnosti od oblasti ispitivanja, na prvih pet mesta, osim Finske i Hong Konga, smenjuju se Južna Koreja, Japan, Australija, Kanada i Lihtenštajn. Očigledno, ekonomski razvijenije zemlje imaju bolje obrazovne sisteme, što je i logično. Upravo zbog toga Dragica Pavlović-Babić ne smatra katastrofalnim postignute rezultate srpskih srednjoškolaca, jer je materijalna situacija našeg školstva veoma loša. Međutim, ona naglašava da ima stvari koje i bez mnogo novca mogu da se poboljšaju, navodeći primer Poljske, koja je drastično popravila svoj plasman na poslednjem PISA-testiranju, upravo intervenišući na obrazovnim strategijama na različitim starosnim uzrastima. Takođe, može da bude za utehu i to što, po rečima Babićeve, gledanje na rang-listu nije najbolji pristup rezultatima studije, jer ima mnogo drugih konteksta u kojima se oni mogu tumačiti.

NEMA VEZE: Dakle, razloga za brigu, sudeći po rezultatima poslednjeg istraživanja OECD-a, svakako ima. Drugo je pitanje ima li i rešenja. I ptice na grani znaju da je prvi korak ka rešenju suočavanje sa problemom, tj. priznanje da on postoji. Ako je suditi po prvim reakcijama nadležnih iz Ministarstva prosvete, taj prvi korak ovde će izostati, a s njim i čitavo rešenje. Istog dana kada su obnarodovani rezultati PISA-studije, republički ministar prosvete Slobodan Vuksanović upriličio je konferenciju za novinare na kojoj je obavestio javno mnjenje da za njega ova studija nema neki naročit značaj jer naši đaci pobeđuju na takmičenjima iz matematike, fizike i muzike. Ministar prosvete posebno se osvrnuo na istraživače koji su u Srbiji radili na PISA-studiji, optuživši ih da su testirali učenike iz statistički najslabijih odeljenja. Lični doprinos šarmantnoj nezainteresovanosti republičke vlasti dala je Vuksanovićeva pomoćnica Vesna Fila, upitavši se kakva to postignuća ova studija proučava kad je jedno od pitanja bilo da se izračuna koliko se za 100 singapurskih dolara može dobiti valute koja se plaća u Južnoj Africi. Na ovo pitanje nije znalo da odgovori oko sedamnaest procenata srpskih učenika, što, po mišljenju Vesne File, nije strašno, jer pretvaranje jedne valute u drugu nije nikakvo obrazovno dostignuće, nego veština koju ima svaki prodavac. U vezi sa ovakvim reakcijama ljudi iz vlasti, Dragica Pavlović-Babić ističe da je studija jedna dobra dijagnostika urađena po strogim metodološkim zahtevima: "Uzorak je pažljivo planiran na osnovu statističkih podataka koje je obezbedio Zavod za statistiku. Snimili smo populaciju, tj. utvrdili gde se nalaze petnaestogodišnjaci po završetku osnovne škole. Utvrđeno je da se oko 90 odsto svršenih osnovaca nalazi u prvim razredima srednjih škola, dok jedan mali procenat pohađa drugi razred. Nisu ispitivana odeljenja, već uzorak učenika. Od škola smo dobili spiskove učenika rođenih 1987. Iz svake škole testirano je po 35 učenika. Od informacija o njima, imali smo samo ime, prezime i datum rođenja."

U čitavoj priči prilično je čudna potreba predstavnika Vlade da se odbrane, premda ih niko ni za šta ne optužuje. U vreme kada je studija rađena, ova vlada još nije stupila na dužnost, tako da krivica sigurno nije njihova, a pitanje je i koliko su krivi njihovi prethodnici. Devedesetih godina, Institut za psihologiju radio je slična istraživanja, poput ovog OECD-ovog, a rezultati su bili veoma loši. Da zlo bude veće, pitanja nisu bila bazirana na praktičnoj primeni školskih znanja, već su više ličila na klasične školske testove. Sve ovo ukazuje na to da je reč o duboko ukorenjenom problemu, koji je toliko dugo prisutan da je besmisleno tražiti krivce. Međutim, s obzirom na to da se u izjavama ministra i njegovih pomoćnika oseća snažna potreba da omalovaže čitavu studiju, pre će biti da nadležne mrzi da se bakću problemom neefikasnog školskog sistema ili da jednostavno ne znaju kako bi ga rešili.

POŽURITI POLAKO: Na osnovu rezultata PISA-studije iz 2003. godine, moguće je, po mišljenju Dragice Pavlović-Babić, precizno utvrditi manjkavosti našeg obrazovnog sistema, a zatim i pristupiti ispravljanju istih: "Jedan od nedostataka su svakako nastavni programi. Brojne analize ukazuju na to da u njima ima previše faktografije, a malo povezivanja gradiva. Osim toga, problem je i parcijalno učenje, jer učenici određeno gradivo pređu jednom, dobiju ocenu i više se na njega ne vraćaju, što onemogućava povezivanje gradiva, a bitnu ulogu igra i neizbežni faktor zaboravljanja." Kada je reč o rešavanju problema našeg školstva, Babićeva se slaže da PISA-studija može da posluži kao osnova za to: "Potrebno je izvršiti povezivanja sa drugim obrazovnim sistemima. Osim toga, neophodna je široka javna diskusija, kako bismo uvideli koje su to promene koje treba uvesti, ako želimo da se krećemo u nekom boljem pravcu." Kao primer zemlje koja je uspela da poboljša efikasnost obrazovnog sistema za samo tri godine, Dragica Pavlović-Babić još jednom navodi Poljsku. Međutim, ona dodaje da brzi oporavak poljskog obrazovanja nije najbolji primer, jer je tu i slučaj Nemačke, koja uprkos svim uloženim naporima nije pokazala nikakav napredak na poslednjem PISA-testiranju: "Zato, planiranje treba da bude i dugoročno i kratkoročno", kaže ona.

Da nam školski sistem nije baš najbolji, nije ništa novo. PISA-studija samo potvrđuje ono što se odavno zna. Ipak, zabrinjavajuće je to što još niko nije uspeo precizno da utvrdi gde je problem, osim da je eto tu, u obrazovnom sistemu. Svaki pokušaj reforme školstva po pravilu nailazi na burno negodovanje ovog ili onog dela javnosti. Doduše, ako se setimo nedavnih incidenata sa engleskim jezikom i Darvinovom teorijom, nemoguće je ne zapitati se da li se tu radi o reformi ili eksperimentisanju na ljudskim bićima. Bar kad bi se jednom utvrdilo da li u centru reforme obrazovanja treba da bude učenik ili nastavnik, možda bi potencijalni reformatori imali odakle da počnu, pod uslovom da to zaista žele i znaju kako.

Jovana Gligorijević