Mobilna telefonija:
Kosovska veza

Na šta se sve Mobtel obavezao prištinskom biznismenu Ekremu Luki, a šta je Luka obećao Mobtelu? Kako se desilo da Karići, štiteći svoju imovinu, počnu da sarađuju baš s "kontroverznim biznismenom" bliskim Ramušu Haradinaju? Ko je koga prešao i za koliko para? I konačno, da li je tu reč o prodaji, ustupanju ili sitnijem poslovnom sporazumu

Jedan živi na Kosovu i poseduje štampariju, fabriku duvana, pivnicu, radio-stanicu, televiziju, lanac restorana i hotela, jedan košarkaški tim i izuzetan trgovački dar – sa akcentom na cigarete i oružje. Blizak je s aktuelnim premijerom Ramušem Haradinajem čiju je stranku i vanstranačke delatnosti na terenu, kažu, obilato pomagao.

Drugi živi u Beogradu i zajedno sa svojom brojnom porodicom poseduje nekoliko novina, televiziju, deo mobilne telefonije i mnogo toga drugog. Uvek je bio blizak s onima s kojima je to trebalo da bude.

Jedan se zove Ekrem Luka, a drugom je ime Bogoljub Karić. Osim debelih buđelara i političkih veza, u bliskoj prošlosti povezivao ih je i izvesni Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji. Naime, kompanija Mobtel (vlasništvo porodice Karić i JP PTT Srbija) i preduzeće Mobikos (u vlasništvu Ekrema Luke) potpisali su 8. decembra 2003. ugovor kojim "Mobtel ustupa Mobikosu pravo eksploatacije kapaciteta i infrastrukturne GSM mreže Mobtela na teritoriji Kosova i pravo pružanja usluga GSM mreže javnih mobilnih telekomunikacija Mobtela na toj teritoriji".

GLASOVI I TEZE: Ugovor koji je potpisan u Beogradu i u Mobtelu zaveden pod brojem 12088/03 dugo je bio tema govorkanja, nagađanja i raznoraznih demantija.

Više od godinu dana pošto je sklopljen, ispostavlja se da sve ono što se o njemu pričalo naprosto nije istina: na osnovu faksimila ugovora do kojeg je "Vreme" došlo, jasno je da tu nije reč ni o prodaji u pravom smislu te reči, ni o ustupanju, ni o sitnijem poslovnom manevru, što su sve formulacije koje su se pominjale. No, kako najbolji odgovor na pitanje šta je zapravo taj dokument ipak leži upravo u pregledu tih formulacija, krenimo od početka.

Prvi konkretniji glas o poslovnoj saradnji Karića sa čovekom koga čak i na Kosovu smatraju "kontroverznim biznismenom" potekao je zapravo od samih aktera. Sredinom decembra 2003, prištinski dnevnik "Koha ditore" objavio je da je "nakon višemesečnih pregovora sa Mobtelom" Luka kupio licencu tog operatera za Kosovo. BK grupa istog dana demantuje tu vest, ističući kako je Luka samo "njihov ekskluzivni prodavac usluga" i da "niko nema prava da kupi licencu Mobtela". Međutim, mesec dana po potpisivanju ugovora, 8. januara 2004, Luka za prištinski nedeljnik "Java" slavodobitno saopštava kako je kupio deo srpske kompanije Mobtel na Kosovu: pošto su se istovremeno na prištinskim kioscima pojavile Mobikosove dopune za 063 brojeve odštampane na albanskom, bilo je mnogo onih koji su u verziju o kupovini kosovskog dela Mobtela zaista i poverovali. No, ispostaviće se da će ovakva "reklama" najviše štetiti upravo Ekremu Luki – iako je logično zaključiti da je vlasniku Mobikosa bilo u interesu da prisustvo "svojih" 063 kartica nekako objasni, čini se da je zaboravio kako u Prištini bilo kakva veza s Karićevim Mobtelom jednostavno nije poželjna. Šest meseci posle Lukine objave, kada je ugovor s Mobtelom već bio raskinut, a mesto strateškog partnera zauzeo slovenački operater Mobitel, "kupovina" kosovskog dela Mobtela se kupcu obila o glavu u velikom stilu. Naime, samo dan pošto je Luka sa slovenačkim partnerom pobedio na tenderu za drugog mobilnog operatera na Kosovu, tadašnji premijer Bajram Redžepi naveo je da postoje indicije da je odluka doneta pod "političkim, industrijskim i drugim uticajem", dok je ministar za telekomunikacije Zef Morina objasnio kako je Mobikos prilikom konkurisanja zapravo "radio u korist Mobtela". Kako bilo, tender je odmah poništen i čitava stvar je, bar privremeno, pala u vodu.

