VREME 742, 24. mart 2005. / VREME
Kako pokrenuti investicije:
NIS i partneri
NIS-u je hitno potreban neki krupan, čvrst, jasan ugovor s nekom krupnom, sposobnom i kredibilnom svetskom kompanijom – ili sa više takvih kompanija. Ako se ovaj kontekst uzme u obzir, jasno je zašto poslednjih sedmica imamo nekoliko "krupnih izjava" o tome s kim bi NIS trebalo da uđe u neki vid strateškog partnerstva
|
Mada je izgledalo da se posle prošlogodišnjeg uzleta svetskih cena sirove nafte ove godine ništa gore ne može dogoditi, protekla dva meseca upozoravaju da se trend poskupljenja nastavlja – pa su sve kalkulacije dovedene u pitanje. Naime, cena lake nafte u Njujorku ovih dana je počela da se kreće iznad prošlogodišnjeg, oktobarskog "istorijskog maksimuma" od 55,67 dolara po barelu. U petak 18. marta Njujorška berza je zatvorena na ceni od 56,72 dolara po barelu, a Londonska na 55,77 dolara za naftu tipa "brent", što znači da postoji realna opasnost da će visok nivo cena sirove nafte, koji je preko 50 odsto viši nego na početku prošle godine, postati konstanta ovogodišnjih cena energije. I ekonomska politika Srbije predviđena za ovu godinu već počinje da se ljulja, jer je cena takozvane Ural nafte, koju najčešće uvozi NIS za naše rafinerije (kako se lepo vidi na tabeli koju objavljujemo uz ovaj tekst) polovinom marta osciluje na oko 50 dolara za barel, što je iznad očekivanja.
Srbija, pri tom, spada u one zemlje koje su posebno ranjive na porast troškova za uvoz nafte, s obzirom na krupne probleme koje ima u spoljnotrgovinskoj razmeni i s obzirom na krhku makroekonomsku unutrašnju ravnotežu, koju stalno ugrožavaju raznovrsna inflaciona žarišta. U takvoj situaciji, naglo uvećana cena naftnih derivata, naravno, mogla bi biti okidač nekog novog inflacionog udara, pa se tako mogu razumeti tekući manevri u Vladi Srbije koji treba da obezbede da se ispoštuje poznata uredba o korigovanju cene derivata na domaćem tržištu u skladu s promenama cene sirove nafte na svetskom tržištu – a da istovremeno cene derivata snažnije ne ubrzaju rast inflacionih očekivanja. Zbog toga je ministar finansija Mlađan Dinkić prošle sedmice najavio da će se menjati Zakon o akcizama, što bi omogućilo da se njihova stopa menja suprotno oscilacijama svetske cene nafte. To bi, na primer, sada značilo da benzin ne bi, u skladu sa spomenutom uredbom o nafti, poskupeo za više od pet dinara po litri, nego tek za oko dva dinara, jer bi Vlada smanjila teret akciza za oko petinu (sada za akcize u litri dizela ide 17 dinara, a u litri supera 29 dinara).
Vreme visokih cena nafte, koje obično ide u korist naftnim kompanijama, zbog spomenute "politike cene derivata", koju na osnovu svojih uredbi vodi Vlada Srbije, čini se, ne odgovara ni našoj nacionalnoj kompaniji, Naftnoj industriji Srbije. Nervoza zbog visokih cena nafte, naime, sigurno će opterećivati i najavljeni ovogodišnji proces restrukturacije i reorganizacije NIS-a, naročito zbog toga što ovi procesi unutar jednog od najvećih naših javnih preduzeća u državnom vlasništvu ne mogu dobiti (spoljnu i unutrašnju) podršku ukoliko ih ne prati i jasna strategija razvoja, to jest adekvatna brzina odlučivanja o veoma krupnim i dalekosežnim stvarima, naročito onim koje već danas mogu uticati na tok i uspeh neke buduće privatizacije ove velike firme. Restrukturacija i reorganizacija NIS-a, rečju, delovale bi isključivo "defanzivno" ili bi se mogle posmatrati samo kao "konjunkturne fraze" (zbog pritiska MMF-a za promene u javnim preduzećima ili zbog tekućih interesa u poslovnoj politici ili zbog suvog političkog marketinga nekih ministara) – ukoliko, paralelno, NIS ne bi doista mogao da pokrene nov, nasušno potreban investicioni ciklus. A za takav veliki finansijski poduhvat, jednostavno rečeno, NIS-u je hitno potreban neki krupan, čvrst, jasan ugovor s nekom krupnom, sposobnom i kredibilnom svetskom kompanijom – ili sa više takvih kompanija. Ako se ovaj kontekst uzme u obzir, jasno je zašto poslednjih sedmica imamo nekoliko "krupnih izjava" o tome s kim bi NIS trebalo da uđe u neki vid strateškog partnerstva.
