Dame i gospodo, poštovani gosti, prijatelji i kolege,

Na početku želim da se zahvalim svima koji su odlučili da prihvate inicijativu Građanskog saveza Srbije i Demokratske partije socijalista da daju svoj doprinos politici tolerancije i otvorenog razgovora koji vodi ka dogovoru i kompromisu.

Kada smo razgovarali o ideji da iniciramo razgovor o opcijama koje stoje pred budućnšću zajednice, nismo imali ambiciju da nudimo konačna rešenja, još manje smo smatrali da je jedan ovakav sastanak dovoljan. Ali, polazeći od iskustva od leta 2000. godine, kada je Milošević jednostrano, političkim nasiljem, promenio Ustav Savezne Republike Jugoslavije i time produbio krizu u odnosima Srbije i Crne Gore, danas je potpuno jasno da je zajednička država Srbije i Crne Gore teže ostvariva sada nego pre pet godina.

Zbog čega je to tako? Baš zbog nesposobnosti da se dogovorom dođe do rešenja koja su u interesu svih građana u obe naše države, došli smo u situaciju da se bavimo pitanjima od kojih samo indirektno zavisi, a na duži rok zaista ne zavisi, kvalitet života naših ljudi.

Zato smatram da je obaveza svih političkih subjekata da učestvuju u pronalaženju rešenja koja će voditi stabilnosti i evropskoj perspektivi naših građana. Što nas je više koji to prihvatamo, utoliko bolje za sve.

Šta nam danas stoji na raspolaganju ako posmatramo teoretske mogućnosti? Vidim tri opcije. Prvo, opstanak državne zajednice, drugo, samostalnost i međunarodno priznanje naših republika kao dve nezavisne države koje nisu ni u kakavoj vezi, i treće – Savez nezavisnih država Srbija i Crna Gora.

Dozvolite mi da izložim kako Građanski savez Srbije vidi te mogućnosti.

Opstanak ovakve zajednice po nama ne samo da nije moguć već je suštinski suprotstavljen evropskoj budućnosti naših građana. Zašto? Zato što ova zajednica, za ove dve godine, nažalost, nije izdržala probu vremena. Samo jedan argument, a ima ih mnogo. Pa zato što nismo bliži Studiji o izvodljivosti nego što smo to bili pre dve godine. A po nama, to je najveći i državni i nacionalni interes Srbije, uverena sam i Crne Gore.

Dakle, ako govorimo o prvoj opciji, opstanku dražavne zajednice, izgleda mi da je to moguće pod tri uslova. Da je održan referendum u Crnoj Gori i da je na njemu većina glasala za zajednicu, kao i da se posle toga redefiniše zajednica kroz izbor nove skupštine zajednice i menjanje ustavne povelje. Čini mi se da ova mogućnost nije realna u kratkom roku, još ove godine. A vreme je najvažniji faktor evropske budućnosti moderne Srbije. Najvažnije je da do tog rešenja dođemo brzo. Jer mi naprosto vremena nemamo – Milošević nam je oduzeo deset godina, ubistvo Đinđića, za sada, još najmanje dve.

Druga opcija, Srbija i Crna Gora dve nezavisne države koje nisu ni u kakvim odnosima takođe je moguća, samo pod uslovom da se u Crnoj Gori održi referendum na kome bi se građani Crne Gore odlučili za nezavisnost. Mana ovog rešenja je takođe vreme, ali ne samo to. U sadašnjem odnosu političkih snaga referendum nije moguće obaviti brzo, a da posle toga oni koji izgube na referendumu, mislim na političke snage koje su protiv samostalnosti Crne Gore, mirno prihvate rezultate referenduma i daju svoj doprinos evropskom putu svoje države. Pokreti za zavisnu Crnu Goru koji su osnovani i u Beogradu imaju podršku najviših državnih organa Srbije i svakako ne nagoveštavaju ni održavanje referenduma u mirnoj i relaksiranoj atmosferi, a kamoli mirenje sa porazom svoje političke opcije. Dodajmo tome i otpore nereformisanih bezbednosnih struktura koje bi u ovom scenariju ostale i bez ono malo demokratske kontrole koju danas obavlja Vrhovni savet odbrane. Dok bi se svi ovi problemi razrešili i Srbija i Crna Gora bi nepovratno propustile evropski voz u kome će biti naši susedi. Dakako više na štetu građana, nego političkih elita.

Zato Građanski savez Srbije ozbiljno razmišlja o rešenju koje će biti u funkciji evropske budućnosti građana i Srbije i Crne Gore, a koje je negde između. Rešenje koje je kompromis, gde bi svako ponešto dobio, ali i ponešto izgubio. Uostalom to je izvorno značenje reči kompromis. To je treća opcija koju možemo da nazovemo savez nezavisnih država Srbija i Crna Gora ili savez Srbije i Crne Gore.

