VREME 738, 24. februar 2005. / VREME
Kosovska osmatračnica:
Briselska salveta
Beograd pažljivo osluškuje šta je u susretu Buša i Evropljana moglo biti rečeno o Balkanu, Srbiji i Kosovu
|
Ovde se, izgleda, nekom uvrnutom refleksnom megalomanijom naglašava da problematika Zapadnog Balkana, na zvaničnim sastancima ili na radnim ručkovima velikih, prirodno ide samo uz najvažnija svetska pitanja, kao što su sada Bliski istok, situacija u Iranu i Iraku, ili širenje NATO-a na Ukrajinu. Početkom nedelje svi su to ponavljali a gotovo niko, međutim, nije podsećao na ono bolno iskustvo koje uči da je bolje ne naći se na dnevnom redu uz jelovnik velikih, jer na salvetama se može svašta nacrtati.
Ovih dana pregovori o ustavnoj krizi državne zajednice između Beograda i Podgorice vode se preko Brisela. O Kosovu da se i ne govori.
Kako je i očekivano, Kosovo je bilo jedna od tema na sastanku ministara inostranih poslova članica Evropske unije u Briselu održanom pre susreta Evropljana s američkim predsednikom Džoržom Bušom.
U Beogradu je, naravno, osluškivano šta će o zemljama Zapadnog Balkana, o Srbiji i Crnoj Gori, i posebno o Kosovu, reći šefovi diplomatija EU-a na tom sastanku u Briselu pred susret sa američkim predsednikom Bušom u okviru njegove evropske turneje, koju on sam naziva turnejom uklanjanja ograda, a tokom koje su mu postavljali i pitanja tipa: "Da li je ono novi Ramsfeld", a on odgovarao "možda i novi Buš".
NE i DA: Ministri inostranih poslova zemalja Evropske unije saopštili su još u ponedeljak za nas veoma zanimljiv, solomonski zaključak: a) da se Kosovo i Metohija ne može vratiti na prilike pre 1999. godine; b) da je budućnost Pokrajine jedino u multietničkom i demokratskom društvu; c) da takvo društvo mora da obezbedi efikasnu zaštitu manjina i kulturnog i verskog nasleđa svih zajednica i poštovanje prava izbeglica da se vrate; d) da sve zajednice treba da se aktivno uključe u proces reformi i uspostave decentralizovan sistem koji će obezbediti zaštitu manjina i osigurati bolje životne uslove za sve stanovnike i uspostaviti održivu administraciju u Pokrajini; e) da će polovinom ove godine biti prva provera i ocena primene standarda koje su odredile Ujedinjene nacije; d) te da će napredak u primeni standarda odrediti budući status Kosova i Metohije u skladu s Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244.
I na samitu NATO-a, u sličnom tonu je rečeno da su politički procesi na Kosovu presudni za bezbednost regiona; da to spada u važna strateška pitanja u svetu, da je budućnost tog regiona u čvrstoj vezanosti sa evroatlanskom zajednicom; da će NATO ostati na Kosovu i doprineti realizaciji političkih procesa koji se vode pod okriljem Ujedinjenih nacija.
Saopštenje sa ministarskog sastanka u Briselu očito je koncipirano tako da može da bude doživljeno kao uravnoteženo, da i srpska i albanska strana dobiju po jednu umirujuću tabletu – albanska, da nema povratka na stanje pre 1999, a srpska da će se o budućem statusu odlučivati u skladu sa Rezolucijom 1244, koja se u Beogradu smatra garantom celovitosti Srbije.
Srpska vlada je stavila do znanja da pažljivo analizira zaključke briselskog ministarskog saveta. Neki od njenih članova stavili su do znanja (potpredsednik srpske vlade Labus) da Beograd želi da bude aktivan partner u određivanju budućnosti Kosova u okviru opšteg približavanja naše države EU-u. Nebojša Čović, kome je Kosovo radno zaduženje, optimistički je zaključio da je saopštenje sa evropskog samita zapravo otklonilo mogućnost tvrdih granica; da je priču o nezavisnosti Kosova i Metohije Evropska unija stavila po strani; da je EU shvatila da bi bilo kakvo menjanje granica na Balkanu destabilizovalo region i otvorilo niz drugih pitanja – i da je to šansa za Beograd. Po njegovoj oceni, Beograd treba da preduzme pregovaračku inicijativu, a za početak da hitno aktivira pregovaračke radne grupe za Kosovo.