Na primer, ministar za kapitalne investicije Velja Ilić je na konferenciji za novinare povodom godišnjice rada u svom resoru (15. mart) izjavio da će se "u NIS-u upravo razgovarati povodom punude izraelske kompanije Betmen, koja je zainteresovana da kao strateški partner u našu rafineriju (misli se na Rafineriju i Petrohemiju u Pančevu, o.a.) uloži 700 miliona evra, a takođe da finansira naftovod od Rumunije do Pančeva". Istom prilikom, ministar Ilić je tu ponudu (koja je učinjena još jesenas) ocenio kao dobru i povoljnu, jer "Betmen ne želi da kupi našu rafineriju, već da ovde ulaže kao strateški partner, što znači da država ostaje njen vlasnik".
Mada u ovakvim stvarima simplifikacije nisu produktivne, kao svojevrstan "odgovor" na ovu ideju ministra Ilića može se shvatiti izjava v.d. generalnog direktora NIS-a Željka Popovića (18. mart, Kruševac, takođe konferencija za novinare) da će, najverovatnije, već početkom ove sedmice, u Moskvi, biti nastavljeni pregovori sa Lukojlom "u vezi sa strateškim partnerstvom, odnosno joint venture aranžmanom, prema kome bi ruski partner trebalo da obezbedi dugoročni investicioni kredit u visini od 600 miliona dolara za modernizaciju rafinerijskih postrojenja u Srbiji". U nastavku, Popović je objasnio da bi ovaj posao pratio ugovor o dugoročnom snabdevanju NIS-a sirovom naftom od Lukojla, od oko dva do tri miliona tona godišnje, te određeni ugovori o koncesijama za istraživanje na naftu, kao i ugovor o kontinuiranoj godišnjoj preradi oko pola miliona tona Lukojlove sirove nafte u našim rafinerijama za potrebe Beopetrola, koji je Lukojl kupio pre godinu i po dana.
Pre nego što nastavimo priču o drugim inicijativama o strateškom partnerstvu NIS-a sa svetskim kompanijama, samo da navedemo nekoliko okolnosti kroz koje treba posmatrati ove dve već spomenute ideje, jer već razlike između ove dve mogućnosti upućuju na zaključak o složenosti odluke koju bi trebalo doneti.
U najkraćem, ideja izraelskog Betmena, koju prenosi ministar Velja Ilić, na svojoj pozitivnoj strani mogla bi imati to što je reč o kompaniji koja dosad nije bila prisutna u našem regionu, pa se može zaključiti da ova firma traži "odskočnu poziciju" u Srbiji, jer je malo verovatno da nudi tolike pare za modernizaciju naših rafinerija (i petrohemije) samo da bi nešto ostvarila na srpskom tržištu, to jest da veruje da se samo profitom na tom tržištu njena ulaganja mogu povoljno servisirati. To bi, teorijski, moglo da znači da bi sa takvim strateškim partnerom NIS dobio "agresivnu energiju" koja traži svoje mesto u regionalnom okruženju, uz već poznatu dinamiku svih jevrejskih firmi na svetskom naftnom tržištu. Izvesna "mana" ovog eventualnog poduhvata, kako je procurilo, nalazi se u tome što Betmen za svoj ulaz u Srbiju treba da obezbedi garanciju izraelske vlade, a istovremeno traži garancije države Srbije – što pojednostavljeno znači da bez takve garancije rizik nekog eventualnog neuspeha posla ili eventualnih nesporazuma tokom njegove realizacije pada na same kompanije učesnice.
