VREME 743, 31. mart 2005. / VREME
Privatne penzije:
Tri stuba za starost
Vapaj "kad će penzija" mogao bi ubuduće da bude zamenjen pitanjem "kod koga si se osigurao?". Državna nategnuta milostinja mogla bi da bude podržana samostalnim investiranjem "na vreme"
|
Moguće je zamisliti da će unuci današnjih penzionera u Srbiji kada sami budu u "poodmaklom dobu" stajati jedino u redu ispred muzeja Luvr u Parizu ili će se pentrati po piramidama u Egiptu, onako kako to danas čine penzioneri iz Japana, SAD ili Evrope, a da će redovi ispred pošte biti daleka i "mračna" prošlost. Da bi sebi obezbedili tu vrstu starosti, današnji tridesetogodišnjaci (i tridesetogodišnjakinje) u Srbiji, ili nešto mlađi ili nešto stariji svet, morali bi da se napregnu i sačuvaju neki suvarak za stare dane koristeći nove modele penzionog osiguranja koji lagano dolaze i u ove krajeve Evrope.
Teorija i iskustvo "razvijenog sveta" pokazuju da sem sistema "međugeneracijske solidarnosti" ("pay as you go" sistem) postoje još dva načina ostvarivanja "penzionog dohotka". To je tzv. dopunsko dobrovoljno penzijsko osiguranje (dobre kompanije uplaćuju svojim radnicima do kojih im je stalo određena sredstva u privatne penzione fondove jer je to jedan od načina da ih zadrže u kompaniji) i samostalno penzijsko osiguranje u koje "ulazi" svako ponaosob i u onoj meri u kojoj može da podrži visinu godišnjih uplata. U Srbiji su se već pojavile kompanije koje nude ovu vrstu usluga (Dunav-TBIH, Zepter, Delta, Viner štediše, Grave), ali država kasni sa izmenama određenih zakona (Zakon o deviznom poslovanju, na primer) i sa donošenjem zakona o dopunskom dobrovoljnom penzijskom osiguranju (još u nacrtu) koji bi trebalo da u potpunosti uredi ovu oblast. Kompanije su krenule "i pre vremena" jer je poslovnom svetu jasno, a i propisi EU-a nalažu, da bar 16 odsto radnog stanovništva treba da ostvaruje penziju oslanjajući se na drugi i treći stub penzionog sistema. Dostupni podaci govore da u Srbiji broj korisnika "privatnih penzija" ne premašuje jedan odsto. U susednim državama taj procenat je nešto veći: u BIH – pet odsto, u Hrvatskoj deset odsto. U Evropi i SAD taj procenat je preko 50, dok je najveći u Japanu – peko 80.
Sad, ko su nosioci ovakvog sistema i šta to znači "privatna penzija"? Austrijske kompanije, koje su u Srbiji osnovale svoje "sestrinske firme" Viner štediše Beograd a.d. i Grave Beograd a.d., posluju preko posredničke kuće WVP (VeFePe) koja organizuje mrežu "prodavaca osiguranja" na terenu. Pomenute austrijske kompanije postoje i deluju preko sto osamdeset godina i zauzimaju visoko mesto u porodici sličnih evropskih osiguravajućih kompanija. Zakon matične zemlje obavezuje ih da novac klijenata mogu da ulažu samo u "sigurne" poslove kao što su državne obveznice, nekretnine i koncesije. Kompanije su obavezne da najmanje 90 odsto godišnje dobiti "podele" klijentima koji su se kod njih osigurali, svaka tri meseca sprovodi se revizija poslovanja, same kuće su osigurane kod stranih osiguravajućih kompanija. U slučaju bankrota obaveze preuzimaju preostale likvidne kompanije iz te oblasti. Privatnu penziju može sebi da obezbedi svaki "radno sposobni pojedinac" koji sklopi ugovor sa kompanijom i obaveže se da će na godišnjem nivou izmirivati ugovorene obaveze. Najmanji ulog je 200 evra na godišnjem nivou, minimalno "oročavanje" je deset godina. Primera radi, ako se neko ko danas ima 30 godina opredeli da sklopi ugovor sa ovakvim fondom na 20 godina tako što će godišnje uplaćivati 600 evra (50 mesečno), njemu će u ugovoru odmah oročena suma biti 13.000 evra a verovatna dobit do pedesetog rođendana oko 7000 evra. Kada ugovor istekne, klijent može da podigne sav novac, da se dogovori na koliko rata da mu bude isplaćen, da dobije doživotnu penziju ili da se uzda u dobar bankovni račun i zdravlje i oroči novac na još koju deceniju.
Prednost ovakvog sistema, teorijski, jeste u tome što pojedinac samostalno procenjuje koliko će mu biti dovoljno za starost i što se deo "državnog tereta" prebacuje na leđa samosvesnog člana društva. Danas u Srbiji, pri sadašnjem sistemu u kome na jednog penzionera dođe 1,16 zaposlenih (da bi sistem funkcionisao, kaže takođe teorija, odnos bi trebalo da bude 3 : 1 u korist onih koji rade), penzioni sistem funkcioniše tako što je subvencionisan iz "budžetskih sredstava" (godišnje na penzije ode 14 odsto ukupnog budžeta RS – MMF nezadovoljan). Odnos plata i penzija je 1 : 0,65, što većinu penzionera čini nesrećnim, ali je taj odnos najnepovoljniji u Evropi. Želi se reći da država neće još dugo moći da "finansira" penzije i da će morati da edukuje stanovništvo i preduzetnike da se okrenu novim i drugačijim vidovima obezbeđivanja "penzionog suvarka". Takođe, moraće da stvori zakonski ambijent u kome će privatni penzioni fondovi raditi tako da postanu vremenom glavna investiciona snaga u zemlji kojoj veliki poslovi izgradnje tek predstoje.
Dok se to ne dogodi, a mogla bi administracija da uradi nešto i bez insistiranja "sa strane", penzosi će stajati u redovima čekajući svoju crkavicu čiji veći deo ostave na susednom šalteru plaćajući račune.
Slobodan Georgijev