Saša Stojanović:
Srpski karakazan

"Supermenov san"; "Vreme" br. 730-731

I taman kada sam pomislio da će tekst Predraga Manojlovića "Punoletstvo lova" označiti početak traganja za odgovornošću novinara, događa se, u istom broju, u tekstu "Supermenov san" a u okviru "O dr Stojkoviću i slavi naučnika" nešto što ovo pitanje ponovo otvara. To je pitanje o stručnosti onoga koji piše o nečemu. Nažalost, nisam siguran kome treba dodeliti "gran pri" za ovo "remek-delo": nedovoljno informisanom novinaru ili sujetnom naučniku. Ali, da krenemo redom:

1. Potpuno je nelogičan izbor sagovornika za ovako osetljivu temu. Gospođa Godovac-Cimerman je, ako konsultujemo internet – kako savetuje Peter Handke, osoba za 71 radom, od kojih je prvi posvećen problematici kanadske guske. Takođe, sagovornik "Vremena" nije osoba koja se bavi ni matičnim ćelijama ni kloniranjem, te je potpuno nejasno otkuda ovoliki prostor za neproverene tvrdnje.

By the way, lepo je što je vaša sagovornica rođena u Beogradu. Međutim, čovek koji je najbliži cilju – izlečenju teških bolesti kloniranjem, iz Leskovca je, naselje Lamele, ulica Ilije Strele. Za utehu ostaje to što i Nikola Tesla i Mihajlo Pupin nisu bili Beograđani. I to što je Beograd imao tu čast da mu dr Stojković pokloni svojih šest godina, završavajući Fakultet veterinarske medicine.

2. Svako pominjanje imena dr Stojkovića zaslužuje najmanje onoliko poštovanja koliki je neuspeh svih ostalih naučnika na ovom polju. Ili da spomenem Jana Vilmuta, kreatora ovce Doli, kome se, pune tri godine, uskraćuje dobijanje dozvole za ovu vrstu istraživanja?

Pored ovoga, biografija dr Stojkovića beleži više od 60 naučnih radova na ovu temu, pri čemu on ima samo 40 godina. Jer stara sentenca kaže: ''Ili vodi, ili sledi, ili se skloni''. Dakle, u arenu ili u publiku. A publika je vrlo blagonaklona – opominje Oskar Vajld – oprašta sve sem genijalnosti.

3. Neprihvatljiv je nipodaštavajući stav sagovornice "Vremena" prema dobijenoj dozvoli. Jer, u tekstu nije reč o dozvoli za motokultivator, već o DOZVOLI za kloniranje ljudskih embriona i dobijanje matičnih ćelija, koju sagovornik "Vremena" ne poseduje. O DOZVOLI koja je rezultat danonoćnog rada na LMU-u u Minhenu i posledica pripadanja timu koji je, među prvima u Evropi, klonirao domaće životinje, o DOZVOLI koja je zaslužena znanjem i umećem prezentovanim na naučnim skupovima širom sveta, o DOZVOLI koja je, pre svega, PRIZNANJE, a tek onda dozvola.

Otkuda onda vašem sagovorniku pravo, s obzirom na to da sam stekao utisak da se radi o pravoj dami, da osporava značaj ovakve dozvole, posebno ako lepo vaspitanje nalaže da ne govorimo sa omalovažavanjem o stvarima koje još nismo dosegli? I otkud hrabrost vašem novinaru da, bez prethodne provere, objavi ovako maliciozan stav sagovornice?

Pa, valjda je svima preko glave naučnika sa "katedrama" i bez opipljivih rezultata? Ili, možda, nije?

4. A sad malo ona. Sagovornica "Vremena" opominje na opasnost "reklamiranja, istrčavanja i obećavanja" koji su doveli do "gubljenja poverenja u naučnike". Lepo. Međutim, vaš novinar, očigledno, ne razmišlja o gubljenju poverenja u "Vreme". Jer, sa stanovišta istine, koliko god istu Embrouz Birs opisivao kao "vešt spoj poželjnog i prividnog", pomenuti članak zaslužuje mesto u "Internacionalu". A "Vreme" zaslužuje, u najmanju ruku, proveru iznetih podataka u intervjuu.

5. Last but not least, tačno je da Leskovac postaje centar Balkana. Ali, otvaranje klinike nema nikakve veze sa kloniranjem već je u pitanju klinika za veštačku oplodnju, koja će ''Mali Mančester'' vratiti na mapu normalnog sveta.

U svakom slučaju, članak "O dr Stojkoviću i slavi naučnika" teška je posledica dobijena ukrštanjem sujete, zavisti i neznanja.

Ili nam je i to, možda, zapisano u genima?

Saša Stojanović, Leskovac