Intervju - Boris Miljković pisac, reditelj:
Buket lala

"Ima nas koji se interesujemo za mnogo stvari istovremeno. Kad sam nedavno imao zdravstveni eksces, pomislio sam ‘baš mi je žao, ako se ovo bude završilo, neću stići da uradim sve što me zanima jer tek sad imam u planu da se bavim filmom, a vreme prolazi’"

Boris Miljković sebe opisuje kao čoveka koji se bavi svim i svačim: trenutno je kreativni direktor predstave Moj otac igra loto Biljane Srbljanović, koja će biti premijerno izvedena krajem meseca u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, odnedavno je kreativni direktor Centroproizvoda, a Geopoetika je upravo objavila njegovu treću knjigu, roman Uspavanka za Lalu – direktan povod za ovaj razgovor. Diplomirao je filmsku i televizijsku režiju, javnosti se predstavio televizijskim emisijama i filmovima koje je radio sa Branimirom Dimitrijevićem (autorski tandem iz osamdesetih poznat pod imenom Boris i Tucko), a od kojih su "Ruski umetnički eksperiment" i "Šumanović" uvršteni u deset najboljih produkcija u istoriji RTS-a; režirao je dramu Nevjesta od vjetra u Narodnom pozorištu, bio je kreativni direktor predstave Dejana Mijača Pseći valcer, predaje na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, a naslovi njegovih prethodnih knjiga su Čaj na Zamaleku (nagrada "Isidora Sekulić") i Fabrika hartije. Uspavanka za Lalu je roman o mladoj Beograđanki, prodavačici reklamnih sekundi, koja odlazi na odmor kod drugarice u Londonu. Boris Miljković ga piše u prvom licu ženskog roda otkrivajući čitaocu Laline emocije, mišljenja, postupke i čežnje, kao na filmu.

"VREME": Sublimacija više medija je očigledna u ovom romanu. Da li je to vaš privatni način izražavanja, ili je dug sadašnjici?

BORIS MILJKOVIĆ: Meni je važno da ono što govorim bude skup svega onoga što radim. A sve što radim, pripada jednoj rečenici koju ja dosta neartikulisano pokušavam da ispričam. To je rečenica o identitetu, predlog spasa pojedinca u ovom eklektičnom momentu punom mogućnosti koji čoveka bez čvrstog koncepta zna da dovede na klizalicu na kojoj se više ne može snaći. Danas, čovek koji hoće da piše ne može, kao što je to mogao njegov prethodnik, samo da zašilji pero i umoči ga u mastilo. On je ometen mogućnošću da u svakom momentu zna šta svi ljudi na ovom svetu u tom trenutku pišu. Ta činjenica, ako nemamo dovoljno fokusiran pogled, može biti vrlo ometajuća. Ja tu smetnju otklanjam tako što pokušavam da budem što dublje u njoj.

Šta mislite o "specijalcima", ljudima čija interesovanja i zanimanja nisu renesansna?

Ja se specijalnosti grozim, ali negde joj se i divim. Jedan od mojih drugova je jedan od potpredsednika MMF-a, živi u Vašingtonu, stanuje u zgradi ko iz filma. I, izdaleka gledano, on je primer specijaliste. Ali, to nije baš tako, jer je njegova specijalnost eklektična, u njoj ima diplomatije, filozofije, poznavanja kultura, finansijskih kretanja i ko zna čega sve ne. Danas je biti specijalac pomalo nemoguće. Zato mislim da se čovek renesansne prirode i specijalac nekako asimptotski približavaju. Ima nas koji se interesujemo za mnogo stvari. Kad sam nedavno imao zdravstveni eksces, pomislio sam "baš mi je žao, ako se ovo bude završilo, neću stići da uradim sve što me zanima jer tek sad imam u planu da se bavim filmom, a vreme prolazi". Spolja gledano, to što pišem, što se bavim advertajzingom, pozorištem, videom, ili najčešće ukrštanjem svega toga, deluje kao bogat život. Međutim, ja sam sklon da to pripišem svojoj nekoj površnosti, ja spadam u površne i ljubopitljive karaktere. Znatiželjan sam da uđem u ovo, pa u ono, ne umem drugačije to da vam objasnim. Mislim da je to i razlog zašto sam Lalu pisao u ženskom rodu.

Lala nije samo lik koji govori u ženskom rodu, već je pravo pravcijato žensko biće. Pretpostavljam da su muškarcu za pisanje takvog lika, osim znanja gramatike, potrebna i mnoga druga znanja.

