Iz ličnog ugla - Zoran Lutovac:
Ustavno potkopavanje

Iza, naizgled, proceduralnog pitanja kako doneti novi ustav krije se jedno vrlo važno političko pitanje: opredeliti se za kontinuitet sa Miloševićevim političkim nasleđem ili ga prekinuti

Donošenje novog ustava Srbije po revizionom postupku utvrđenom jednostranačkim Miloševićevim Ustavom od 1990. značilo bi potvrdu kontinuiteta sa tim režimom, ako ne bi bilo radikalnog raskida u vrednosnom i političkom smislu sa tim političkim razdobljem (pa i onim koji mu je prethodio), iskazanog i kroz sadržaj novog ustava.

Novi ustav trebalo bi da bude temelj jedne nove Srbije. U dosadašnjem radu skupštinskog odbora i pododbora nije pokazana spremnost da se ozbiljno radi na novom ustavu, a u političkom životu Srbije prisutnija je rehabilitacija neslavne prošlosti nego spremnost da se podvuče crta i da se okrene budućnosti.

Zato bi, između ostalog, bilo primereno poveriti taj posao Ustavotvornoj skupštini, koja bi bila nedvosmislen iskaz spremnosti da se napravi suštinski iskorak ka diskontinuitetu. Diskontinuitet je i prilika za SPS i SRS da okrenu novi list i pokažu na delu da to nisu one iste stranke iz 90-ih, kakvim se često u poslednje vreme i predstavljaju.

Opredeljenje za diskontiniutet znači u suštinskom smislu – politički raskid sa Miloševićevim nasleđem, raskid sa pravnim sistemom koji je toliko osporavan od samog njegovog uspostavljanja, a u tehničkom smislu izbegavanje političkih neprijatnosti neispunjavanja teških uslova koje predviđa sadašnji Ustav. Te neprijatnosti su istovremeno i ozbiljne političke prirode: unutarpolitičke jer se ide u proceduru za koju se zna unapred da neće biti zadovoljena (što faktički znači da se na taj način izbegava donošenje novog ustava), i spoljnopolitičke, pre svega nemogućnost sprovođenja referenduma na celoj teritoriji Srbije (koje mogu imati vrlo ozbiljne posledice po status Kosova i Metohije u godini kada se to pitanje otvara).

Sadašnji Ustav sporan je od samog početka, jer ga je donela jednostranačka skupština posle kampanje "Ustav pa izbori" (taj slogan se i danas može čuti). Nikada nije bio usklađen sa Ustavom SRJ. Nije usklađen ni sa Ustavnom poveljom. Sporan je i sadržinski, počev od ljudskih prava (nema ustavne žalbe, neposredne primenjivosti međunarodnih konvencija...) pa do definisanja svojine.

Zato je potrebno doneti ustavnu deklaraciju, a potom raspisati izbore za ustavotvornu skupštinu?

Izbori za ustavotvornu skupštinu su jedna vrsta (prikrivenog) referenduma, koji je i u simboličkom smislu drukčiji od referenduma kojim se potvrđuje tekst ustava, a u tehničkom smislu ne postoji "smetnja" cenzusa od 50 odsto plus jedan, što olakšava postupak donošenja novog ustava. S obzirom na to da građani biraju telo koje će doneti ustav, oni se opredeljuju i za političku opciju koju predstavljaju poslanici koji bi trebalo da donesu ustav.

Posle 5. oktobra bilo je dobro vreme za ustavotvornu skupštinu, ali je i ovo danas bolje nego kontinuitet sa autoritarnim režimom koji je prethodio 5. oktobru.

Umesto jasnog diskontinuiteta sa Miloševiševim nasleđem, sadašnje vladajuće stranke traže način kako da što duže ostanu na vlasti, iako su najavljivale da će za tri do šest meseci doneti ustav, neke važne sistemske zakone i potom februara 2005. raspisati izbore za Skupštinu državne zajednice i za Skupštinu Srbije.