I Dušan Proroković, predsednik skupštinskog Odbora za KiM, umirujuće izjavljuje da inače niko ne vidi Kosovo pod punom ingerencijom Srbije kao što je bilo pre 1999; da je Brisel zapravo rekao da želi da razgovara o suštinskoj autonomiji, a da ta autonomija mora biti na tragu Rezolucije 1244, te će u tom kontekstu Brisel u Beogradu videti značajnog parntera.
Savetnik srpskog premijera Slobodan Samardžić znatno je rezolutniji kada, pre odlaska na zasedanje Saveta bezbednosti UN-a, izjavljuje da nema nezavisnosti Kosova i Metohije bez pristanka Beograda, a da Beograd na to neće pristati uprkos agresivnoj propagandi i propagandnoj magli da je to jedino rešenje, koja se s predumišljajem širi u zemlji i van nje u poslednje vreme. On je ponovio da je Kosovo i Metohija deo teritorije Srbije i SCG, a da je državna politika da se ta pokrajina očuva u međunarodno priznatim granicama i da se spasi srpski narod kojem je tamo uskraćeno sve do prava na život. Samardžić je kritikovao teze da bi trebalo da se otarasimo Kosova kako bismo tako oslobođeni i bez tog teškog bremena ušli brzo u Evropu, ocenivši da one predstavljaju sejanje političkih iluzija.
Predstavnici kosovskih Srba (Rada Trajković, Marko Jakšić) reagovali su sa više uznemirenja. Oni briselsko slovo tumače kao još jedan korak ka odvajanju Kosova od Srbije, upozoravaju da standardi nisu ispunjeni i od Beograda traže jedinstvo i preciznije tumačenje briselskih poruka.
Ministri EU-a su i ovog puta upozorili na značaj dijaloga između zajednica na Kosovu i Metohiji i između Beograda i Prištine i još jednom pozvali Srbe s Kosova i Metohije da učestvuju u privremenim institucijama Pokrajine. To može biti i oblik pritiska na srpsku vladu da odustane od zahteva za srpskom autonomijom (kantonom) na Kosovu, koju je ona do sada smatrala ključnom za opstanak Srba na Kosovu. Očito je da je to nastavak pritiska na Koštunicu da popusti i da ipak relativno brzo uđe u pregovore o Kosovu, što je ovaj pokušavao da uslovi prethodnim ispunjenjem osnovnih civilizacijskih normi u zaštiti kosovskih Srba.
U ZAGRljAJU: Što se tiče uobičajenih očekivanja da Srbija može iskoristiti neku razliku između velikih, treba uočiti da više vesti iz Brisela govori o nastojanju da se između EU-a i Vašingtona postigne dogovor o jedinstvenom stavu i u pogledu strategije i politike na Kosovu i da tu između EU-a i SAD, bar na zvaničnom verbalnom nivou, nema razlike. Neki od evropskih političara, kao na primer Edvard Busek, ispoljavali su ranije bojazan da bi Vašington mogao povući i neke jednostrane poteze kad je reč o budućem statusu ove pokrajine.
Evropa će biti možda aktivnija u tom procesu nego ranije. Savet EU-a je, na primer, pozvao visokog predstavnika EU-a za spoljnu politiku i bezbednost Havijera Solanu da sa Evropskom komisijom, u tesnoj saradnji s predsedavajućim EU-a i zajedno sa UN-om i ostalim relevantnim međunarodnim akterima, ispita kako bi EU mogla da doprinese u naporima međunarodne zajednice da na Kosovu i Metohiji sprovede Rezoluciju 1244 i da pomogne u primeni standarda.
Kaže se dalje da će Evropska unija biti veoma tesno uključena u taj proces, bez prejudiciranja uloge Ujedinjenih nacija u određivanju budućeg statusa Kosova i Metohije.
Ovde možda može biti zanimljivo i podsećanje na to da je evropski Solunski samit u junu 2003. godine poručio da je Zapadni Balkan, (uključujući Kosovo bez prejudiciranja budućeg statusa), opredeljen da se pridruži EU-u.