Ja sam ljubitelj žena, veliki deo svog života proveo sam sa ženama: bio sam im blizak, imao sam prilike da razgovaram sa njima, da budem u njihovoj koži. Lala je na neki način grupa Lala, ona je buket Lala. Postavio sam je u jednu palp storiju: ona ima tu nesreću da ju je neko ostavio. Zanimalo me je šta neko kao ona može da uradi u Londonu, u okruženju koje je super u odnosu na ono u kome živi. Da li će se i kako promeniti. Znam mnogo žena koje u ormanu čuvaju odeću koju oblače samo u inostranstvu, gde ih niko ne zna zato što samo tamo smeju da budu ono što jesu ili bi želele da jesu. Ispostavilo se da je Lala i tamo sačuvala svoju suštinu, iako se uvukla u tuđ život, iako je bila deo komplikovanih priča, prošla kroz smrt jednog od udvarača, bila beskrajno zaljubljena u čoveka s kojim se nikad nije srela, i iz toga otišla bez ikakvih posledica. Napunila je svojim emotivnim betonom mnogo rupa i nestala, otišla bogatija za novo iskustvo ne ostavljajući za sobom ni tragove ni posledice. Lala jeste došla u London samo na odmor, ali mogla je da ostane – ja sam otišao na odmor u Egipat i ostao tamo pet godina. A ona, kad je zapušila sve što je imala da zapuši, vratila se.

Pominjete Egipat, mesto radnje priča u Čaju na Zamaleku, Lola se bavi reklamom, jednim od vaših zanimanja, a neki vaši poznanici su se prepoznali u vašim knjigama... Da li prepisujete život?

Ja sam u Kairu živeo jednim životom koji ima dodirnih tačaka sa životom junaka, ali to mi je i bila namera. Mislim da nije loše da ličnost iz knjige stoji u ovom vremenu. Postoje dva-tri lika čije ime i prezime postoji, ali samo zato što su u značenjskom, pa i fonetskom smislu toliko privlačna da nisam hteo da izmišljam druga. Nisam gadljiv prema nečemu što je istina, što je novinski članak ili moje iskustvo. Ja mislim da te stvari dobro rade za mene.

Ne krijete da je Uspavanka za Lalu inspirisana pričom Potraga Hulija Kortasara...

Priča o saksofonisti koji se vozi metroom, priča je o unutrašnjem vremenu, i za mene je presudna. Ona je za mene neka vrsta onog metra u Sevru. Dopao mi se Kortasarov kosmopolitizam, on je istinski intelektualac koji je živeo jednu vrstu nije-važno-odakle-sam literature, to je na mene ostavilo toliki utisak da nisam ni pokušao da se branim.

Šta mislite, da li bi sad trebalo prikazati Ruski eksperiment? U vreme kada je emitovan, na našoj televiziji nije postojalo nikakvo video iskustvo.

Na kraju Tuckovog i mog celovečernjeg video-filma od sat i po pojavljuje se telop s tekstom kraj prvog dela. Trebalo je shvatiti da će se drugi deo filma dogoditi u stvarnosti. Bili smo svesni da drugi deo nećemo snimati: mi, mladi i površni, dali smo toliko, a videćemo kako će se u stvarnosti odigrati drugi deo. I videli smo. Meni je to drag komad. Sad se vidi da nismo bili na pogrešnom tragu, i naravno da nas je sve omeo sled događaja. Ja taj film ne posmatram kao nešto što je trajalo sat i po, nego sat i po i petnaest godina. Čovek bi sad mogao da bude ljut: taman smo nešto započeli pa smo morali da odustanemo! Ali ja nisam ljut: iz Eksperimenta je proistekla moja eklektičnost, pa me je to odvelo u advertajzing i u književnost, i pretvorilo je negativno u pozitivno.

I vaša režija Nevjeste od vjetra odudarala je od postojećih...

To je moja prva pozorišna predstava i moja želja da uđem u još jedan medij. Posle iskustava sa Mijačem, sasvim drugačije vidim režiju, pa ipak, Nevjesta mi je draga bez obzira na njen uspeh ili neuspeh. To je glomazna predstava u kojoj se svašta započelo i svašta htelo, ali se nije sve zašilo po šavovima. Rad na predstavi se vukao dve godine, mučili smo se da dođemo do nameravanih rezultata u skromnim uslovima, bilo je velikih promena u kastingu, ali, ponavljam, bez obzira na sve, ja ću je voleti.

Ostao vam je još samo igrani film, šta čekate?

Živim u fantaziji da ću od Čaja napraviti filmsku formu i u toku je izrada dramatizacije. Imam potrebu da napravim neku vrstu joy findera, vrstu video-aparata s kojim čovek luta po nekom gradu, i uz pomoć naratora pronalazi njemu interesantne delove. Osećam radost već i pri pomisli da bih mogao to da napravim. Imam želju da taj vodič bude Omar Šarif i mislim da čak nisam daleko od toga da svoju zamisao i ostvarim.

Sonja Ćirić