Jedan od načina da se duže ostane na vlasti sa kojim se pokušalo jeste da se postojeća skupština proglasi za ustavotvornu, donese ustav bez referenduma i nastavi rad kao redovna skupština. I to ova skupština koja ne odražava već odavno ni približno stvarno raspoloženje građana, skupština u kojoj su dve daleko najjače stranke opozicione, skupština čiju većinu održava na okupu goli stranački interes, a ne opšti društveni i državni interes niti zajednički ciljevi i vrednosti (primera koji to potvrđuju ima na pretek, a najdrastičniji su različiti stavovi unutar vladajuće većine po gotovo svim ključnim pitanjima za građane i državu – Hag, odnosi sa Crnom Gorom, odnos prema Kosovu i Metohiji, odnos prema privatizaciji, tempu i sadržaju ekonomskih mera, odnos prema socijalnoj politici...).

Pitanje je može li takva skupština da donese ustav i uspostavi političku stabilnost ili je u pravu Vojislav Koštunica koji je rekao jednom prilikom da je "najveći izvor nestabilnosti kada se parlament opire da bude odraz raspoloženja građana".

Stiče se utisak da vladajuća koalicija hoće da podeli odgovornost za neuspeh donošenja novog ustava ili da krivicu za to svali na DS (do jeseni 2004. za glavnog krivca označavali su SRS), a da pri tom ostane na vlasti uz podršku onih kojima je postojeći Ustav dobar. Na osnovu dosad viđenog može se reći da vladajuća koalicija vrši "konstruktivnu opstrukciju" u proceduralnom smislu insistirajući na revizionom postupku koji je neprihvatljiv (sadašnja skupština kao ustavotvorna) ili ne može uspeti (sadašnji revizioni postupak). Za opstrukciju u sadržinskom smislu zaduženi su radikali koji su, između ostalog, bili za neposredan izbor predsednika, a sada žele da se predsednik bira u parlamentu i na tome će „insistirati" – posle javno iskazane spremnosti DS-a da se prikloni drugima koji su bili za neposredan izbor.

Dakle, na osnovu dosad viđenog, umesto ustava koji bi bio temelj jedne nove evropske Srbije nudi nam se kontinuitet s Miloševićevim jednostranačkim Ustavom uz podršku nereformisanih SPS-a i SRS-a. Pri tom SPS još uvek smatra da je sadašnji Ustav dobar, a radikali uz pomoć "Šešeljevih amandmana" žele da „vladin predlog" prilagode sadašnjim potrebama svoje stranke.

Postavlja se pitanje zašto se sada traže izbori za Ustavotvornu skupštinu? Zašto se to nije činilo ranije?

Ukratko: posle 5. oktobra u Srbiji nije postojala dilema: kontinuitet ili diskontinuitet sa Miloševićevim političkim nasleđem. Postojale su samo razlike u tome da li je diskontinuitet trebalo ostvariti putem usvajanja novog ustava koji bi u sadržinskom smislu predstavljao diskontinuitet ili bi trebalo raspisati izbore za ustavotvornu skupštinu. Prevladalo je mišljenje da je to moguće bez izbora za ustavotvornu skupštinu, s obzirom na raspoloženje građana i tadašnji raspored politčkih snaga.

Dilema se nije postavljala čak ni posle vanrednih izbora za Skupštinu Srbije 2003, pa ni posle formiranja Vlade Srbije uz podršku SPS-a. Gotovo da se podrazumevalo da je Srbija opredeljena za diskontinuitet i da je okrenuta budućnosti. Zato je DS 30. 3. 2004. podržao pokretanje procedure za promenu Ustava u Skupštini Srbije (i još očekuje da bi moglo doći do pomaka u tom smeru?). Međutim, mnogo je indikatora koji ukazuju na kretanja u suprotnom smeru. Najpre se kroz rad skupštinskog pododbora pokazalo da nema iskrenih namera da se stvarno donese novi ustav, a potom se pokazalo da je cena opstanka ove vlade verovatno znatno veća nego što su građani to pretpostavljali. Što je vreme više odmicalo pokazivalo se da je ta cena toliko visoka da seže do rehabilitacije Miloševićevog političkog nasleđa. Takav rasplet otvorio je dilemu za koju se mislilo da se više ne može pojaviti: da li smo stvarno za diskontinuitet ili kontinuitet sa Miloševićevim političkim nasleđem?

