Marinko M. Vučinić:
Zašto je odabran Gojko Tešić

"Gvozdena logika"; "Vreme" br. 734

Objavljivanje knjige Gvozdeni rov izazvalo je različite i veoma oprečne komentare u našoj javnosti. Međutim, Dejan Ilić je u svom reagovanju "Gvozdeno izdanje" najzad pronašao pravog krivca i idejnog inspiratora ove kontroverzne knjige. To je niko drugi do Gojko Tešić, koji je u ovom opskurnom tekstu označen kao beskrupulozni manipulator i urednik koji je spreman da proda i dušu đavolu ne bi li se dočepao novca i političkog uticaja. Ali, kako to obično i biva u našim nesređenim i zloslutnim društvenim prilikama osnovna težnja i konstrukcija teksta Dejana Ilića je u stvari poslužila za brutalno i nedostojno obračunavanje sa čovekom koji svakako spada u najuglednije i najčasnije ljude u našoj kulturnoj i političkoj javnosti. Zašto je upravo Gojko Tešić optužen za perfidno izdavačko maroderstvo, za moralno licemerstvo i beskrupuloznost. Zar je moguće da pisac ovog odurnog i podmetačkog pamfleta ne zna šta je u svom dugogodišnjem radu u književnoj periodici, uredničkim poslovima i teorijskom delovanju uradio čovek koji je optužen da će primiti NOVAC od prodaje Gvozdenog rova. Još od vremena kada je uređivao znamenitu Književnu reč, Gojko Tešić je toliko puta pokazao da je iznad svega privržen najvišim moralnim principima i vrednostima. Upravo je zbog svoje nepokolebljive odanosti ovim principima i iskrenog nekoristoljublja platio i plaća veliku cenu, podnoseći stoički surovu ličnu i profesionalnu marginalizaciju. Ali, sve to dobro zna i Dejan Ilić. Zašto je onda baš izabran Gojko Tešić da bude besramno optužen da je spreman da krvavim novcem uređuje biblioteku Demokratija. Ovom paškvilom je Dejan Ilić očigledno imao nameru da moralno diskredtuje i difamira Gojka Tešića i prikaže ga kao urednika koji ne preza ni od najnemoralnijih poteza kako bi ostvario svoje uredničke i koristoljubive ambicije. Dejan Ilić se pri tome poslužio gotovo neverovatnom konstrukcijom navodeći nekoliko istrgnutih rečenica iz obrazloženja koje je dao Gojko Tešić prilikom pokretanja biblioteke Demokratija. Veoma je indikativno da Dejan Ilić označava Gojka Tešića kao uglednog člana Demokratske stranke. Zašto to odjednom postaje toliko važno kada u lično pravo svakog čoveka spada da ima svoje političko i stranačko opredeljenje. Radi se zapravo o tome da Gojko Tešić nikada nije bio zagriženi stranački čovek već je celokupnu svoju književnu i javnu delatnost obavljao i obavlja kao pre svega kritički intelektualac. Ne sećam se da je iko ranije dok Gojko Tešić nije bio angažovan u stvaranju strategije kulturne politike u odboru za kulturu Demokratske stranke govorio da ne pripada nijednoj političkoj stranci. Zašto je sada, odjednom, taj njegov politički angažman postao toliko važan. Očigledno je da je Dejan Ilić želeo da predstavi Gojka Tešića kao opskurnog politikanta koji je kao koristoljubivi urednički najamnik i maroder nameravao da štampa knjige i istaknutih članova Demokratske stranke koristeći pri tome prihod od prodaje knjige prvooptuženog za ubistvo Zorana Đinđića, prethodnog predsednika Demokratske stranke. To je suštinska težnja koja je prisutna o ovom sramnom tekstu Dejana Ilića.

Marinko M. Vučinić, Beograd