Reč o delu:
Knjiga smeha i nezaborava

Slučaj službenika Aleksandra Tijanić, Komitet pravnika za ljudska prava (YUCOM), Beograd 2005.

Retko se dešava da neko izvan umetničkog sveta doživi da mu se za života objavi monografija, a i kad se desi to su obično državnici i naučnici, a ne službenici i novinari. Ipak, ima smisla što je ova počast zadesila Aleksandra Tijanića, pojavu sasvim jedinstvenu po liku, delu i karakteru. Tijanić, koji je dobar deo života proveo kao novinar, a u poznijoj fazi bio televizijski menadžer, ministar, savetnik šefa države, a zatim nacionalni televizijski menadžer, kao da se ni sam nije najbolje snalazio u svojim mnogobrojnim ulogama. Dok je bio novinar, iz njega je progovarao savetnik, kao ministar istupao je kao novinar, a kao direktor televizije trenutno je sve to istovremeno. Za neke istaknute ljude kaže se da su veći od života; Tijanić je takav i u prirodi, pa stoga zaslužuje da ga javnost bolje upozna.

Doduše, na samom početku imamo jedan nesporazum: izdavač monografije, nevladina organizacija YUCOM, nije imao nameru da Tijanića hvali, već da ga sahrani. Ali, baš kao u onom govoru iz Šekspirovog Julija Cezara, namere i dela se ponekad izvrnu u sopstvenu suprotnost. Namera je bila, kako stoji u nepotpisanom uvodu, da se Srbiji vrati izgubljeno sećanje "na ono što je učinjeno javno, na ono što je javno rečeno i na ono od čega se nikada nismo javno ogradili". Knjiga o Tijaniću samo je prva u ediciji koja ima za cilj da nas podseti šta su radili i govorili ljudi koji danas dominiraju javnim i političkim životom; ne zna se ko je sledeći. U prologu se kaže da je Tijanić odabran kao prvi "pre svega zbog poklapanja azbučnog i abecednog reda prvog slova imena predmeta našeg istraživanja". Ovo ne deluje sasvim iskreno, pogotovo ako je opštepoznato da je Biljana Kovačević-Vučo, predsednica YUCOM-a, pravni zastupnik Vladimira Bebe Popovića, jednog od najžešćih Tijanićevih političkih protivnika. Da li priređivač zaista očekuje da čitaoci poveruju da bi Tijanić, da se kojim slučajem zove Željko, bio poslednji "predmet istraživanja" na njihovoj listi? Ovde je ili reč o neiskrenosti ili o cinizmu, a prosvetiteljski napor u cilju obnove kolektivnog sećanja ne trpi ni jedno ni drugo.

Drugi problem je nejasno pitanje autorstva ove publikacije. Na koricama nema podataka ko je autor, mada se na početku izražava zahvalnost Vladimiru Popoviću "zbog velike pomoći na ustupljenom dokumentacionom materijalu kako bi ova publikacija predstavljala faktografski prikaz jedne karijere, a ne zavodljivu osvetu..." Popović, čovek nesklon lažnoj skromnosti, verovatno se ne bi ustezao da se potpiše da je njegova uloga veća od one opisane u zahvalnici, pa ostaje misterija ko je uobličio "dokumentacioni materijal", ko je odabrao citate i napisao uvod i prolog. U impresumu nisu navedeni urednik i recenzent, mada se pod stavkom "uređivački odbor" pojavljuje šarolika grupa filozofa, pravnika i aktivista. Kada se pogleda CIP (uokvireni kataloški podaci na kraju svake knjige), kao autor je naveden – Aleksandar Tijanić. Ovo nije sasvim bez smisla, s obzirom na to da se knjiga uglavnom sastoji od Tijanićevih citata, ali bi čitaoci verovatno voleli da znaju, po imenu i prezimenu, ko ih to budi iz opšte amnezije, a to saznanje im je uskraćeno.

Ipak, ova su pitanja trivijalna u odnosu na delo: zar nisu strukturalisti još odavno proglasili smrt autora i čisto uživanje u tekstu kao vrhunski princip književne kritike? Sa te strane, Slučaj službenika... ima mnogo šta da ponudi. Na preko dve stotine stranica, čitaocima se nudi štivo u formi rubrike koja preko deset godina izlazi u "Vremenu", a zove se "Lik i delo", u gigantskom formatu koji odgovara veličini predmeta obrade. U rubrici "Lik i delo" osnovni biografski podaci kombinuju se sa odabranim citatima kako bi se napravio presek odabrane ličnosti; u dlaku isti postupak primenjen je u slučaju Aleksandra Tijanića. U hvale vrednom naporu, čitaocima se nudi kompletan presek Tijanićevih umotvorina, od početničkih tekstova o beogradskom javnom prevozu iz 1978, preko kolumni iz "Slobodne Dalmacije" iz vremena Miloševićevog uspona, kroz ratno i poratno razdoblje, sve do intervjua u "Kuriru" od prošlog meseca. Sve je to uredno sređeno hronološki i tematski (mada istrgnuto iz konteksta), uz prilično diskretne uredničke napomene i objašnjenja. Nazivi rubrika govore za sebe: "Branilac lika i dela" (Josipa Broza), "Miloševićev eks-ministar", "Uvek na strani pobednika – Koštuničin savetnik", "Spinovanje laži", "Javni linč Zorana Đinđića"... Pored delova Tijanićevih tekstova, zabeleženi su i njegovi važniji javni nastupi, i na kraju, ono što su o njemu rekli drugi, u rasponu od ocene da je "uvlakač i podrepaš" (Danica Drašković) do toga da je "nesuđeni dobitnik Ordena Velike Podguzice" (Aleksandar Jovanović, "NIN"). Nema nijednog citata koji bi Tijanića prikazao u pozitivnom svetlu, ali je sasvim moguće da priređivač nije uspeo da ih nađe. Knjiga se završava epilogom (opet nepotpisanim) u kome se odlučno zahteva da se Tijanić lustrira.

Šta se, na kraju, može zaključiti o predmetu ove monografije? Pa, ispada da je Aleksandar Tijanić čovek nesporno talentovan i duhovit, ali sirov, beskrupulozan i sklon siledžijskim ispadima. Iz knjige se pomalja čovek koji je umeo da hvali vlast i kad je izgledalo da je napada, i da je napada kada je izgledalo da je brani, da to debelo naplati ali da na kraju opet izgleda kao usamljeni kauboj koji je sam protiv sistema. To je redak talenat, ali ko je tu pravi krivac? Politički lideri koji su kupovali njegove savete i laskanja? Obožavaoci i obožavateljke? Ili sam Tijanić, koji je uspeo da se višestruko proda, a da sačuva autorska prava, čak i u publikaciji koja je trebalo da ga sahrani?

Na ta pitanja, knjiga o Tijaniću ne pruža odgovor, ali možda je cilj previsoko postavljen. Za sada izgleda da je Tijanić bio u pravu kada je, komentarišući knjigu o sebi, ocenio da mu je ovom publikacijom podignut spomenik za života. To nije tako laskavo kako se čini: takvi spomenici obično ne traju dugo. Na duži rok, ovo je materijal koji može poslužiti kao korisna građa za neku buduću sociološku, politikološku ili istorijsku studiju o Srbiji na prelomu dva veka, koja će službenika Tijanića i njegov autorski opus smestiti tamo gde im je mesto: među simptome bolesti kojoj još nije smišljeno ime.

Dejan Anastasijević