Poštovani prijatelji,

Hvala vam na pozivu da učestvujem u radu ovog skupa. Odazvala sam se pozivu zato što smatram da se njime inicira angažovanje društva u stvaranju političkog ambijenta za razumno rešenje jednog pitanja koje je već dugo otvoreno: pitanja odnosa Srbije i Crne Gore. Hvala vam i što ste, poštujući moje godine, meni prvoj dali reč, iako su za ovim stolom ljudi koji, barem sa stanovišta svojih tekućih odgovornosti, mogu da kažu mnogo više od mene. Zato je ono što ću ja reći određeno više iskustvom nego neposrednim uvidom u stanje stvari danas. Govorim sa iskustvom onoga ko se decenijama bavi istorijom Srbije u XIX veku, i to onim njenim ključnim razdobljem koje je započelo sa sticanjem državne nezavisnosti na Berlinskom kongresu 1878. godine. Taj istorijski datum primljen je u Srbiji bez oduševljenja, čak sa gorčinom, jer nije predstavljao ostvarenje sna o ujedinjenju i oslobođenju srpskog naroda. Jovan Ristić, arhitekta državne nezavisnosti, dokazivao je njen značaj pozivajući se na svog učitelja, nemačkog istoričara Leopolda Rankea, pisca dela Srpska revolucija. U činjenici državne nezavisnosti Ranke je video onaj odlučujući uslov za nacionalnu egzistenciju naroda i njegov razvoj u dubinu. U isto vreme, na Berlinskom kongresu, Crna Gora je udvostručena teritorijalno i priznata joj je nezavisnost. To je, takođe, istorijska tekovina. Odnosi između Srbije i Crne Gore nisu rezultat novije istorije, oni su konstanta od 1878. godine sve do danas. Imam, dakako, i iskustvo jugoslovenske države: ono iz prve Jugoslavije je saznajno, ono iz druge Jugoslavije, naročito posle šezdesetih godina XX veka, neposredno je, ali nije ograničeno samo na pamćenje.

Istoriju i prve i druge Jugoslavije dele svi jugoslovenski narodi. Ta država je proces u kome su se sukobljavale dve njene koncepcije, koje se ni u kojoj perspektivi nisu mogle sresti. Jedna je koncepcija centralističke, unitarne države, druga, u suštini zajednica naroda u kojoj su jedni nastojali da očuvaju svoju samostalnost, a drugi su je, kao u zajedničkoj košuljici razvili i dovršili. Tu ne pomažu emocije već racionalan bilans istorijskih procesa.

Jugoslavija je obnovljena u Drugom svetskom ratu na programu Federacije. I drugu Jugoslaviju treba posmatrati u procesu. U razdoblju do šezdesetih godina, ona je Federacija po uzoru na sovjetsku federaciju sa administrativnim i kulturnim pravima. Republike su formalno države. Ustavne reforme koje su, ipak, bile anticipacija vremena bez lične vlasti i partijske države, radile su na stvaranju saveza država. Crna Gora se tu ni po čemu ne razlikuje od ostalih jugoslovenskih republika. Uostalom, za taj status ona je platila visoku cenu u Drugom svetskom ratu. O tome kakve su bile posledice podela u njoj ne govore samo tomovi primarnih istorijskih izvora: pročitajte dela Mihaila Lalića.

Na kraju XX veka, zajedno sa partijskom državom propao je i koncept unitarističke i centralističke države, to jest odbačena je alternativa: Konfederacija koju je, istina bez socijalnih i političkih promena, utemeljivao Ustav iz 1974. godine. Raspad jugoslovenske države je posledica odbacivanja tog koncepta i on ima iste posledice za sve jugoslovenske republike uključujući i Crnu Goru. Pokazalo se da je pokušaj zaustavljanja jednog procesa polurešenjima i produžio i produbio krizu. Treće iskustvo koje svi delimo vezano je za politiku koju je personalizovao Slobodan Milošević. Iz tog iskustva naučili smo veoma malo.

Aktuelna vlast u Srbiji praktikuje politiku sa istim karakteristikama. Mi robujemo teritorijalnom principu a ravnodušni smo prema propadanju ljudi koji čine narod. Arogantno odbijanje kompromisa uvek je povećavalo cenu koju smo morali plaćati. Uzmite pitanje Kosova. Autonomija je nailazila na snažan otpor u Srbiji i bez jugoslovenskog okvira ne bi ni bila moguća. Za ideju republike, Albanci su odlazili na višegodišnje robije. Gaženje autonomije prisililo je Albance na paralelno društvo; intervencija koja je došla i kao reakcija na državni teror, ispraznila je Kosovo od Srba, a položaj njihove preostale manjine dovela u težak položaj. Kosovo sa 98 odsto Albanaca opet se smatra delom Srbije. Ali niko ne kaže kako će se ono održati u tom statusu: vojskom, policijom? Koliko to košta i šta to znači za demokratski razvoj Srbije.

Mi ne uvažavamo partnere. Naši su političari apodiktični i zato smo kada dođe do neizbežnog sporazumevanja – inferiorni.

Za nas istorijsko, a gotovo ni hronološko vreme ne igra nikakvu ulogu. Svet se brzo menja, a mi ostajemo zarobljenici onog konsenzusa koji je postignut pod Slobodanom Miloševićem. Apodiktičnost vlasti ohrabruje nasilje, anarhiju i priprema haos.

Faktički nema u Srbiji konsenzusa oko ulaska u Evropsku uniju. Sva otvorena državna pitanja koriste se kao argument da do tog konsenzusa i ne dođe. Ubistvo Zorana Đinđića je povuklo oštru granicu između evropske i antievropske strategije Srbije. Dok je Đinđić žurio da sporazumno reši otvorena državna pitanja, da bi se Srbija koncentrisala na sopstveni razvoj, aktuelna politika sva ova pitanja drži otvorenim da bi zapravo odložila vlastiti unutrašnji preobražaj. Umesto da žuri, kako je rekla Nataša Mićić, Srbija nastavlja da smanjuje svoj i inače istrošeni potencijal.

Zajednica Srbije i Crne gore bila je mrtvorođenče. To je idejom o paralelnim kolosecima priznala i Evropska unija. Predlog o savezu dveju nezavisnih država je razuman: on ne donosi samo prava već i odgovornost.

Mnogi dobronamerni ljudi danas kažu: svi se ujedinjuju, a mi se stalno delimo. Oprostite, ali to nije isti proces. U Evropi se ujedinjuju suverene države koje ne strahuju da će drugi posegnuti za njihovim pravima niti uzurpirati ta prava. Pa i narodi u svim socijalističkim federacijama srešće se jednog dana u Evropi a ipak su se razišli. To je i čin emancipacije. Drugim rečima, državna zajednica i zajednica nezavisnih država nisu isto. Demokratska Srbija princip slobode stavlja iznad nadležnosti jedinstva kancelarija.

Hvala vam.

Latinka Perović