Skupštinski život:
Drama redakture

Odmeravanje dve strane Ulice kralja Milana: Skupština ponovo izglasala Zakon o radu koji predsednik Republike nije hteo da potpiše

Opet je bilo malo buke u Ulici kralja Milana. Možda je to bilo i peto faktičko glasanje o poverenju Vladi. Vladajuća koalicija u Skupštini Srbije izdržala je u utorak dosad možda najozbiljniji parlamentarni napad od svog formiranja pre godinu dana. Ona inače rado ističe da je prošla na glasanju o dva budžeta, o jednom rebalansu i o rekonstrukciji vlade. U utorak 8. marta Skupština je ponovo izglasala Zakon o radu koji je predsednik Republike Boris Tadić odbio da potpiše, odbacila je inicijativu radikala i demokrata da se smeni predsednik Skupštine Predrag Marković, odbacila je inicijativu radikala da se izglasa nepoverenje ministru finansija Mlađanu Dinkiću, zatim je odbacila predlog radikala da se izglasa nepoverenje ministru prosvete Slobodanu Vuksanoviću. Ranije optužbe radikala da je bilo zloupotreba poslaničkih kartica ("novi Bodrum") nisu pominjane u skupštinskoj raspravi, pošto je pre toga skupštinska služba saopštila da izdavanja duplih kartica nije bilo, a Skupština je – sa 132 i 131 glasom "za" – usvojila zapisnike prethodnih sednica (od 18. i 28. februara) čime je verifikovala regularnost njihovog toka.

SINDIKALNO LOBIRANjE: Istorija sporova oko Zakona o radu odražava ne samo političke već i socijalne tenzije. Zakon se od prethodnog, donetog 2002. godine, razlikuje u tome što unekoliko ojačava položaj zaposlenih u odnosu na poslodavce. Savez samostalnih sindikata vršio je izvestan pritisak na zakonopisca, a onda je pokušao da lobira kod pojedinih poslaničkih grupa da se usvoje još neki ustupci. Neke partije su nagoveštavale da će o tome da li će glasati za zakon odlučiti kad vide da li su usvojeni njihovi amandmani.

Zakon je bio i mala proba održivosti sadašnje koalicije. Finiš načelne rasprave o tom zakonu 1. februara obeležilo je više replika između šefa poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije Ivice Dačića i ministra za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku Slobodana Lalovića. Pre finiša glasanja premijer Koštunica je obavio konsultacije s poslaničkog grupom SPS-a i ovi su pristali da glasaju za Zakon. I G17 plus je slao različite signale. Po završenom glasanju, prve reakcije ministra za rad na usvojeni tekst Zakona bile su negativne. I ministar finansija Mlađan Dinkić je saopštavao da pojedini amandmani ruše sistem i da Zakon mora biti promenjen. Najavljivano je da bi se moglo desiti da Vlada podnese amandmane na upravo usvojen zakon kako bi on bio sprovodljiv.

TEHNOLOGIJA: Sa strane vladajuće koalicije bilo je kasnije zamerki da su opozicione partije namerno glasale za amandmane koji se ne mogu primeniti kako bi oborile Zakon, ali to je svakako slab argument, jer opozicija ima pravo i na opstrukciju. Mnoštvo amandmana, možda i opstrukciono ponašanje, učinili su osetljivom tehnologiju tehničkog finiširanja Zakona.

Pravno-tehnička redakcija služi da se u svim detaljima usaglase odredbe. Tako, ako nekom članu bude dodat jedan stav, kad se u narednim tačkama pominje ta odredba, ona mora biti usaglašena. Na primer, u prvoj verziji to bi izgledalo da se nova odredba odnosi na član 5 stav 6, a pošto je amandmanima Zakon proširen to sada može biti član 6 stav 8.

Demokrate su svoje osporavanje temeljile na tome da o svakoj pravnotehničkoj intervenciji mora da se izjasni zakonodavni odbor, a da to sada nije bio slučaj.

O kontroverzama, odnosno o podudarnosti amandmana i inoviranih članova Zakona (članovi 119 i 94) predsednik zakonodavnog odbora Miloš Aligrudić se izjasnio, ali o članovima zakona koji će se pokazati spornim u toku skupštinskog odlučivanja nije. Prilikom redakcije Zakona, najveće kontroverze bile su vezane za odredbe kojima su definisane isplate za regres i godišnji odmor i naknade za minuli rad. Predrag Marković će objašnjavati da je potpisao i poslao predsedniku Republike sve zakone sem jednog, Zakona o radu, koji je imao velik broj amandmana. Predsednik Skupštine tvrdi da je od stručne službe obavešten da član 120 i 118 imaju istovetan tekst (član 118 obavezuje poslodavca da isplati regres, a 120 kaže da može a ne mora), te da to može izazvati zabunu. Tvrdi dalje da je pri redakciji primećeno da se neki od sadržaja amandmana odnose i na jedan i na drugi član. Na kraju, taj sporni amandman je tokom tehničke redakcije razdvojen na dva dela, tako što je deo koji se odnosi na naknadu za ishranu i za regres za godišnji odmor ušao u član 118 "kao naknada troškova". Drugi deo je prebačen u član 108, "jer se radi o procentualnom uvećanju zarade po osnovu minulog rada, što se ne može smatrati naknadom troškova zaposlenom". Sa tim su usklađena još dva člana Zakona. Sporni su bili članovi 105, 108, 118 i 188.

U KABINETU: Po okončanju glasanja kod predsednika Skupštine očito je bilo konsultacija sa poslanicima Mrvošem i Stevanovićem koji su podneli amandmane. Sudeći po onome što je u Skupštini rekao njen predsednik, poslanik Mrvoš je rekao da nije imao u vidu tu nejasnoću. Stevanovića, poslanik SRS-a, posle će s govornice reći da je nakon glasanja bio u kabinetu predsednika Skupštine i da njegov amandman na član 118 Zakona o radu nije ušao u zakon.

Poslanik Milan Marković iz Demokratske stranke priča da se tu zatekao i da može da potvrdi verziju poslanika SRS-a Stevanovića. U sporu o tome šta je ko kome rekao predsednik Skupštine Predrag Marković pominje nešto na temu da se svaki razgovor na sreću snima, pa se može utvrditi šta je ko rekao. Radikali i demokrate onda traže da Odbor za bezbednost ispita ko u ovoj skupštini snima poslanike. Onda se Predrag Marković vadi i pominje da treba pitati Šutanovca. Kad ovaj na to reaguje, Marković kaže da se samo šalio.

Predsednik Skupštine je poslao Zakon predsedniku Republike, kako tvrdi, sa objašnjenjem do kakvih je izmena došlo tokom redakcije. U narednim danima odvijaće se nešto što će se u medijima nazivati ratom saopštenjima dveju službi – predsedničke i skupštinske. Predsednik Skupštine je u tim trenucima na skijanju, a predsednik Republike na putu. Predsednik Skupštine pominje da se u nekom od pisama iz predsedničke službe kaže da će predsednik Republikeo nekom detalju biti obavešten čim sleti u neku vazdušnu luku.

Demokratska i Srpska radikalna stranka preuzimaju temu i napadaju predsednika Skupštine da je predsedniku Republike poslao ne takozvani izvornik, već falsifikat. Predsednik Skupštine će se pozivati na svoje pismo i tokom skupštinske sednice tvrditi kako se u tom pismu zapravo nalazi pravna pouka. Radikali (Nikolić) će u tom kontekstu tvrditi da je cela operacija izvedena u dogovoru između Tadića i Dinkića, da je Dinkić javio Tadiću da mu šalju Zakon koji on samo treba da vrati u Skupštinu.

VRAĆANjE: Kad predsednik Skupštine vrati Skupštini Zakon na ponovno razmatranje, ona se o njemu mora izjasniti po hitnom postupku. Ako predsednik Republike ne potpiše Zakon u roku od sedam dana, predsednik Skupštine o tome samo obaveštava parlament.

Radikali i demokrate su u skupštinskoj raspravi tok stvari tumačile tako kao da je predsednik Republike na potpis dobio Zakon o kome se Skupština nije izjasnila, te da je ovde reč o falsifikatu. Oni su insistirali na tome da se o tom tekstu Skupština uopšte ne može izjasniti, već da se mora otvoriti istraga.

U toku rasprave demokrate su tražile i da se rasprava prekine i da se na zakonodavnom odboru član po član raspravi šta je autentičan tekst Zakona.

Kao što se Savez samostalnih sindikata angažovao tokom donošenja ovog zakona, tako su se neke organizacije uključile u kampanju za njegovo obaranje. Prijavu protiv Ministarstva za rad i Slobodana Lalovića podnela je Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata, a Dragutin Zagorac, predsednik Unije poslodavaca Srbije i Crne Gore, najavljuje inicijativu da se pred Ustavnim sudom Srbije oceni ustavnost Zakona, pošto bude usvojen. Demokrate su pre sednice najavile krivične prijave protiv Predraga Markovića.