Predlozi i ideje koje stižu iz Lukojla čini se da su zasnovani na drugom pristupu. Pošto je reč o ruskom naftnom džinu koji je već zauzeo značajnu poziciju ne samo u Srbiji nego i u gotovo svim zemljama u njenom okruženju, izgleda da je on zainteresovan za strateško partnerstvo sa NIS-om pre svega zbog toga da bi ga "uklopio" u već uglavnom formiranu "strukturu ponude" u čitavom regionu, to jest da bi održao i proširio svoj uticaj na balkanskom regionalnom tržištu. Naravno da bi Lukojl sa strateškim partnerstvom sa NIS-om dobio mogućnost izvesnog rebalansiranja spomenute ponude i dugoročnu sigurnost plasmana jednog dela svoje produkcije sirove nafte, a, moguće, i reeksporta derivata. Na drugoj strani, NIS-u je takođe potrebna izvesna sigurnost u snabdevanju sirovom naftom, potrebni su mu i povoljni, krupni finansijski krediti koje mogu da obezbede samo velike naftne kompanije, a Lukojl to sigurno jeste. Istina, osim Lukojla ima još svetskih kompanija koje, idući za svojim trgovačkim interesom, nude ugovore o dugoročnom snabdevanju, pa su sa takvim predlogom ovih dana u Beogradu bili i predstavnici poznatog Britiš petroleuma (BP).
Prema tome, već iz ovih primera lako je zaključiti da nije reč o nekakvom geopolitičkom nagvaždanju na temu – Rusi, Jevreji, Englezi ili Amerikanci, već o ozbiljnim poslovnim dilemama i idejama sa dalekosežnim ekonomskim reperkusijama.
Ima još veoma zanimljivih ponuda u vezi sa našim rafinerijama, o kojima bi NIS, uz saglasnost svoga vlasnika (srpske države), trebalo da se izjasni. Željko Popović, prvi čovek NIS-a, tako je (na spomenutoj konferenciji za novinare) zatražio da se Upravni odbor NIS-a i Vlada Srbije što pre izjasne o prošlogodišnjoj prolećnoj ponudi ljubljanskog Petrola da NIS-u obezbedi kreditnu liniju od 50 miliona evra za modernizaciju rafinerijskih kapaciteta. Ovaj posao bi uključivao zajednički nastup na trećim tržištima i izgradnju zajedničkih pumpi. Kad smo već kod potencijalnih regionalnih partnera, valja odmah spomenuti i već izraženu spremnost mađarskog MOL-a da preko zajedničkog ulaganja, takođe, uđe u neku vrstu strateškog partnerstva sa NIS-om. S naše strane, kako smo čuli u JP NIS-u , smatra se da bi MOL odmah bilo zgodno uključiti u izgradnju skladišta prirodnog gasa u Banatskom Dvoru, jer se pretpostavlja da ova firma ima i direktan sopstveni interes za taj objekat.
Nisu sve ponude samo puke finansijske ili trgovačke prirode. Na primer, baš ovih dana NIS-u i Vladi Srbije stigla je i pismena ponuda iz Haga, koju su potpisale čuvene firme Šel i Kelog – takođe o jednom vidu strateškog partnerstva, takođe u vezi s našim rafinerijama, ali bez direktnih finansijskih kvantifikacija. Ta ponuda, između ostalog, nudi sporazum po kome bi ove ugledne svetske firme učestvovale u operativnom menadžmentu nad našim rafinerijama, a cenu svoje usluge naplatile bi iz povećanog profita koji smatraju da bi te rafinerije mogle dobaciti pod njihovom rukom. Verovatno je glavna pretpostavka za ovu mogućnost da se doista otvori proces restrukturacije naših rafinerija, kod kojih je zapažen čudan fenomen – da im poslednjih godina stalno raste "ukupna cena prerade" po toni sirove nafte, paralelno sa modernizacijom i revitalizacijom postrojenja. Istina, o troškovnoj ceni prerade u našim rafinerijama postoje protivrečni podaci, koji se kreću u nemogućem rasponu od oko 20 do oko 40 dolara za tonu, pa se postavlja pitanje šta direktori naših rafinerija sve uračunavaju u tu cenu.