Ova maglovita formulacija može biti zanimljiva utoliko što ostavlja možda i izvesnu mogućnost da se i ovde možda primeni tzv. kiparski model priključenja pre unutrašnje konsolidacije. Kad bi tako ispalo, možda bi sporovi o suverenitetu unutar šatora bili manje žestoki nego van njega. Neki od međunarodnih analitičara, međutim, pišu da Zapadni Balkan može da se priključi Zapadnoj Evropi tek kad reši svoje etničke sporove. U nekim optimističkim komentarima u ovom kontekstu pominjana je pak i sintagma koja govori o "tri koloseka". Izraz "dva koloseka" obeležava, kao što je poznato, posebno prilagođavanje podsistema u Srbiji i u Crnoj Gori. Biće tu još mnogo lomljenja ruku. U svakom slučaju, pre ovog samita u Beogradu je počelo da raste uzbuđenje oko Kosova.
Više ovdašnjih političara, od predsednika Srbije Borisa Tadića do zamenika šefa radikala Tomislava Nikolića, upozorilo je proteklih nedelja da će u junu i julu zapravo početi proces pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije. Radikali su ponudili svoj memorandum o pregovaračkom minimumu. Beograd je u tom pogledu očito dobijao veoma uznemirujuće signale. Na primer, Međunarodna krizna grupa je u svom izveštaju nedavno predložila detaljan plan kojim se predviđa nezavisnost Kosova sredinom naredne godine. Izveštaj Međunarodne krizne grupe propraćen je u mnogim medijima, a neki, poput bivšeg glavnokomandujućeg NATO-a Veslija Klarka, zahtevali su nezavisnost Kosova. Neki su čak pisali o prednosti neformalne nad oficijelnom diplomatijom. Taj izveštaj je u zvaničnom Beogradu dočekan oštrim komentarima.
Predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Nebojša Čović u jednom trenutku je zapitao da li Međunarodna krizna grupa zapravo služi za izazivanje kriza. On u ponedeljak, u razgovoru sa savetnicima i analitičarima kongresmena SAD, izjavljuje da bi nezavisnost Kosova izazvala i trenutne i dugoročne posledice i u Srbiji, i u regionu, ali i ukupnim međunarodnim odnosima.
TESTIRANjA: Po zapadnoj štampi, kako izgleda najviše austrijskoj i nemačkoj, donedavno je bilo varijacija na temu da li u Beogradu postoji politička snaga koja bi priznala nezavisnost Kosova. U nekim tekstovima je čak pominjano da bi davanje nezavisnosti kosovskim Albancima predstavljalo manje kršenje međunarodnog prava od onog koje je učinjeno 1999, kada je Srbija bombardovana bez odobrenja SB UN-a.
Paradoksalno, o nezavisnosti se učestalije pisalo posle pogroma nad Srbima 17. marta 2004. Formula "standardi pre statusa" polako je napuštana i relativizovana i kada je agresivnije plasirana ideja da bi Albancima trebalo dati nezavisnost kako bi oni Srbima garantovali zaštitu. Tu i tamo je testirano kakva bi mogla biti cena koja bi mogla kompenzovati srpsko nezadovoljstvo, pa se kao nagrada čak pominjalo i priključenje EU-u.
U skorije vreme u zapadnoj štampi se, međutim, variraju i negativni scenariji, očito kao opomena onima koji bi taj Gordijev čvor očas presekli. Tako "Frankfurter algemajne cajtung" sredinom februara piše o "Balkanskoj teorija domina": "Scenario Balkana u bliskoj budućnosti obojen najtamnijim bojama izgleda ovako: još ove godine, ali najkasnije sledeće, Crna Gora proglašava nezavisnost nakon referenduma i odvaja se od državne zajednice sa Srbijom koja od samog početka nije bila željena. Albansko većinsko stanovništvo na Kosovu shvata ovo kao povod da odluči o državnom suverenitetu svoje pokrajine koji joj, po mišljenju Albanaca, prelazna uprava Ujedinjenih nacija uskraćuje i takođe održava referendum koji međunarodna zajednica neće priznati. Snažna albanska manjina u Makedoniji i albanska većina u Preševskom regionu na jugu Srbije se nakon toga priključuju Kosovu gde dolazi do pobune protiv uprave UN-a i međunarodnih snaga KFOR-a posle čega neke države zahtevaju da se njihove trupe odande povuku. Beograd reaguje na svoje gubitke nastojanjem da priključi Republiku Srpsku što se tamo prihvata. Bosanski Hrvati pak koriste slučaj Bosne da bi zatražili ujedinjenje zapadne Hercegovine sa Hrvatskom. Mladi muslimani koji nemaju drugu domovinu osim Bosne razočarano se okreću od Evrope ka radikalnim islamistima..."
Milan Milošević