Sigurno niste zaboravili čuvenog kriminalca Vladu Budalu (Zemunski klan)? On je, priča se, zaradio taj nadimak zato što je završio fakultet (ili višu školu, ne menja stvar)! Strašno. U Srbiji, otkad znam za sebe, slabo pismen svet prezire obrazovane. A odemo li, recimo, u Nemačku ili u Austriju, tamo vas i bankarski službenici oslovljavaju po tituli – gospodine inženjeru, gospođo profesor, što u očima ostalih klijenata budi vidno poštovanje. U Americi i Britaniji takođe, od pabova do aristokratskih prijema, stvar je ista: ko stekne akademsku titulu, može da računa na veliki respekt okoline. A novac? Uglavnom i to. Znanje je, naime, kapital (takozvani ljudski kapital) koji se dakako može unovčiti. A kad osobe sa velikim ljudskim kapitalom počnu da se satiru od rada na dobro plaćenim projektima, zarade postaju vrtoglave. U čemu je onda u Srbiji problem? Zašto su ovde školovani ljudi – budale?

U Srbiji sa školama imamo tri problema. Prvo, ovde su mnoge škole veoma sumnjivog kvaliteta. Recimo, onaj fakultet za odbranu i zaštitu, na kome je doktorirala drugarica Mira Marković, ali, nije valjda samo ona, i nije valjda sumnjiva samo ta škola? Drugo, ovde se diploma relativno lako može kupiti, pa čak i ako škola slučajno i valja, opet niste odmah sigurni, zna li taj sa diplomom bilo šta, makar padeže?

Treći, krunski dokaz izlišnosti školovanja jesu naši poslanici. To je svakako jedno od najbolje plaćenih zanimanja u Srbiji, a od kvalifikacija možete imati šta god hoćete, recimo – može i ništa. Posao? Prava sitnica! Treba samo da ubaciš poslaničku karticu, a ako to još uradiš svojom rukom – bog te video! Nije neophodno bilo šta da razumeš, niti da budeš ubeđen u ispravnost onoga za šta glasaš, dapače! A plate – carske. Ne postoji niti jedan mehanizam koji bi sprečio da sutra član parlamenta ne postane – Vlada Budala lično: naravno, on bi tada po svoj prilici spadao u obrazovanije poslanike. Njegovo postavljenje bi trenutno išlo malo teže, ali, Srbija je to. Ovde je i Arkan bio poslanik... I – gde je onda problem? U stvari, oni uopšte i nemaju nikakvih problema, samo da prođe ova gužva sa platama, pa da oni lepo nastave po svome. Mogu da se kladim da će poslanici već sutra početi da ubeđuju građane da su oni od početka bili protiv povećanja sopstvenih plata, a da su posle sasvim slučajno hteli Dinkića da ubiju ko zeca, ali samo stoga što se usudio – da ih u tome podrži! Uostalom, njihovu nezavisnost od vrha sopstvene partije i ne možemo postići, jer bismo time ukinuli proporcionalni izborni sistem! Ne, odista ne postoji niti jedan razlog da se plate poslanika znatnije povećavaju. Budu li im plate deset puta veće – efekat će biti isti! Hoće li iko smeniti sopstvenog poslanika ako se, recimo, kao što se desilo pre dve nedelje, pojavi naslov u novinama – Poslanik kolegu (!!!) jurio satarom? Neće. Ako je tako, zašto da ih plaćamo? To nije njihova tržišna cena, naime, ko li bi im drugi, svakom pojedinačno, ponudio toliku platu? Niko, naravno. Uostalom, to što oni traže, više mi liči na položajnu rentu, nego na platu.

Odakle onda početi reformu? Od državnog vrha, naravno. Državni vrh je odgovoran za ovaj krš od države, u čijoj službi, osim nekolicine entuzijasta, (osvedočeno) svetskog kalibra, trenutno sede uglavnom oni koji sebi ne mogu da nađu neki bolje plaćeni posao! I kako to da se reši? Rešiće se jedino tako što će se formirati kompetentan državni aparat. Kako? Upravo tako što će neko (premijer?) prvo da shvati da ozbiljna država uvek počiva na vrhunski plaćenim visokim državnim službenicima. Dakle, ne na dobro plaćenim poslanicima, to nema veze, nego na odlično plaćenim visokim državnim službenicima. Treba li dalje trošiti reči na to da poslanik može biti bilo ko? Visoki državni službenik je nešto drugo. Ovde je reč o ekspertima, koji to jesu ne samo stoga što imaju neku diplomu i što znaju sve padeže (to sam malopre objasnila), nego zato što iza njih već stoji dovoljno referenci, dakle pisanih dokaza da je reč o veoma obrazovanim i veoma sposobnim ljudima. Kandidata, verujte, u Srbiji ima. Ali, oni su već i sada odlično plaćeni, pa i ne pomišljaju na karijeru u državnoj službi, osim možda pod jednim malim uslovom, ako im, naime, ne ponude još veću platu! Dobra stvar sa tim ljudima je ta što bi oni rado prihvatili kvartalnu proveru svojih rezultata, te bi za jedan mandat premijer mogao 16 puta da sazna – šta oni to rade i koliki je napredak država ostvarila za tolike pare, a isto toliko puta bi mogao i da ih otpusti i zameni novima, ako ne valjaju, za te pare uvek će se naći dobrih novih kandidata! No, ipak, ozbiljan je to svet, tu problema verovatno ne bi ni bilo.

Ovaj recept je oproban i daje odlične rezultate. Evo, jednog primera. Šta mislite – koliku platu ima guverner Mađarske centralne banke? Njegova mesečna plata iznosi oko 30.000 evra! Njegovi viceguverneri dobijaju 80 odsto od te sume. I tako dalje. A šta sada kažete? Kada bi u Srbiji počela takva praksa, dakle kada bismo u novinama pročitali da, recimo, naš viceguverner zarađuje oko 24.000 evra mesečno, kako bi se stvari odmah promenile! Kako bi stvari odmah postale jasne, naročito ono – ko je Budala a ko nije! A kad jednom "povučete nogu", stvari počnu same od sebe da se sređuju. Preduslov je, dakle, da odgovorna država (premijer?) donese odluku, predlog, ukaz, šta već treba, da se visokim državnim službenicima obezbede vrhunske plate, uz redovnu proveru rezultata i uz definisane razumne i proverljive ciljeve koje im tom prilikom postavlja (a to su drugi sve smislili odavno pre nas).

I evo, kada bi zaista visoki državni činovnici zarađivali toliki novac, da li biste stvarno i dalje želeli da vam dete bude manekenka, tačnije – sponzoruša, ili da bude barem početnik u kabinetu guvernera? Da li bi vama lično i dalje bilo svejedno – uči li to vaše dete, i u kakvu to školu ide? A što je najvažnije, što je možda jedino i važno, da li bi samom detetu bilo svejedno kakav će mu biti život, hoće li voziti "porše" i letovati na Karibima – kad god hoće – ili samo kad ga puste iz zatvora?

(Autor je profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu)