Intervju - Miroslav Karaulac:
Džepna vasiona

"Imali smo loše čitače nacionalnog bića. Da bismo upoznali i razumeli prošlost, oslanjali smo se uglavnom na guslarsku narodnu epiku. Takva slika koju imamo o sebi je, istina, impresivna, ali neadekvatna. Stvarna istorija mnogo je turobnija, puna buke i besa, otkazivanja, prekasnog razumevanja, elementarne statičnosti plemena – mada o tome ne pevaju narodne pesme"

Knjige Miroslava Karaulaca, bilo da je reč o umetničkoj prozi ili književnoj istoriji, nikada se neće naći na listama najčitanijih naslova, ali njihov autor spada u red onih koji će uvek biti iznova otkrivani. Kada se u budućim vremenima neko ozbiljnije zainteresuje za Andrićevo delo, naleteće na Miroslava Karaulca; ako bi ko poželeo da sazna nešto više o tome kako je izgledala otomanska Bosna iz vizure prosvećenog dela Evrope, ponovo će sresti Miroslava Karaulca; ukoliko nekome dopadnu u ruke neke vrednije pripovedačke knjige iz ovog doba koje su bile prećutane, evo ga ponovo Karaulac; čak kad bi ko poželeo da napravi knjigu čiji je karakter nemoguće odrediti, ponovo će naleteti na istog čoveka i njegov Civilni vrt.

Miroslav Karaulac (1932) rođen je u Mrkonjić Gradu. Autor je nekoliko knjiga poetske proze, romana, pripovedaka i književnih eseja. Objavio je više zapaženih radova o Andriću; priredio je knjigu Andrićeve prepiske Ivo Andrić: Pisma. Radio je kao profesor, novinar, dramaturg, lektor i predavač na univerzitetima u Lionu i Dižonu. Njegovu najnoviju knjigu Civilni vrt objavila je Književna opština Vršac.

"VREME": Civilni vrt predstavlja neku vrstu posvete tekstualnoj gustini i poetici sažetosti. Može li se i dalje, u jednoj rečenici, kao u neka davna vremena, kada je svet bio prozirniji i čedniji, zahvatiti sve ono što se valja ispod površine svakodnevice?

MIROSLAV KARAULAC: Rečenica je ostala kao poslednja pouzdana luka književnog govora. Dalje se nema kud; dalje su krici i šaputanja. Književni žanrovi kao što su: novela, priča, kratke proze, odavno su u istorijskom nestajanju pred romanom, koji nadmoćno preplavljuje sve mogućnosti književnog govora. Čak je i poezija sve više jedan od mrtvih jezika. Svi ovi žanrovi postaju manjinski u šumi govora, i dele sudbinu svih nezaštićenih manjinskih subjekata: nestaju u sjaju. Da, tu ima još i bestseler – odrednica za knjige čija se duhovna vrednost ne procenjuje, već vrednuje samo njihova traženost.

Mogao bih reći da sam pod rečenicom podrazumevao autohtoni književni žanr koji izražava situacije kojima veći prostor nije ni potreban.

Ova knjiga ima neki poseban karakter, podsećajući na ljude koji iz nekog razloga štrče iz gomila. Kako je zapravo nastala?

Godinama sam beležio sve što mi se činilo neobičnim u svetu oko mene, što je moguće kraće, ne pomišljajući da bi to ikad moglo biti objavljeno. Te rečenice čine ceo jedan svet raznorodnih utisaka i saznanja do kojih sam vremenom dolazio, malu džepnu vasionu, kako je Keno nazvao jednu svoju zbirku pesama.

Da li je to neka vrsta supstrata životnog iskustva?

Jeste, ali uz napomenu da je reč o negativnom iskustvu. Ta knjiga je, može se reći, suma negativnog iskustva, blagovremene opomene samome sebi. Neka vrsta večitog kalendara gde se uvek moglo naći koje pripreme valja obaviti za pojedine sezone, za razna loša vremena, za obične dane, za pomične i nepomične praznike, za vašare i kad koja nedaća pada.