Za opstanak ove vlade često nije dovoljna samo podrška SPS-a nego i SRS-a. Jedna od posledica takvog odnosa snaga jeste i javna, politička i medijska rehabilitacija i promocija politike i vrednosti Miloševićevog doba.

Otuda neophodnost da se izborima za ustavotvornu skupštinu i simbolički i suštinski krene u diskontinuitet. Da li će biti volje za to s obzirom na činjenicu da su SPS i SRS ojačali svoje pozicije (budući da vlada zavisi od njih), a da su stranke vladajuće koalicije zainteresovane više za to kako da opstanu na vlasti nego da li ćemo dobiti novi ustav?

Ako se budu rukovodile užim interesom, ideja o izborima za ustavotvornu skupštinu biće odbačena ili odložena za neko drugo vreme, ali će se stvari bar isterati na čistac: videće se jasno ko je s kim i ko je za šta, ko se rukovodi opštim, a ko užim stranačkim interesima. U tom slučaju podršku bi trebalo tražiti direktno od građana i u savezu s njima graditi društveni konsenzus.

Kratkoročno gledano, i stranke vladajuće koalicije i SRS i SPS imaju veću korist od opstrukcije u procesu donošenja ustava. Dugoročno gledano, najpre građani Srbije a potom i sve navedene stranke imali bi korist od novog ustava koji bi predstavljao diskontinuitet: jedni bi zaustavili dalji gubitak identiteta ili bar dalji pad rejtinga, drugi možda zadržali imidž stranke koja drži do principa, SPS i SRS bi napravili odlučujući korak ka unutrašnjoj reformi ("okretanje novog lista" ne bi ih mnogo koštalo, jer građani ne glasaju za njih zbog toga što su živeli lepo u njihovo vreme ili zbog njihovog nacionalizma, nego što sada žive loše i razočarani su u one koji su im bili alternativa).

Postoji i rizik koji sa sobom nose izbori za ustavotvornu skupštinu: kako će izgledati sastav takve skupštine?! To jeste veliki rizik i njegov intenzitet ne meri se samo političkom snagom nego političkim i vrednosnim odnosom prema prošlosti socijalista, radikala, stranke Bogoljuba Karića, pa i samog DSS-a. Dakle, postoji rizik, ali takav rizik biće sve veći što vreme bude više odmicalo.

Srbiji je neophodno da poskida sve retrovizore, da podvuče crtu, utvrdi prioritete koji ne smeju biti predmet dnevne politike i "ubaci u prvu" na putu za Brisel. Što pre!

Građani su očekivali da se to desi odmah posle 5. oktobra. To se nije desilo i mnogi su zbog toga razočarani, apatični, politički depresivni. Mnogi kažu da je danas za to kasno. Ali zar sutra neće biti još kasnije?

Šta nude oni koji kažu da je prošao povoljan trenutak (5. oktobar) za radikalan preobražaj Srbije? Kontinuitet? Da se ponovo steknu uslovi, odnosno da dođe povoljan trenutak?

Da "patriotski blok" ponovo dođe na vlast, dovrši nacionalnu epopeju sa Kosovom i Metohijom i Crnom Gorom, a potom da podvučemo crtu? Ili je možda moguće napraviti diskontinuitet postupkom kojim se već krenulo? Ako je ovo poslednje moguće, koliko još da čekamo? Do novog Vidovdana, do nove jeseni, do nove Nove godine ili do kraja mandata ove vlade – kako nam sve češće diskretno ili otvoreno najavljuju?

Zoran Lutovac