Rafinerija nafte Pančevo:
U korist sopstvene štete

Na delu je poznati fenomen da radnici javnih preduzeća insistiraju da njihove firme ostanu u državnom vlasništvu, ali nisu raspoloženi da im taj vlasnik određuje plate u bilo kakvoj korelaciji sa ovdašnjim tržištem radne snage

Još od prvog dana štrajka u Rafineriji u Pančevu (8. april) bilo je uočljivo da tu nešto nije logično. Naime, predsednik štrajkačkog odbora Veljko Žunić odmah je počeo da ističe da je taj štrajk motivisan "isključivo socijalnim razlozima", što je odmah izazvalo sumnje da je zapravo reč o nečem drugom, na primer o štrajku protiv reorganizacije i restrukturacije (koje su najavljene kao glavni modernizacijski procesi ove godine). Ili da je reč o nekakvom "antivladinom" štrajku, da se Koštuničinom kabinetu pokvari proslava evropske pozitivne studije o izvodljivosti. Ili da se može govoriti o "štrajku protiv MMF-a", koji je ovdašnjim vlastima naložio da stave pod kontrolu i rast plata u javnim preduzećima, a sa tim Fondom se i nadalje pregovara o nastavku podrške Srbiji.

Zabune oko svih ovih reperkusija štrajka nije moglo biti, jer je on zakazan upravo kada je okončan štrajk u JAT-u, pokrenut iz sličnih razloga, a koji je, navodno, završen bez ustupaka i popuštanja Vlade (što baš nije potpuno izvesno). Znači, u Pančevu se svesno išlo na to da se isproba snaga Vlade Srbije da sprovede ekonomsku politiku dogovorenu sa MMF-om – u jednoj oblasti koja je osetljivija od avionskog prevoza i direktnije utiče na ceo ekonomski život zemlje.

Spomenuta neobičnost ovog štrajka u pančevačkoj rafineriji ogleda se i u tome što je oko 2000 zaposlenih prvo istupilo sa zahtevom da im se ne smanjuju plate za 36 odsto, a posle je ispalo da zapravo traže da im se plate povećaju za 30 odsto. Reč je, izgleda, o smicalici – da im se ne smanji ono što im je vanredno obećano, trinaesta plata ili martovska plata sa učešćem u godišnjoj dobiti NIS-a (ona je, navodno, i isplaćena posle tri dana štrajka), a da se poveća ono što im nije obećano, to jest redovna plata. U stvari, radnici Rafinerije odbili su projektovano ovogodišnje povećanje plata za sedam do deset odsto i traže 30 odsto, jer kažu da ima para za tako što (kao što su govorili i oni iz JAT-a), samo o tome treba pregovarati i "naći kompromis".

Tu je na delu poznati fenomen da radnici javnih preduzeća insistiraju da njihove firme ostanu u državnom vlasništvu, ali nisu raspoloženi da im taj vlasnik određuje plate u bilo kakvoj korelaciji sa ovdašnjim tržištem radne snage. Tako ovde imamo slučaj da radnici Rafinerije Pančevo smatraju da nije normalno da imaju samo 30 odsto više prosečne plate od proseka u Srbiji (prosečna plata u NIS-u iznosila je u martu 24.767 dinara) i da nije normalno da im se garantuje isto povećanje plata kao i u drugim delovima NIS-a, već čini se smatraju da te plate treba da budu još više i da se upravo radnicima u toj rafineriji mora odobriti veće povećanje nego u drugim delovima istog javnog preduzeća, jer oni su štrajkovali, dok su drugi "lenčarili" na svakodnevnim poslovima. Oni su u Pančevu, istina, prošle godine preradili 3,15 miliona tona nafte, a zajedno sa Rafinerijom nafte Novi Sad ukupno preko četiri miliona tona nafte (što je u odnosu na 2003. godinu više za 8,6 odsto), ali su pri tom procenili da plate ipak treba da porastu za 30 odsto, jer očigledno smatraju da su oni vlasnici-ortaci sa državom, te da zajednički treba da podele i profit.