Retki su autori koji poput vas pišu duže od četiri decenije a da su pri tom ostali daleko od gužve i larme sa ovdašnje književne pijace, koja se sve više ugleda na pravi buvljak. Da li je to izbor ili nametnuta uloga?

Kad govorite o pijaci, te književne nagrade, nekih četiri stotine, koliko ih se kod nas godišnje dodeli, i služe zato da se prizove ono čega tu nema. Zanimljivo je da društvo u kome živimo smatramo anarhičnim a njegovu vlast nekompetentnom; ali kada ta nekompetentna vlast nas nagrađuje spremni smo da joj priznamo i pravednost i promišljenost. Da podsetim: Nobelovu nagradu nije dobio ni Tolstoj, ni Prust, niti Džojs. Da se naprave takvi previdi treba biti zaista nepromočiv za lepotu i istinitost književnog dela.

Kada mi je 1964. izašla prva knjiga, negde u oktobru te godine, upitao sam kolegu sa kojim sam radio u novinskoj redakciji, ko je dobio Oktobarsku nagradu za književnost. Želeći da se našali sa mnom, rekao mi je da sam ja dobitnik. Ta vest me je obradovala i ta radost bila je stvarna i nezaboravna. Ona je zauvek zadovoljila sve moje želje i potrebe za nagrađivanjem.

Šta vam je zapravo donelo predano bavljenje Andrićevim delom? Kako vaša proza i poetska proza podnose teret posla književnog istoričara, proučavaoca književnosti i esejiste?

Andrić ima tu jedinstvenu osobinu da je neponovljiv. Zato je teško biti pod njegovim uticajem jer su njegove bitne osobine znanje i mudrost u razumevanju vremena i istorije. Sve to rečeno je škrtim jezikom ugašenih boja koje i čine njegov opori stil. Mene je zanimao njegov život u meri u kojoj je on bio deo istorije čitave jedne generacije, jednog vremena i prostora. Od njega se može naučiti i to da se neznatnim i skromnim rečima može više reći nego glasnim, zvučnim i ganutljivim.

Ako je suditi po skepsi i rezignaciji koja provejava iz vaših knjiga, čini se da ovom svetu, a posebno prostorima koje boji lokalni kolorit, ne ide baš najbolje? Možda se vaš doživljaj širokog sveta može pripisati dejstvu andrićevske melanholije, ali se stiče utisak da su stvari ovde i dalje ogoljeno neprijatne?

Nama je naravno teško da i dalje budemo to što jesmo, a da postanemo nešto drugo nemamo potrebne kvalifikacije. Tu su u pitanju geografija, prošlost, vaspitanje, okruženje, ništa od toga nije nam išlo naruku. Zauzeli smo pogrešan teren, pogrešno podneblje i napravili mnoge kapitalne previde, a da ni sebi ni onima koji nas nasleđuju nismo priznali gde smo sve pogrešili. Andrić kaže da i najbolji mornar zavisi od vetra. Dodajte tome da nas nije zahvatio nikakav veliki vetar. Kod ljudi koji prate znakove vremena, razumljivo je da se pojavljuju znaci sumnje u fatalnost plemena.

Imali smo loše čitače nacionalnog bića. Da bismo upoznali i razumeli prošlost, oslanjali smo se uglavnom na guslarsku narodnu epiku. Takva slika koju imamo o sebi je, istina, impresivna, ali neadekvatna. Stvarna istorija mnogo je turobnija, puna buke i besa, otkazivanja, prekasnog razumevanja, elementarne statičnosti plemena – mada o tome ne pevaju narodne pesme.

Da li će ti loši čitači, koji jedva sriču tragove prošlosti, konačno ustupiti mesto onima koji osećaju zadovoljstvo u tekstu?

Nušić, negde u svojoj Beogradskoj čaršiji, kaže: "Ako ćeš, Gospodaru, kazniti toga mladića kaznom najstrašnijom, učini ga velikim čovekom i pošalji ga u Srbiju da živi." Taj vetar novine i promene retko je duvao ovim prostorima. U odsudnom trenutku prevladavale bi obično najtvrđe linije. Strani putnici iz poslednja dva veka obično su kudili našu elitu, a uzdizali naš puk.

Slobodan Kostić