Sat se navija za ranu zoru, a ukućani već redom gunđaju; subota je već, mislili su da u miru nedeljom odspavaju duže. Žena je naravno najupornija, nabraja obaveze koje sam izbegao tokom protekle sedmice. Sve je u igri: od ringle koja danima čeka majstora, do podsećanja da me mrzelo da taštu onomad vozim na autobusku stanicu u sedam izjutra. Ni na sastanak kućnog saveta kao muška glava nisam otišao. Pomenuo bih ja i Franju Josifa i Hemingveja, podsetio da je pravo na lov garantovano Poveljom Ujedinjenih nacija, sve bih joj skresao, ali daleko je Njujork. Kontam nešto, koga je još kod žene izvadio Kofi Anan. Zato ćutim, pravim se da ne čujem, ne odgovaram na zvocanja, šunjam se do terase. Vadim pojas sa municijom, tu su i čizme, polako spuštam sačmaru sa ormara, proveravam da li su cevi čiste, a bolja polovina opet iza leđa odnekud uzdiše: "Kad bi mene tako zaljubljeno gledao..."

Čoveče, čista provokacija...

Punim čuturu, dotežem ranac, sve slažem u hodnik i kao u vojsci vršim smotru opreme. Još samo slanina, luk, komad sira, sve je tu, ajd’ na spavanje... Ali ne ide ni to lako, nervoza kao pred polazak na ekskurziju, šta ako sat ne zazvoni.

Tri se stvari ne smeju: ne ide se mamuran, ne pozajmljuje se municija i nikad se ne kasni na zborno mesto. Nisam, čini mi se, ni trenuo, budim se pre sata.

Ispred zgrade po mraku lepo vidim: samo jedan komšija, luđi od mene, šeta kuče u pola šest. Evo i mojih, upadam u džip pozadi, guramo se, puške stavljamo među noge, baš me briga šta bi Frojd rekao, niko ne zeva, orni smo, biće ovo naš dan. Na zborno mesto stižemo onako, taman. Puši se iz ogromne ranije vruća rakija, valja se, mraz je, a bije i vetar sa sremske strane. Zagledaju se puške, uglavnom "ruskinje" i "zastave", poneki "merkel", "brovning" ili "fabarm", nekoliko karabina, za pojasom pripasani silni noževi.

Prebrojavam, onako odoka, oko osamdeset lovaca. Sila, sve šareno, da neko komanduje zauzeli bismo osrednju varoš kao od šale.

Okupljeni u polukrug slušamo zapovest lovnika. Lovi se divlji vepar i predatori – lisica, šakal i divlja mačka – ako izlete. Svinje su tu, samouveren je vođa lova, biće dva pogona, vodite računa o ravnanju – pucajte samo na sigurno. Stariji lovci kao trećepozivci idu u zasedu, mi mlađi u pogon, u teranje, karabine će razvesti na čeke. Sve smo razumeli i disciplinovano, kao regruti, penjemo se na traktorsku prikolicu kojom nas vode do lovišta.

A teren, majko moja... Ni u vojsci nije bilo tako odvratno. Granje, trska, šiblje, divlja ruža i kupina polegla pod snegom. Tu ni ker neće da uđe, a kamoli čovek. Ali tu je divlja, tu mora biti. Natičemo vunene kape preko ušiju, punimo cevi i krećemo. Ne vidimo se od gustiša i snega, čuju se sa svih strana uzvici Op, Op! Puca granje pod nogama, dozivamo se, sneg pada za vrat, ispod teških džempera i vetrovki probija prvi znoj, nema više zime, ali ne čuje se nigde ni pucanj.

Teško dišem, duša mi u nosu, opet se zaklinjem da ću ostaviti cigarete, trnje divlje ruže cepa kožu kroz rukavicu, nogavice skroz mokre. Grmnu odnekud sa leve strane, ali daleko. Svi zastajemo – dovikuju se lovci. Ima li šta na levom krilu? Nema, pucali u šakala i promašili, pazi, tu je negde ispred, izvlači se. Sa ćela se već slivaju potoci znoja, glasovi sve jači, idemo već čitav sat, valja se na vreme javiti onima u zasedi da slučajno ko ne opali. Odjednom, negde ispred, na dvadesetak metara, glasnu se fazan, lepet krila utiša za tren sve, digoše se glave lovaca. Lep, debeo, veliki, vidi se: jesenas izdržao svih sedam ofanziva. Psujemo Marfija i njegove zakone; da je vreme lovu na fazana ne bismo ga ovde nikad videli, a opet milo nam, preživeo i nas i lisice. Mora da je glavni među kokama, biće fazančića i za sledeću sezonu. Protrčaše i tri srndaća, videsmo i par zečeva, ali svinja i lisica nigde. Izlazimo na liniju zasede, zadihani, izgrebani po licu, mokri i razočarani.

Među trećepozivcima graja, jedan tvrdi da su tri svinje kao na sajmu mode prošetale između nedovoljno gusto postavljene zasede, drugi pak da je lovac na kiši skidao čizmu kad su naišle, da nije stigao pušku ni da digne. Razleže se smeh, neko dovikuje: gde je taj da mu kupimo pampers pelene, jedan sa "petlarom" kao iz vremena Karađorđevog ustanka negoduje što nije dozvoljen lov sa psima, psuje, ništa bre ljudi bez kerova...

Krenuše čuturice ukrug, planu i vatra, traktorska prikolica začas kao švedski sto, puške uredno ispražnjene i prelomljene vise sa obližnjih grana. Slanina, kobasice, čvarci... Sve lako i dijetalno, tek da malo zavara stomak. Smišlja se strategija za novi pogon. Tu je divlja, nema odustajanja. Sad u šetnju hoće i stariji, hladno im u zasedi. Ponovo krećemo, odlučni smo, odnekud nas obasja i sunce. Opet se samo kroz šumu čuje Op,Op!... I grunuše puške, ništa opet pred nas, majku mu, sad se čuju bliže desno. Ima li šta, deremo se, a vetar viku raznosi kao dečji vrisak na ringišpilu.

"Ispratismo ga kao vojvodu iz deset pušaka", smeje se neko. Znači ništa. Gotovo je za danas.

Uskačemo u prikolicu, vraćamo se na polazni položaj, čeka nas paprikaš. Dobro je, bubnjara se usijala, miriše kuvano vino, kuvari zavitlavaju, bilo bi drugačije da su oni išli; ovako zbog nas amatera moraju da love po zamrzivaču... Posle ručka se rastajemo uz smeh, tešimo se puni optimizma, poput zagriženih klinaca iz kladionice u mom kraju. Kao, nismo im danas uzeli pare, prodao nas Arsenal, ali iduće kolo je naše.

U kući žena sa vrata dobacuje: šta je, ćorak! Da je vreme pećine, ne bih se oko vatre ogrejao, radila bi možda i toljaga. Ovako ćutim, ne odgovaram na provokacije, zadovoljno se i umorno smeškam, punim kadu. Samo da vreme posluži. Sledeća nedelja je moja.

Stojan Drčelić