Kjoto protokol:
Odlaganje toplotne drame

Međunarodni sporazum koji će u poslednji čas pokušati da spase svet i zaustavi proces globalnog zagrevanja najzad je stupio na snagu

Deset, devet... U sredu 16. februara, tačno u ponoć po njujorškom vremenu, konačno je započela primena Kjoto protokola. Njime su zemlje potpisnice obavezane da globalnu emisiju gasa ugljen-dioksida do 2012. godine smanje za 5,2 odsto, relativno u odnosu na nivo iz 1990. godine. Atmosferska koncentracija ugljen-dioksida (CO2) i drugih industrijskih gasova (CH4, SF6, HFC-ni, PFC-ni) koji se oslobađaju sagorevanjem fosilnih goriva znatno se povećala tokom poslednjih 150 godina, što je neprirodno ubrzalo proces globalnog zagrevanja atmosfere. Ova pojava će u bliskoj budućnosti dramatično uticati na klimu čitave planete – prema zvaničnom izveštaju Međunarodnog panela za klimatske promene (IPCC) srednja globalna temperatura će porasti od dva do pet stepeni Celzijusa tokom narednih sto godina, ali je, po poslednjim naučnim saznanjima, proces globalnog zagrevanja znatno brži (o čemu je "Vreme" više puta pisalo). Pre sedam godina, od 1. do 11. decembra 1997, predstavnici 160 zemalja sastali su se u Kjotu, staroj prestonici Japana, u želji da zaustave dalje zagađivanje i spreče globalnu klimatsku katastrofu. Na istorijskom samitu, u gradu drevnih hramova, vrtova i palata, razmotren je nacrt konvencije napisane još 1992. godine, a potom je usvojen i konačan tekst Kjoto protokola. Nažalost, potpisivanje sporazuma svake od zemalja učesnica nije usedilo odmah po usvajanju, već se otezalo više od sedam godina.

RUSKI PRIMER: Do sada je sporazum ratifikovala 141 zemlja, ali među njima nisu Sjedinjene Američke Države, zemlja koja se smatra najvećim zagađivačem atmosfere – prema zvaničnim podacima iz aneksa Kjoto protokola, u ukupnom zagađenju SAD učestvuju sa čitava 23 procenta emisije CO2. Posle četiri godine dugog američkog premišljanja, predsednik Džordž Buš je 2001. objavio kako SAD sasvim odustaju od dogovora iz Kjota i da uopšte ne nameravaju da potpišu protokol. Jednostrano odustajanje SAD ozbiljno je ugrozilo Kjoto protokol, pošto su za početak njegove primene postojala dva uslova – da ga potpiše bar 55 zemalja i da njihovo ukupno učešće u emisiji CO2 bude iznad 55 procenata. Intenzivni diplomatski pregovori nisu urodili plodom – SAD su ostale izvan Kjoto protokola, nevoljne da redukcijom CO2 iole ugroze sopstvenu ekonomiju. Srećom, na oduševljenje ekoloških aktivista širom sveta, 18. novembra 2004. godine sporazumu je pristupila Rusija, čime su stvoreni uslovi za njegovo stupanje na snagu, što se i dogodilo tri meseca kasnije. Zbog propasti industrije tokom devedesetih, emisija CO2 opala je u Rusiji za 40 odsto, tako da neće biti problem poštovati obaveze preuzete Kjoto protokolom, ali postoji opasnost da to uspori ekonomski oporavak zemlje. No, u Moskvi smatraju da će efekat pristupanja Kjoto protokolu biti sasvim suprotan – upravo upotreba novih, čistijih tehnologija mogla bi da dovede do modernizacije ruske industrije i njenog ubrzanog oporavka.

TRGOVINA PROCENTIMA: Kjoto protokol nije utopistički dokument – to je racionalni plan koji uzima u obzir realno stanje i činjenicu da se redukcija emisije direktno odražava na ekonomski razvoj pojedinih zemalja. Tako je svakoj od zemalja potpisnica određena posebna procentualna kvota u odnosu na stanje iz 1990. godine. Zbog različitog stepena razvoja, ne emituju sve zemlje jednake količine gasova u atmosferu – najveći doprinos zagađenju daju zapadne industrijske zemlje, a ironija je da će upravo zemlje u razvoju, koje skoro i ne zagađuju atmosferu – najviše nastradati od efekata globalnog zagrevanja. Zato je redukcija CO2 koncentrisana samo na četrdesetak visokorazvijenih zemalja. Ostale zemlje potpisnice za sada nisu dužne da smanjuju sopstvenu emisiju, pošto je ona znatno ispod globalnog proseka, ali su u obavezi da redovno mere stanje. Tako, sporazum za sada ničim ne obavezuje dve najveće zemlje na svetu, Kinu i Indiju, što je jedna od glavnih američkih zamerki Kjoto protokolu. Uz to, sporazum predviđa i jednu pomalo kontroverznu stavku – takozvanu kupovinu procenata. Razvijene zemlje koje nisu u stanju da spuste nivo redukcije mogu od zemalja trećeg sveta da otkupe razliku u procentima, ako je njihova emisija ispod nivoa koji im je određen. Ovo ne deluje kao neko rešenje, ali je to kompromis za ukupno globalno smanjenje emisije CO2, pošto će neke zemlje s velikom mukom ispuniti svoj deo dogovora, a ne postoji nikakav pravni mehanizam kojim bi prekršioci sporazuma bili kažnjeni. Mnogi klimatolozi ipak smatraju da ni ovaj, jedva usvojen sporazum neće zaustaviti globalno zagrevanje i da je potrebno da se nivo CO2 snizi ne za pet, već za 60 odsto. Zato postoji i nekoliko drugih, alternativnih planova, ali je izvesno da je primena Kjoto protokola od ključnog značaja za budućnost borbe protiv globalnog zagrevanja. Neuspeh u njegovoj primeni bio bi mnogo veći korak unazad, nego što je njegovo usvajanje bilo korak ka ikakvoj podnošljivoj budućnosti za naredne generacije. To je istakao čak i britanski premijer Toni Bler, koji je povodom početka primene Kjoto protokola, izjavio da će svim sredstvima pokušati da svog velikog partnera SAD privoli na uključenje u protokol.

Slobodan Bubnjević