Za razliku od Ekrema Luke, Karići nisu imali baš mnogo prilike da se pokaju što su s njim stupali u bilo kakve poslovne odnose: svi novinski napisi o postojanju ugovora prošli su nekako nezapaženo. Uostalom, buke nije ni moglo da bude, jer je priča Ekrema Luke delovala suviše neverovatno da bi se u nju poverovalo, a o konkretnim elementima ugovora samo se spekulisalo. Kako bilo, čak i kad su reagovali, Karići su reagovali argumentima koji su se činili nespornim. Jedan od glavnih argumenata za negiranje informacije o "prodaji" dela Mobtela bilo je pozivanje na činjenicu da su još 1999, posle dolaska međunarodnih snaga na Kosovo, Karići uspeli da od Ujedinjenih nacija izdejstvuju dozvolu za rad 063 mreže za idućih 15 godina – isti argument korišćen je i prilikom stalnih upozorenja kosovskih vlasti da Mobtel mora da plati porez za svoju delatnost na teritoriji Kosova. Previđalo se pritom da je usvajanje Zakona o telekomunikacijama u Prištini i tender za drugog mobilnog operatera (prvi je Vala 9000), u međuvremenu promenilo situaciju. "Što se tiče Mobtela, mogu da kažem da su postignuti privremeni dogovori 1999, kako bi se pokrile potrebe telekomunikacija u to vreme, budući da nije bilo drugog mobilnog operatera na Kosovu. Na osnovu tih dogovora, iako privremenih, Mobtel je operativan na Kosovu. Međutim, ako se uzme u obzir sadašnji status nadzornog okvira i razvoj mobilne telefonije, Mobtel će morati da reguliše svoj rad", objasnila je u oktobru 2004. portparol UNMIK-a Kris Tomson. Osim statusa Mobtela na Kosovu, BK grupa pozivala se i na sam ugovor. Reagujući na tekst o saradnji Ekrema Luke i Mobtela objavljen u "Internacionalu" 4. oktobra 2004, BK grupa navodi da je Mobikos "jedan od distributera kartica mreže 063", što je bilo "prinudno rešenje jer od 2000. godine pokrajinska vlada osporava funkcionisanje Mobtela na Kosmetu i nije dozvoljavala da Mobtel prodaju svojih kartica vrši direktno". Istovremeno, bila je to i jedna od prvih prilika kada je zapravo objašnjeno da nije reč samo o karticama: "Mobtel je tada sklopio ugovor sa Mobikosom koji je uz distribuciju kartica preuzeo i garancije za pružanje bezbednosti ljudima i opremi kompanije Mobtel. To je bio jedini način da se zaštite životi inženjera i tehničara koji su održavali mrežu i predajnike, sačuva oprema i obezbedi funkcionisanje sistema u Pokrajini", navodi se u saopštenju BK grupe. Pored toga, saopšteno je i da je saradnja s Lukom u međuvremenu prekinuta pošto njegova kompanija "nije u celini ispoštovala odredbe pomenutog ugovora". Od prodaje, preko distribucije kartica, tako, eto, stigosmo i do obezbeđivanja ljudstva i tehnike. Konačan uvid u sporni ugovor pokazuje, međutim, da su sve te formulacije istovremeno i istinite i iskonstruisane: sporazum između Karića i Luke bio je, već zavisno od tumačenja, od svega pomalo. Malo prodaja, malo distribucija kartica, a malo zaštita imovine.

