Nuspojave:
Nečista krv

Domaći zadatak "Velimira Gajića" zakonito je čedo Koštuničine Srbije, one u kojoj je sav talog iz devedesetih ponovo veselo izronio na površinu

Seća li se neko Oblika Života koji se u novinama ili novinolikim publikacijama potpisivao kao Miroslav Marković? Oblik je to, naime, sve do oktobra 2000. činio u "Politici Ekspres", slabotiražnoj Miloševićevoj tribini Za Naročito Bezobrazne i Osobito Glupe Napade na nepoćudne javne ličnosti i političke protivnike. Druga takva dežurna (para)novinska tribina bila je "Borba". I jedno i drugo đubre, doduše, više gotovo niko nije čitao, ali zato bi njihove teledirigovane paškvile orkestrirano prenosili – ponosni što mogu da doprinesu Opštoj Stvari – Politika, Tanjug, RTS... uopšte, sve što je bilo pod Gazdinom šapom, a imalo nekakvog (smradnog i antiekološkog) uticaja na okolinu. Spomenuti je Odstreljivač, elem, bio deo najelitnijeg voda paranovinarske Jedinice za specijalne operacije, a onda je naprasno nestao nekuda nakon 5. oktobra 2000 – kažu da radi u redakcijskom marketingu, ili tako nešto – mada bi sada već bilo vaistinu krajnje vreme da se vehementno i pompezno vrati na svoje metakomentatorsko Mesto Zločina: ako može Ratko Dmitrović da svake nedelje javno lazmisla o koječemu sa stranica iste te ekspresne tiskovine, zašto onda ne bi vala i Marković? Što bi mogli Loleci, a ne mogu Boleci?! I po čemu uopšte razlikovati njihove mile, pametne i poštene glavice? Te iznad svega: doktore, kako je to raditi izmećarske poslove za Slobodana Miloševića, a posle mirno nastaviti da trudbenikuješ za Bodu fon Hombaha? Jel' to boli, ili ide glatko, kao podmazato? Enivej, ono po čemu se onaj M. M. zauvek naselio u Sveopštoj Istoriji Beščašća jeste znameniti uhidbeni nalog zvan "Ćuruvija dočekao bombe", objavljen i na sve strane rastrubljen nekoliko dana pre nego što će vlasnik "Dnevnog Telegrafa" i "Evropljanina" biti ritualno (od dugačke ruke Tamo Gde Treba) ustreljen pred ulazom u zgradu u kojoj je stanovao, i to na povratku iz šetnje sa "nevenčanom" (šta to uopšte znači?) suprugom, istoričarkom Brankom Prpom, a sve to na Uskrs 1999.

Pet i po godina i jedan i po režim kasnije, Neko je kanda rešio da ponovi kreativne dosege "operacije Ćuran", sa sve njenim "medijskim" ekstenzijama. Za sada, dakle, samo "simbolički", preko novina – dobro, de: preko novinskog papira – ali, tako je to krenulo i sa Ćuruvijom. A i tada je bilo onih koji su govorili da ne treba dramiti, i da je Slavko Ć. bezbedan, ne bi njemu Narodna Vlast valjda štogođ nažao učinila?! Kako god bilo, ono što se 20. decembra pojavilo na vrhu druge, "udarne" strane nečega što se svakog dana pojavljuje na kioscima prodajući se pod šifrom "Nacional", a što je ponelo lucidni naslov "Branka Prpa amnestira NATO ubice?!", rasni je izdanak "markovićevske škole", štaviše može se reći da je u ponečemu i prevazišlo svoje uzore iz poslednjih, najsumanutijih godina vladavine mračnog bračnog para MM. Potpisnik sočinjenija je stanoviti Velimir Gajić, "realni" ili "virtuelni", ko će ga znati.