Ono što je takođe neobično u ovom štrajku u Pančevu jeste to da je on povezan i sa blokadom državne i privatne imovine u toj rafineriji (jer u njoj su stokirane i zalihe derivata koji su proizvedeni za privatne uvoznike sirove nafte po sistemu "uslužne prerade"). Naime, radnici određuju koliko će se derivata dnevno izvesti iz Rafinerije Pančevo, to jest oni navodno odlučuju o tome šta doista jeste isporuka derivata za "prioritetne potrebe", što je van pameti. Ta blokada izlaznih rampi čini besmislenim i "zakonski minimum prerade", a štrajk definiše i kao "okupaciju" nacionalnih i privatnih resursa. Pri svemu tome radnici (i ne samo oni) upozoravaju javnost da je interventan uvoz derivata skup, što će reći da nude zaključak da je jeftinije platiti njihove želje nego snabdevati tržište iz spoljnih izvora.

U celu ovu komplikaciju zlosrećno se uključila i delegacija Izvršnog veća Vojvodine koja je, u nedelju, posetila štrajkače i navodno ih podržala. Tu delegaciju su ovoga puta sačinjavali dvojica aktivista i ministara iz redova Karićevog Pokreta Snaga Srbije, Tihomir Simić i Dragan Surdučki, što je, naravno, dalo zamaha priči da je ova stranka specijalista za "štrajkove u tuđim redovima". Tihomir Simić, Karićev dugogodišnji politički ordonans, sada na radu u Vojvodini, pri ovoj poseti nije se proslavio poznavanjem osnovnih stvari iz naftne privrede, pa je, držeći se čuvene formule "domaće salate", izjavio da bi interventni uvoz derivata mogao dovesti do toga da Srbiju preplavi gorivo sumnjivog kvaliteta. Nažalost, u okruženju Srbije ne postoji nijedna rafinerija nafte koja proizvodi derivate slabijeg kvaliteta od onog koji se postiže u našim rafinerijama, pa bar takva opasnost ne bi sada trebalo da nas zabrinjava.

Ako bismo pokušali da budemo ozbiljni, čini se da je štrajk u Rafineriji u Pančevu najviše štrajk onih koji se plaše da će nakon reorganizacije i restrukturacije NIS-a ostati bez radnih mesta ili, eventualno, bez neke pozicije (kada se u jedno akcionarsko društvo sakupe obe rafinerije i oba prometnika derivata). To je druga i duga priča, a ovde ćemo, samo radi ilustracije veličine problema, navesti da komšijska INA iz Hrvatske (sa sličnim "navikama" iz socijalističkih vremena kao i naš NIS), koja godišnje obrne više od 5,5 miliona tona nafte (dakle oko 1,5 miliona tona više nego NIS), ima oko 1000 ljudi manje na spisku zaposlenih. A šta tek da kažemo za druge dinamične svetske naftne kompanije, u čijim rafinerijama stotinak ljudi godišnje preradi daleko više nafte od onoga što kod nas, u našim rafinerijama, preradi oko 3300 zaposlenih.

Štrajk u Rafineriji u Pančevu, ma koliko imao neobičnih "ucenjivačkih aspekata", mogao bi, ukoliko se predstava otrgne svojoj nespretnoj dramaturgiji, doneti i mnogo veće štete od onih koje su već "postignute". Inače, već je nastradao imidž "revitalizovanog NIS-a" spremnog na poslovnu ekspanziju, a sigurno je narušena i teza da država i NIS moraju sve učiniti da spasu domaće rafinerije i da svako strateško partnerstvo "nacionalne kompanije" mora biti uslovljeno njhovom modernizacijom i investicionom obnovom. Da li su i sami radnici i menadžeri Rafinerije nafte u Pančevu svesni da seku granu na kojoj već lepo sede?

Dimitrije Boarov