Pun kufer marketinga:
Srb(r)enda

Kako li je visoki predstavnik savladao naš brend – "ognjište"

Mali Jova ima jedva tri godine i nikakva znanja o brendovima i trendovima. Još manja o devojčicama. Zato se i desilo da je mamino "idemo na rođendan i poklonićemo joj lutku Barbiku", brže-bolje ocu prepričao kao "idemo na rođendan i poklonićemo joj ljutu papriku". I ništa mu nije bilo sumnjivo u toj rečenici. Pa zašto devojčice ne bi volele ljutu papriku? Baba je voli. Doduše, ne kao rođendanski poklon, ali... No, pred Jovom je još dug put. Usput će sigurno savladati sve te čudne brendove. Pa i one koje devojčice vole. Pomoći će mu i to što će odrastati u inostranstvu pa ga neće zbunjivati "domaći brendovi" kao što je, na primer, "komšijina krava" koju je čak i jedan visoki stranac prepoznao kao najomiljeniju marku u Srba sa obe strane Drine. Eh, da je ranije stigao u ove krajeve, mogao je da isproba još jedan ekskluzivno naš brend – flaširani benzin, koji smo, bez obzira na nikakav kvalitet kupovali ko ludi, što je odličan primer kako kod nas neki proizvod možete da izbacite u orbitu, a da ne potrošite ni cvonjak na reklamu i marketing. Što se ne bi moglo reći i za komšijinu kravu – tu se ipak vekovima ulagalo da taj brend ne bi izgubio na popularnosti. Naročito poslednjih godina, skoro decenija (zar je već toliko prošlo, majku ti božiju?).

Kako li je tek visoki predstavnik savladao naš drugi brend – "ognjište", koji ponosno prkosi radijatorima i mikrotalasnim rernama, ali ne u kuhinjama, već u glavama? Ako ognjište i služi u nekim kuhinjama, to su isključivo one tzv. kuhinje u kojima se zakuvava naša budućnost. Koliko li je tek novca (našeg) i krvavog rada (njihovog) utrošeno da bi ovaj nepostojeći proizvod ostao toliko popularan? A kad je malo počeo da izlazi iz mode, morala je da se uključi i Elektrodistribucija. Kad su nesrećnim ljudima isključili struju usred one strašne zime (zar ste već zaboravili koliko je bila strašna?), u vestima su povremeno emitovani spotovi u kojima smo mogli da gledamo kako ognjište ipak postoji. Doduše, po dvorištima, ali ipak u funkciji kuvanja i okupljanja. Žrtvu su podneli ljudi koji bi radije kuvali kao sav ostali svet, nego da rodoljubima-početnicima drže očiglednu nastavu, ali baš i nisu mogli mnogo da se bune. Ne zato što od cvokotanja nisu bili nešto pričljivi, već što nije bilo mnogo zainteresovanih ušiju. A i nije lepo da se bune sad kad nam je taman ponestalo naših žrtava? Kako drukčije da svetu i baš tom ili nekom drugom visokom predstavniku objasnimo da je ona komšijina krava u ovom slučaju – naša krava? I da su se svi urotili da joj dođu glave (mada nije luda ko one evropske). Eto, čak i naši. Pa čak i iz koalicije. Ona ministarka je sad našla da poteže tuđe žrtve i tuđe komšijske krave, pa još uporedila sa breskvama? Kojih je u hladnjačama ipak bilo malo više, kako nam lepo objasni onaj poslanik. I opet nam zapušiše usta onom čuvenom političko-marketinškom metodom zavrtanja mozga i zamene teza, koju ni Jova (ili možda samo još Jova) ne bi potezao, a koja glasi: Kad nekom zavališ šamarčinu, a on ti na to kaže: šta ti bi, budalo jedna blesava!? – ti njega tuži za uvredu, klevetu i nepismenost jer je "budala blesava" pleonazam. Koji je doduše posledica višegodišnje inflacije zbog koje su nam i pridevi i imenice devalvirali. Kao i sve ostalo. Zašta ovi čuvari nacionalnih brendova uopšte nisu odgovorni. Da im crkne krava ako lažem.

Nadežda Milenković