(NACIONALNI) INTERES: Već i sam pogled na međusobne obaveze Mobtela i Mobikosa ukazuje, naime, da je reč o ozbiljnoj poslovnoj saradnji s mnogostrukim finansijsko imovinskim implikacijama (vidi okvire!). Da nije tako, teško da bi se Mobtel obavezao da Mobikosu ustupi praktično sve što ima na Kosovu, uz obuku stručnjaka i pomoć u upravljanju, kao što bi i Mobikos teško pristao da obeća kako će, na primer, ulagati "u razvoj GSM mreže... s tim što ta infrastruktura postaje svojina Mobikosa". Takve odredbe su u normalnoj poslovnoj saradnji, naprosto stvar opredeljenja i odluke same kompanije, a ne njenih partnera. Pored dva uvodna člana, koji se tiču obaveza potpisnika, pažnju privlači i član 7. kojim se reguliše plaćanje za pružene usluge: prema tom članu, "Mobikos se obavezuje da plaća Mobtelu iznos koji odgovara 30 odsto neto vrednosti računa svakog korisnika u post paid sistemu, odnosno 30 odsto vrednosti svakog prodatog osnovnog Mobiklik paketa i 30 odsto vrednosti svakog prodatog vaučera za pre paid sistem GSM mreže Mobtela shodno statistici ostvarenog telekomunikacionog saobraćaja". Da li je reč o poštenom dogovoru ili ne, nije tema ove priče. Međutim, sudeći prema jednoj fakturi, do koje je "Vreme" došlo, čini se da tačka 7. ipak nije u potpunosti poštovana, odnosno da je u kasnijim dogovorima verovatno malo promenjena. Naime, na fakturi koju je Mobtel uputio Mobikosu 30. januara 2004. jasno se vidi da je na ime rabata Mobikosu zaračunato 50 odsto ukupnog prometa karticama i da je Mobtel umesto 30 odsto, dobio čitavu polovinu ostvarenog prihoda. Na pitanje o rabatu od 50 odsto "Vreme", međutim, nije dobilo odgovor (vidi okvir "Karići odgovaraju"), tako da se o razlozima za "gubitak" od 20 odsto u odnosu na dogovorenu cifru može samo nagađati.

No, poređenje ugovora, faktura i nekih izjava i komentara ukazuje na još neke nelogičnosti u čitavoj priči. Naime, pre nepunih mesec dana, Bogoljub Karić je u intervjuu za nedeljnik "Evropa" objasnio najpre kako je Mobtel s Ekremom Lukom potpisao ugovor kao "provajderom za prodaju kartica", kao i da je Luka za prva tri meseca saradnje uplatio 700.000 umesto 1,1 milion evra. Na stranu ovaj put to što Karić obnavlja već zaboravljenu priču o provajderu kartica, ali nije jasno kako je Lukin tromesečni račun iznosio samo 1,1 milion evra. Naime, u fakturi s kraja januara 2004. jasno se navodi da su dugovanja Mobikosa za taj period (mesec dana posle potpisivanja ugovora) ukupno 835.869 evra. Imajući u vidu da je to samo jedna od faktura, kao i da je reč o samo jednom mesecu, logičan je zaključak da su Lukina dugovanja za tri meseca mogla biti i do tri puta veća. Ukratko, jedino što je u tezama i objašnjenjima u vezi s ovim ugovorom ostalo nepromenjeno od prvog dana, jeste argument BK grupe da se radi o zaštiti nacionalnih interesa i imovine koja bi inače propala.