Ako ima stanovite razlike između Onda i Sada onda je to, paradoxalno, istovremeno i povećani nitkovluk i primetnija stidljivost Paškvilanta: neiskorenjiva nepismenost skladno se, istini za volju, dopunjava sa posvemašnjom konfuzijom, ali ova nije samo prirodna posledica haosa u glavi, nego bogme i toga što je sve ono što se "mora" nekako izreći toliko somnambulno i odvratno da se više ne može baš "pravolinijski" i bez proizvoljnih "ograda" javno izreći još otkako je u đavolu preminuo Treći Reich, a s njim i naci-tabloid Der Sturmer. Pa tako Velimir Gajić, postojeći ili pak ne, javno nabraja imena (adrese je za sada izostavio) "Hrvata i rimokatolika", građana Srbije koji, zamislite drskosti, rade u važnim institucijama Srbije. A poznato je da su takvi baš nekako pogodni da budu špijuni i, uopšte, da Rovare i Podrivaju. Doduše, možda ovi konkretni i nisu špijuni, ali s njima nikad ne znaš... Eto, na primer, ona Branka Prpa: 'Rvatica, a šefica Istorijskog arhiva Beograda! Bruka & sramota! Ne tvrdimo, doduše (za sada?), da je džejmsbondovala za svoju Braću i Sestre, ali joj se zato može zameriti, pazi sad: "perfidan rad". Koji se ogleda u tome da je u pratećoj publikaciji jedne izložbe u organizaciji Arhiva jedna ilustracija potpisana s "Rat sa NATO alijansom 1999. godine". A to je nedopustivo jerbo, pita se (ne)egzistentni Velimir Gajić, "Da li to znači da je Srbija napala NATO? Kakve su posledice kada neko iz država članica NATO citira ovu publikaciju?". Drugim rečima, ako vas neko "napadne", onda je taj u ratu s vama, ali vi, kao napadnuti, nipošto niste u ratu s njim, naprotiv, baš ste u sjajnim odnosima, mazite ga, pazite i zovete ga Velimir Gajić, a ko drukčije kaže "perfidno radi" protivu Otadžbine, što i nije čudno ako se zna da – kao i svi "krvno nečisti" – ima i rezervnu.

Ova gomila mentalno-verbalnog đubreta, čiji sam samo manji deo ovde prezentovao, novo je dosegnuće Dna (a takmičenje u Ronjenju je danonoćno, uz oštru konkurenciju!) u onome što bi, barem formalno, imalo biti delom "srpskog novinarstva", te olinjale Rosinante koju veselo uzjahuje ama baš svaki Ludak U Prolazu, bilo zato što trenutno/trajno nema pametnija posla, bilo stoga što obavlja svoj deo Pripremnih Radnji za neko ozbiljnije Zlo i svinjariju. A već je i sam naslov sočinjenija u "Nacionalu" svojevrsni, takoreći "postmodernistički" omaž iliti posveta originalu i Velikom Uzoru, onom Markoviću iz Ekspresa, samo što je na tapetu ovaj put ona koja je preživela egzekuciju u Svetogorskoj, tek da se zna da Nije Sve Gotovo.

Domaći zadatak "Velimira Gajića", hteli-ne hteli, zakonito je čedo Koštuničine Srbije, one u kojoj je (ponovo) "normalno" da je sav talog iz devedesetih veselo izronio na površinu, pa još orno podvriskuje i sito podriguje, dok svi oni koji su i onomad, ovako ili onako, bili njihovim žrtvama, treba sada da se tom kolektivom "bratu Đuri" ponizno izvine što je morao da ih tuče za njihovo dobro, pa će im ovaj možda oprostiti, a možda i neće. Ali će ih svakako držati na oku, povremeno ih preventivno podsećajući na "nečistu krv" i druge grehe. Ta i takva moralna degeneracija nije nekavo iskliznuće, incident, greška u sistemu: ne, to je Sistem sam, njegovo srce čak. I taj Sistem sada s punim pravom nosi "legalističko" ime onoga ko u njemu nikada i nije video istinsko zlo: za njega i njemu slične, zlo je uvek boravilo na strani najoštrijih njegovih kritičara, svih onih koji su, ovde ili onde, bogami "dočekali bombe"!

Teofil Pančić