Iz spomenutih incijativa za uspostavljanje nekog oblika strateškog partnerstva sa NIS-om nije potrebno ni moguće izvući zaključak da se svi otimaju za našu kompaniju, ali je moguće zapaziti da za nju raste interes kod spoljnih investitora, što je pozitivna posledica, kako je ocenio v.d. generalnog direktora NIS-a Željko Popović, prošle godine finalisanog uređivanja njenih ranijih spoljnih i internih obaveza. Po njegovoj proceni, i započeti procesi restrukturacije i reorganizacije, koji bi trebalo da budu okončani do leta ove godine, povećaće atraktivnost NIS-a za strana ulaganja.
Dimitrije Boarov
Mi smo sada pred zaključivanjem ugovora koji će nam omogućiti čvršće povezivanje sa potencijalnim strateškim partnerima, koji više nisu samo "na vidiku" nego su tu uz nas. Hteo bih prvo da kažem da je to normalna etapa u procesu priprema za privatizaciju. Menadžment mora prvo potencijalnim kupcima ili, bolje rečeno, potencijalnim investitorima u NIS da približi određene ideje o razvoju kompanije. A tu je među prioritetima naš interes da modernizujemo i tako očuvamo naše rafinerije. U tom smislu želeo bih da istaknem da smo u kontaktima sa nizom kompanija u okruženju i sa nekoliko velikih naftnih firmi sa svetskog tržišta razbili već učmalu nezainteresovanost za tržište Srbije i želimo da promenimo njihov stav oko opstanka naših rafinerija. Podsećam, na primer, na nekadašnji stav Lukojla da je eventualno zainteresovan da uđe u privatizaciju NIS-a, ali da bi naše rafinerije trebalo zatvoriti. Sada je njihov stav o rafinerijama NIS-a promenjen, a čak su spremni da nam omoguće da NIS uz veliki Lukojl dođe i do određenih koncesija za istraživanje i proizvodnju nafte van naše zemlje – tamo gde ih i oni imaju ili tamo gde bi išli zajedno na nove lokacije. To bi za nas bilo veoma značajno, jer sada imamo samo oko 18 odsto nafte u sopstvenoj proizvodnji, a idealno bi bilo kada bismo taj procenat dogurali do 40–50 odsto. Da je naša pozicija sada ojačana, vidi se i po tome što je doskora limit kreditnog zaduženja NIS-a bio 20 miliona dolara, a sada nam, na primer, Alfa banka uopšte ne postavlja limit, a partneri nam nude komericijalna zaduženja i do 60 miliona dolara. To pojednostavljeno znači da više ne moramo da kupujemo naftu isključivo od trgovaca, nego i od proizvođača, te da tako dobijemo povoljnije cene. Generalno bih hteo otvoreno da kažem da je dužnost menadžmenta NIS-a da se bori za što povoljnije uslove pod kojima će firma doći do preko potrebnog kapitala, pa ulagače ne delimo na crvene, žute ili zelene, mi nismo obojeni ni istočno, ni zapadno, mi gledamo da u Srbiju i u našu firmu dođu pare po najpovoljnijoj ceni.