BLAŽENO NEZNANjE: Kako bilo, čak ni plaćanje nije baš najčudniji element koji se tiče Ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji između Mobtela i Mobikosa. Najčudnije jeste to što je ugovor izgleda potpisan bez znanja suvlasnika Mobtela, javnog preduzeća PTT Srbija. Iako u kraćem razgovoru za "Vreme" pomoćnik generalnog direktora Mobtela Goran Božić ističe kako takav ugovor nije bilo moguće potpisati bez znanja rukovodstva PTT-a i Upravnog odbora, upućeni izvori "Vremena" tvrde upravo suprotno. Prema njihovim navodima, u trenutku potpisivanja ugovora, na čelu PTT-a nalazio se vršilac dužnosti direktora, čitavo preduzeće bilo je u "potpunom haosu", a za ugovor sa Mobikosom "saznali su pre dvadeset dana". U prilog tim tezama ide i članak objavljen u beogradskom "Ekonomistu" 19. januara 2004. Na prve glasine o ustupanju/prodaji/saradnji Mobtela i Mobikosa, niko, pa ni PTT nije mogao da pruži nikakav komentar. Ili, da se držimo doslovnog citata: "U PTT-u su na ovo pitanje ostali blago zgranuti." Iako je godinu i nešto dana posle potpisivanja ugovora teško utvrditi ko je za njega zapravo znao, čini se zaista neverovatnim da tekst ugovora ne bi nekako "isplivao" da je s njim bio upoznat neko iz PTT-a. Naime, tokom čitave 2004. tekla su prepucavanja na liniji PTT – BK grupa oko vlasničkih odnosa u toj kompaniji, a "volšebna" pojava ovakvog dokumenta u javnosti obezbedila bi PTT-u dragocene poene u tom sukobu. Čak i da zaboravimo na (ne)znanje PTT-a kao suvlasnika Mobtela, i dalje ostaje nejasno kako je moguće da se ovdašnji nadležni organi tokom godinu dana od potpisivanja ugovora nijednom nisu osvrnuli na ugovor o kojem su pisali i prištinski i beogradski mediji. Pre svega, nejasno je kako je moguće da tvrdnje Ekrema Luke o kupovini Mobtela iz januara 2004. niko nije ni pokušao da demantuje – a "prozvanima" su se mogli smatrati i Ministarstvo za saobraćaj i telekomunikacije, i Ministarstvo za privredu i privatizaciju, i mnogi drugi. Ako je tu argument "nismo znali", pitanje je kako je moguće da niste znali, ali i kako je moguće da sada ne znate. Naime, prema izvorima "Vremena", ugovor između Mobtela i Mobikosa nedavno je stigao na "analizu" u Upravu za borbu protiv organizovanog kriminala. Konkretnije, u MUP, a samim tim i u sve bitnije kancelarije u zemlji. No, uprkos tome, za sada se u vezi s tim oglasio samo jedan poslanik republičkog parlamenta: aktuelni predsednik Srbije (inače bivši savezni ministar za telekomunikacije), premijer i ostali i dalje su nemi.

Pored svih nedoumica u vezi sa značenjem i tumačenjem ugovora, tu je i ona koja se nameće na prvi pogled, a koja se tiče izbora partnera na Kosovu. Naime, iako je jasno da je Ekrem Luka čovek dovoljno moćan da zaista zaštiti imovinu Mobtela, neverovatno je da Karići biraju baš njega: renome čoveka povezanog s najrazličitijim (čak i terorističkim) akcijama, njegove veze s Ramušem Haradinajem i Agimom Čekuom, optužbe za šverc i trgovinu svim i svačim, nikako nisu poželjne stavke u biografiji poslovnog partnera koji bi trebalo da se smatra ozbiljnim i pouzdanim. Jedni prištinski izvori navode da je reč o "pećkoj vezi", pošto su Luka i Karići takoreći zemljaci, dok drugi smatraju da je izbor potencijalnih partnera bio izuzetno sužen i da su upravo Lukine političko poslovne veze bile garant da će dogovor biti ispoštovan. No, sve to moglo bi da bude predmet neke buduće analize. Ono što je ovaj put bitno jeste da je definitivno potvrđeno postojanje famoznog ugovora i da u njemu nikako nije reč tek o distribuciji 063 kartica. A to je dovoljno za početak.

Tamara Skrozza