Crna Gora bi dobila reafirmaciju svoje državnosti, koja je istorijski nesporna, ali bi naše dve međunarodno priznate države zadržale bliske odnose kakvi odgovaraju istorijskim odnosima dva većinska naroda koji u njima žive. Time bi morali da budu zadovoljni i oni koji u obe države državno pitanje u poslednje vreme vešto zamenjuju nacionalnom pričom i pokušavaju da, u odsustvu sposobnosti da reše životne probleme svojih građana, ponude surogat politike koja je bila dominantna u Miloševićevoj epohi. Ta politika je dovela do poraznih rezultata, ovaj plagijat i kopija danas može samo da dovede do novih podela, svađa i daljeg zaostajanja i Srbije i Crne Gore.

Savez ne bi imao izabrane organe, već samo delegirane, skupstinu i neku vrstu vlade, a najvažnije bi svakako bilo zajedničko komandovanje nad vojskom. Ako se želi jačanje bilo koje zajedničke funkcije, moguće bi bilo osnivanje i dugih organa koji bi boljom koordinacijom između naših država omogućili brže ostvarenje zajedničkih ciljeva i interesa. Na sličan način su se sredinom XX veka ponašale zemlje Beneluksa, koje su sve danas u Evropskoj uniji i imaju zajedničke izabrane organe, uključujući parlament, vladu, odnosno komisiju, a sutra, zajedno sa ostalim Evropljanima, biraće i predsenika Unije. Tada će sva pitanja i dileme koje danas dominiraju na političkoj sceni i Srbije i Crne Gore biti bez značaja. Bićemo u parlamentu koji će se neposredno birati, imaćemo vladu u Briselu, pa čak i zajedničkog predsednika, koji neće biti ni Srbin ni Crnogorac.

Mi u Građanskom savezu Srbije smatramo da je interes naše dve države u brzini ulaska u evroatlanske integracije, a ne u formi tog ulaska, da li zajedno ili odvojeno. Mislim da je najbolje da uđemo zajedno, ali kao dve države, jer pokušaj da to ostvarimo kao jedna država samo usporava i jedne i druge. Tu činjenicu prihvata i Evropska unija kroz dvostruki kolosek za ekonomske integracije, Svetska banka zbog svojih planova sa nama, kao i Svetska trgovinska organizacija kroz odobrenje odvojenog zahteva za pristup Srbije i Crne Gore. Svaki moderan političar tvrdi da ekonomija treba da dominira nad politikom, da se samo tako mogu rešiti životni problemi naših građana. I mi u Građanskom savezu Srbije mislimo da tu realnost koju nameće ekonomija, politika mora da sledi. Ako Svetska banka kaže da "bez obzira na Ustavnu povelju Srbija i Crna Gora nisu uspele da uspostave funkcionalno unutrašnje tržište, što naravno povećava stepen neizvesnosti za investitore", onda je varanje građana tvrdnja da će politika rešiti njihove probleme. Ne, politika se mora prilagoditi ekonomskim realnostima, a ne obrnuto.

Rizikovaću da dodatno iznerviram profesionalne branioce nacionalnih interesa, koji njih inače uopšte ne shvataju i ne razumeju, jer im je svest u prošlosti i interese građana Srbije mere zastarelim kriterijumima iz XIX veka.

Zamislimo hipotetički da 2012. Crna Gora bude primljena u Uniju, ali ne i Srbija. Da li bi to bilo u našem državnom i nacionalnom interesu? Da li bi interes Srbije bio, da ako već ona ne uspe tada da uđe u Uniju, uđe bar Crna Gora. Ja mislim da bi to bilo u našem interesu. Baš kao da imamo rođaka na radu u inostranstvu koji može da nam pomogne na razne načine. Dakako, važi i obrnuto. Da Srbija bude u toj trci bolja.

Te tzv. patriote mogle bi nešto da nauče od Albanaca u Makedoniji koji su ponosni jer će po svemu sudeći oni biti prvi Albanci koji će ući u NATO i EU. Pre svoje braće u drugim državama.

Ovakve priče što pre treba da odu tamo gde im je i mesto, kako bi vlada mogla da rešava životne probleme građana.

To je i bio motiv Građanskom savezu Srbije da se bavi ovom temom, koja nije prioritet za bolji život ljudi. Ali, bez rešenja ovog problema ne može se ni do novog ustava, ni do višeg standarda, ni do srećnije budućnosti svih naših građana.

A vreme nam surovo curi, i to posle 15 izgubljenih godina. Srbiji se žuri, a sigurna sam i Grnoj Gori. Zato to vreme moramo da nadoknadimo. Prvi korak je sada i ovde.

Nataša Mićić