Ekskluzivno za "Vreme":
Ključna godina za Balkan

Nadamo se da će Srbija vrlo brzo potpisati sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU-om. Apsurdno je da Beograd ni dan-danas nije u takvom ugovornom odnosu sa EU-om

Dok se približavamo datumu ocene primene standarda na Kosovu a Beogradski sporazum polako ističe, 2005. će biti ključna godina za region i narode Zapadnog Balkana. Ukazuje se retka prilika koju ne bi trebalo propustiti.

Po mom osećanju, vreme ističe za Balkan i ako ove godine ne bude napretka, Balkan će propustiti voz koji vodi ka evroatlantskim integracijama. Na svetu ima i drugih žarišta – u prvom redu Irak, Iran, Srednja Azija, Bliski istok, a sada i Kirgistan – i gorućih problema kao što su borba protiv terorizma i širenja oružja za masovno uništenje, koji muče SAD i EU. Koliko dugo će Balkan moći da održi njihovu pažnju, teško je reći.

Nestabilnost Zapadnog Balkana svakako je evropski problem, ali ova činjenica sama po sebi nije dovoljna da bi se održale budnost i odlučnost EU-a. Postoji pregršt takozvanih evropskih problema kojima je EU od 25 članica odlučila da se ne bavi. Evropa, kao i SAD, ne može u nedogled u žiži svoje pažnje da drži Zapadni Balkan. Prema tome, ja vidim dva moguća pristupa EU-a prema Balkanu. Jedna mogućnost je da se nastavi sa ubrzanom integracijom, pri kojoj bi za region bili izdvojeni dodatna pomoć i politički kapital. Druga mogućnost je put dezintegracije, s još strožim viznim režimom, oskudnom pomoći i političkom izolacijom.

Prvi pristup moguć je jedino ako neka od otvorenih pitanja budu rešena tokom ove godine, a plašim se da je drugi izvesniji ukoliko ne bude bilo napretka po pitanju statusa Kosova, na primer, ili reformi državne zajednice Srbije i Crne Gore. A vreme je na izmaku. Zapadni Balkan više nije prioritetno pitanje Saveta EU-a. Sve ređe se pominje i u Vašingtonu. Odugovlačenje s rešavanjem problema više ne može biti strategija.

Ali, i Evropa na raspolaganju nema neograničena sredstva; isto važi i za SAD. Težina fiskalnog tereta – u i izvan Evrope – eksponencijalno raste, dok se budžet EU-a ne povećava. Teško je tvrditi da će Evropa u nedogled imati interesa da sredstva neprekidno preliva na Balkan. Bez stvarnog napretka, mnogi u Briselu i drugim delovima mogli bi da počnu da presipituju koliko im se isplati da ulažu dodatna sredstva u region.

Slovenija očito ima veliki interes i snažan politički zalog da dočeka da Zapadni Balkan u poptunosti bude stabilizovan i integrisan u evroatlantsku porodicu. U svetlu toga, zvanična Ljubljana sprovodi politiku integracije i trgovinske liberalizacije sa regionom Zapadnog Balkana. Čvrsto podržavamo Hrvatsku u naporima da se pridruži EU-u, kao i Srbiju da uđe u Partnerstvo za mir. Nadamo se da će Srbija vrlo brzo potpisati sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU-om. Apsurdno je da Beograd ni dan-danas nije u takvom ugovornom odnosu sa EU-om.

Budući status Kosova nesumnjivo je najteže i politički najosetljivije pitanje. Činjenica je, međutim, da su se stvari i na ovom planu izmenile. Na primer, Kosovo ima novu vladu koja je, po mom uverenju, izrazito pragmatična i okrenuta ka budućnosti. Predsednik vlade Bajram Kosumi dobro razume prirodu problema, i ja verujem da je privržen stabilnom i mirnom rešenju budućeg statusa Kosova, što svakako obuhvata i potpunu i maksimalnu zaštitu srpske manjine, kao i otvoren i aktivan dijalog s Beogradom.

Zaštita manjina upravo je najvažniji standard koji Kosovo treba da ispuni. Međunarodna zajednica neće biti nimalo popustljiva kada je o zaštiti manjina reč. No, i mi moramo biti razumni i priznati napredak tamo gde je on i ostvaren. Važno je naglasiti da zaštita srpske manjine na Kosovu neće biti uspešna bez potpunog učešća kosovskih Srba u političkom životu Kosova.

Bez dijaloga očito ne može biti ni dogovora. A dijalog mora biti aktivan, i mora se odvijati na najvišem mogućem političkom nivou čime je moguće doći do kompromisa.

Balkanska Komisija će objaviti izveštaj o konačnom statusu Kosova. Očekujem da će u zaključcima ona podržati nezavisnost, ali uskratiti suverenitet. Bojim se da ovom stavu naginju mnogi u međunarodnoj zajednici. U tom svetlu, od Beograda se očekuje da se aktivno i zdušno uključi na svim nivoima. Ne vidim kako bi Beograd mogao pojačati svoju pregovaračku poziciju i povisiti ulog ukoliko se aktivno ne uključi na najvišem političkom nivou.

I Crna Gora je pod pritiskom – mahom unutrašnjim. Ako bi se referendum danas održao, ni izbliza nije jasno da bi on doneo neprikosnoveni rezultat koji bi bio solidan temelj na kome bi počivala jedna država. Put ka nezavisnosti mogao bi zemlju da odvede do još dubljih unutrašnjih raskola i sporenja oko procedure. Regionu je od procesa razdvajanja sada mnogo potrebniji novi nivo integracija po političko-ekonomskoj liniji. Postizanje sporazuma između vlade i opozicije oko referenduma moglo bi da potraje i da ode daleko u razrešenju nesporazuma u Crnoj Gori.

Uopšteno gledano, reforme u regionu napreduju sporo. Može se učiniti još više u očuvanju brzine demokratskih reformi i liberalizacije tržišta, bez koje građani neće moći da osete prosperitet u znatnoj meri. Rasprave o statusu ne smeju da ponište proces reformi, iako je veza između ova dva plana očekivana i donekle razumljiva.

Konačno, sve države Zapadnog Balkana naći će se pre ili kasnije i u EU-u i u NATO-u. Ovo je ujedno i jedino realno i trajno rešenje koje će osigurati stabilnost i prosperitet u regionu.

Dimitrij Rupel, ministar inostranih poslova Slovenije i predsedavajući OEBS-a