Početkom novembra stiglo mi je obaveštenje Telekoma da će na početak mog telefonskog broja biti dodata cifra 2. Pismo sam već zaboravio kada me na mobilni nazvao prijatelj, začuđen što moj kućni telefon danima zvoni, a niko se ne javlja. "Aha, sigurno su ubacili dvojku. Valjda automat kaže da je broj promenjen?" "Ma kakav automat, telefon zvoni!" U trenutku sam se sledio. Već više nedelja pokušavam da, kako reče moja supruga, ostvarim poslednju nadu ovdašnjih intelektualaca da se u Srbiji znanje može dobro unovčiti – prijavljujem se za kviz "Želite li da postanete milioner?". Šta ako zovu, i oni će misliti da nikog nema kod kuće?

Kada je prvi nalet panike prošao, krenuo sam u akciju. Okrenuo sam 988, uputiše me na 9812, tu sam dobio savet da se obratim nekom korisničkom servisu ili direkciji u ulici Sime Miloševića. Možete li mi dati neki od telefonskih brojeva tih servisa? Ne možemo, nemamo. A da pitam na 988? Nemaju ni oni, najbolje da odete tamo. Moja ćerka nije baš rado pristala na šetnju, sa tri godine teško je mogla razumeti da su interesi čitave porodice preči od gledanja crtaća, ali autoritet potkrepljen ucenama bio je presudan. U ultramodernom, hi tec korisničkom servisu, izložio sam svoj problem i dobio obećanje da će sve biti u redu za par dana, ali i savet da je ipak najbolje da odem u Sime Miloševića i podnesem zahtev za postavljanje automata. Nije mi baš bilo prijatno da cimam stanodavca (zahtev mora da podnese vlasnik telefona lično), ali viši interesi su prevagnuli. Nazvao me sutradan, rečima koje nisu za novine opisao nekoliko sati provedenih u direkciji, ali zadatak je izvršio. Odahnuo sam, za kratko.

I posle četiri dana, pri okretanju starog broja signal je bio isti – fiktivna zvonjava. Nije bilo druge, opet u korisnički servis. Ovog puta, sačekao me poduži red. Računajući da će pojava deteta raznežiti ostale čekače koji će me onda propustiti, poslao sam ćerkicu da se prošeta po prostoriji. Nije pomoglo, izgleda da su višegodišnje serijske kataklizme otvrdle srpska srca. Sugrađani su gledali u pod, u plafon, čitali novine, verovatno misleći: "Ko ti je kriv, što si vukao dete u ovu gužvu."

Konačno, licem u lice sa službenicom: Znate, zbog nekih važnih poslovnih projekata neophodno mi je... Za par dana biće obaveštenje da je broj promenjen i da se nazove 988. Zar nije logičnije da se kaže da se ispred broja doda dvojka? Naše centrale nemaju mogućnost za postavljanje takvih obaveštenja. Zar nije svejedno kakav je tekst? Najbolje da odete u Sime Miloševića i pitate. Daleko mi je, a evo i dete je prehlađeno, ako možete vi da ih nazovete. Ne mogu, nemam broj. Nemate broj svoje centrale? (osmeh neverice na mom licu) Nemam. (ljubazno ali čvrsto) A da zovnete 988? Nemaju ni oni. Pitajte šefa, možda on zna.

Šef je bio tako predusretljiv da sam zažalio što sam prekinuo njegovu partiju šaha protiv kompjutera i razbio mu koncentraciju. Posle dužeg telefoniranja, rekao mi je da moj zahtev još nije stigao gde treba, pa bi bilo najbolje da odem u Sime Miloševića i proverim gde je zapelo. A da mi date njihov broj da ih zovem? Može, ali šefica se ne javlja.

Šefica se nije javljala ni sledeća tri dana (da i njima nije umetnuta neka cifra?), pa je dete nevoljno moralo u obdanište, a ja konačno do legendarnog Sime. Šeficu sam pronašao, ali se ona proglasila nenadležnom za moj slučaj i uputila me na potčinjene. Posle slušanja moje tužne priče, službenica je prekontrolisala nešto na računaru. Pa vaš novi broj je mrtav. Ne, novi je živ, a stari mrtav, ali daje signal kao da je živ, ako biste mogli... Može, napišite žalbu. (Čvrsto sam se uhvatio za sto, rešen da se ne pomerim bez nekog konkretnog rezultata.) Već sam pisao molbu, zašto još i žalbu, recite mi ko postavlja te automate? Nije to naša odgovornost, mi samo primamo zahteve, to radi druga centrala. Hoćete li mi dati broj te centrale? Ne! (malo uplašeno). Počeo sam da se pitam da nisam uleteo u neku aferu prisluškivanja. Mislim, nema razloga da se Služba zanima za mene, ali zar polovina špijunskih trilera ne počinje baš ovako: običnom čoveku iznenada se dešavaju neobične stvari.

Pošto nisam pokazivao nameru da odem (nisam del ovao agresivno, pre kao neki od onih mirnih, ali upornih ludaka, no ko bi rizikovao...), uspeo sam da iskamčim još par poziva važnim osobama i obaveštenje da je neko ko zna rešenje na sastanku. Dobio sam čak i telefon moje službenice, da se javim kasnije, kada šef dođe. Dani prolaze, sastanak traje, ja zovem...

Nosio sam se mišlju da tužim Telekom i tražim naknadu štete za moguću propuštenu priliku da zaradim pare i steknem svetsku slavu. Ipak sam odustao, pojedinac pobeđuje korporaciju samo u holivudskim fimovima B produkcije. Firma bi mogla dovesti na sud veštaka koji bi se potrudio da, unakrsnim ispitivanjem iz različitih oblasti, dokaže da moje umišljeno znanje nije dovoljno ni za drugu garantovanu sumu. Tako bih imao dvostruku štetu: em bi morao da plaćam sudske troškove, em bih mi samopouzdanje bilo poljuljano.

Zbog čega ispisujem ove redove, rizikujući da iznad glave čujem gunđanje (opravdano, uostalom): "Gubiš vreme pišući ‘Vreme uživanja’, kao da ne znaš da tu rubriku uopšte ne plaćaju?" Postoji nada, ma kako mala, da ovo ipak pročita neko ko je zadužen da zove kandidate za "Milionera". Ako su me izvukli, pa odustali od pokušaja da me pronađu, možda se prezime nekome učini poznato. Malo je nas Turudića, nije to kao Petrović ili Jovanović. Ako me se sete, sete, ako ne, bar sam pokušao. Sve je bolje od nemoćnog čekanja da telefon zazvoni.

Momir Turudić