REPERTOAR: Kako se moglo i očekivati, proceduralna rasprava o tome trajala je tri sata uz različite diskvalifikacije – da nikada ovakav udar nije izveden na Skupštinu; da se ovde raspravlja o tome da li je predsednik Skupštine falsifikator; da objašnjenja koja daje poslanicima treba da daje u prisustvu advokata; da je jedan ministar izjavio da su poslanici usvojili zločinački zakon; da dečko voditeljke koja je pročitala pismo predsednika radi u kabinetu kao savetnik predsednika; da je vest o falsifikovanom zakonu saopštila ista ona služba koja je oštetila predsednika preuveličavši vest o atentatu na njega; da su u jednoj partiji korišćeni dokumenti predsednika Republike; da su se poslaničke grupe utrkivale u tome da menjaju tekst Zakona tako da on bude neprimenljiv; da se to otvara baš sada kada stiže studija izvodljivosti i kada je Haradinaj podneo ostavku; da "nećemo da ližemo ono što ste vi pljunuli", da je predsednik Skupštine najgori do sada; a da ima blažen osmeh, da su blaženi oni koji žive u neznanju, a da je on svesno falsifikovao volju Skupštine; da predsednik Skupštine potura kukavičje jaje; da mi nismo stoka, da nismo maloumni i nepismeni; da ćemo se oko ovoga terati do sudnjega dana; itd.

Kad su iscrpljene proceduralne mogućnosti i demonstriran smisao za humor, demokrate i radikali su napustili skupštinsku sednicu.

Skupštinska većina je najpre stavila na dnevni red ponovno glasanje o Zakonu o radu, i usvojila ga sa 130 glasova "za". Skupštinska služba je time faktički rehabilitovana pošto je Skupština zapravo zaključila da je ona izvršila dozvoljenu redakciju Zakona.

Onda je Skupština odbacila predlog da raspravlja o odgovornosti predsednika Skupštine i još desetak prigovora da je on prekršio skupštinski poslovnik. Po principu "parlament može sve, sem da pretvori muško u žensko", Skupština je imala i mogućnost da utvrdi da je bilo grešaka u proceduri i da je pravno-tehnička redakcija izašla iz uobičajenih okvira, ali da je Skupština spremna da konvalidira tu odluku. Skupština to nije učinila, već je samo ponovo glasala o Zakonu. Time je, kako izgleda, onemogućila predsednika Republike da ponovo vrati Zakon.

Što se samog Zakona o radu tiče, ne vide se neki krupni razlozi zbog kojih bi ga trebalo suspendovati. On možda malo relativizuje vladajuće udvorištvo prema investitorima kojih inače nema, ali ne bitno. Socijalne reperkusije jedne ili druge verzije Zakona takođe nisu velike. Sve to zajedno možda znači da će i spor o tom zakonu možda ubrzo utihnuti. U tom glasanju odmeravan je zapravo i odnos moći između predsednika Skupštine i predsednika Republike. Potvrdivši svoju raniju podršku Zakonu o radu, Skupština je demonstrirala izvesnu premoć nad predsednikom Republike. U ranijem periodu bilo je, kažu, jedanaest slučajeva da predsednik Republike vrati Skupštini zakon. Zakone je vraćao Slobodan Milošević kad je bio predsednik Republike, a koliko je vašem hroničaru u sećanju, predsednik Milutinović nije koristio taj institut. Neki od tih zakona, kao onaj o vraćanju imovine Srpskoj pravoslavnoj crkvi posle odbijanja tadašnjeg predsednika da potpiše zakon, nisu ni uzimani u razmatranje.

Ovakve kontroverze su uvek dobar zalogaj za opoziciju koja je sa svoje strane optimalno iskoristila proceduralne mogućnosti slučaja, mada je svojom inicijativom više učvrstila nego poljuljala vladajuću koaliciju. Od njene intervencije po politički život može biti koristi jer je naglašen značaj procedure u parlamentarnom životu. U tome što demokrate i radikali vladajućoj garnituri žele da iskopaju nešto slično Bodrumu, po demokratiju ne može biti loše.

Vladajuća koalicija je demonstrirala da kontroliše parlament u trenutku kada jedna članica koalicije prolazi kroz proces cepanja (četiri poslanika SPO-a izašla iz poslaničkog kluba SPO–NS). Ona se mora čuvati od toga da političke kontroverze razrešava tehničkim improvizacijama, što je sada očito slučaj (nezadovoljstvo usvojenim amandmanima, najava menjanja zakona, pa redaktorska revizija).

Rasprava je dodirivala osetljiva politička pitanja – zakonitost, dostojanstvo Skupštine, poštenje itd. – i verovatno će imati političke odjeke. Skupštinska većina nosi najveću odgovornost za regularnost rada parlamenta i moraće da se čuva da ne pruži ponovo slične povode. Ostaje i utisak o amaterskom poigravanju procedurom u međusobnoj komunikaciji najvažnijih državnih institucija. Vođenje države se ipak – ili bar najčešće – razlikuje od uređivanja tabloida.

Milan Milošević