Ministarstvo energetike Vlade Srbije zatražilo je od NIS-a objedinjenu i uporednu analizu svih ponuda koje je menadžment ovog javnog preduzeća dobio u kontaktima sa potencijalnim strateškim i poslovnim partnerima iz inostranstva – a takvih kontakata i ponuda u poslednje vreme ima sve više. Ministarstvo je u osnovi upućeno u koncept tih razgovora sa ruskim Lukojlom, slovenačkim Petrolom, mađarskim MOL-om, austrijskim OMW-om, izraelskom firmom Betmen, BP-om, Šelom i Kelogom. Na osnovu analize svih tih ponuda Ministarstvo energetike zatražiće da Vlada Srbije zauzme stav o generalnom pravcu valorizacije rezultata predhodnih dogovora i predloga. Naš je načelan stav da proces ubrzane modernizacije NIS-a treba da prethodi njegovoj potonjoj privatizaciji – ne samo zbog toga da bi se podigla vrednost naše nacionalne naftne kompanije, već i više zbog toga što smatramo da je državni interes opstanak jake naftne kompanije na tržištu Srbije pretpostavka bržeg razvoja celokupne njene privrede, što u procesu privatizacije nije garancija. Uostalom, Vlada veoma brzo treba da oceni i plan reorganizacije NIS-a koji je nedavno usvojen od Upravnog odbora NIS-a, zajedno s planom poslovanja za 2005. godinu. Tim pre što je u tim dokumentima predložena nova organizacija NIS-a, ali je istovremeno skrenuta pažnja na pravna ograničenja ove akcije, koja postoje u (i dalje važećem) starom zakonu o NIS-u, zakonu o javnim preduzećima, zakonu o privrednim društvima, itd., a koja nisu otklonjena u nadležnim zakonodavnim i izvršnim organima vlasti – a to je neophodno što pre učiniti. Pored pravnih, naravno, imamo i ekonomska ograničenja u pogledu ključnog pitanja – kako da pokrenemo investicioni ciklus modernizacije NIS-a. Naime, činjenica je da NIS nema dovoljan finansijski kapacitet da samostalno, u prihvatljivom vremenskom roku, obezbedi dovoljne investicije, a posebno u uslovima visoke cene sirove nafte i tvrdih makroekonomskih ograničenja. Zbog toga i nije pitanje da li (ili ne) u taj proces uključiti strani kapital, nego je pitanje da li strani kapital u modernizaciju NIS-a uključiti putem ubrzane privatizacije (šarena dosadašnja praksa) ili putem modela zajedničkih ulaganja (joint venture), odnosno preko nekih drugih oblika dugoročnog partnerstva u poslovanju. Smatramo da nijedan strani partner ne može da dobije ekskluzivna prava, preko kojih bi došlo do "tihe privatizacije", to jest preko kojih bi se prejudicirala konačna privatizacija ovog vitalnog privrednog sektora i vezale ruke onima koji u budućnosti budu raspisivali tendere za prodaju NIS-a. Niko od nas nema ništa protiv i da se aranžmani za dugoročnu kooperaciju NIS-a sa pojednim stranim kompanijama biraju preko neke vrste transparentnih konkursa, ali pri tom treba imati u vidu da neke vodeće svetske naftne kompanije nude atraktivne aranžmane, ali naglašavaju da nisu zainteresovane da učestvuju u tenderskim procedurama za te poslove, jer nisu zainteresovane za potonju kupovinu NIS-a. Dosadašnje analize ukazuju da je moguće po principu da jedan investicioni modul sam sebe otplaćuje i učestvuje u finansiranju drugog investicionog modula, obezbediti učešće nekoliko svetskih kompanija. Pojednostavljeno rečeno, mi treba što pre da se odlučimo da li smo u stanju da kao država iskoristimo ekonomski potencijal NIS-a i našeg naftnog tržišta, koji se generiše ne iz zastarelih tehnologija i benzinskih stanica, već iz geografskog položaja Srbije (u šta spada i projekt naftovoda Konstanca–Pančevo–Trst). Naravno, to podrazumeva preuzimanje odgovornosti za niz ključnih odluka koje se moraju doneti u toku sledeća dva meseca. Alternativa je da preko ubrzane privatizacije skinemo državi s vrata probleme u NIS-u i oko NIS-a, a da istovremeno dovedemo u pitanje jednu važnu polugu razvojne politike. |
