Mansarda Bila Gejtsa:
Kuća u kojoj ćemo živeti

Restoran u firmi jednog od najbogatijih ljudi na svetu smrdi kao i svaka studentska menza ili radnički restoran iz propalog komunizma. Uprkos tome, ili možda baš zato, zaposleni u Majkrosoftu žale se da je hrana – sve gora i gora. Što dokazuje da komunizam živi, i živ će biti

Redmond kod Sijetla
(država Vašington, malo ispod Aljaske)

VIZIJE ŠEFA MAJKROSOFTA: Mesto za posetioce,...

Pri sletanju u Sijetl, posle višestruko beskrajnog leta iznad ledenog okeana, Islanda, Grenlanda i strašno crno-bele Kanade, u daljini se vide ruševine poluugašenog vulkana prekrivenog snegom, maglom i dimom, vulkana koji je ne tako davno eksplodirao i zamalo izbrisao severozapadni ćošak američke obale. Na putu od aerodroma ka gradu – koji nije grad, jer lokalno stanovništvo naziv Sijetl drži samo za nekoliko blokova zgrada između četiri ulice – prolazimo pored Boingove fabrike aviona. U samom gradu pogled okrzne Svemirsku iglu, gigantski toranj kao onaj na Avali, ali ovaj stoji. Na vrhu je rotirajući restoran u kojem je hrana... Dobro, rotirajući.

U Sijetlu sam zbog Majkrosofta ili, da se pohvalim, pozvao me je Bil Gejts. Kad za izabranu grupu urednika/novinara iz Centralnoistočne Evrope (iz nekog razloga, to je iz perspektive Majkrosofta sve na šta se naiđe između Ljubljane i Kine) prikazuju ne samo sve što su do sada postigli na polju razvoja korisničkog softvera namenjenog ličnim računarima, već i razne druge novitete, vredi li to putovanja? Vredi, priznajem.

...dnevna soba,...

Korisnički softver i Majkrosoftova apsolutna dominacija na tom polju nisu tajna ni za koga ko je imao i najpovršniji kontakt s kompjuterima. Mada, bilo je i drugih tema. Opsežan osvrt na to kako Majkrosoft vidi sopstveni doprinos lokalnim ekonomskim sistemima i okruženjima u kojima dela. Čulo se i zanimljivo predavanje o tome šta sve može biti kompetitivna prednost u poslovnom okruženju, i kako se informaciona tehnologija (IT) uklapa u tu priču. Pa detaljno predstavljanje partnerskih programa i podrške malim i srednjim preduzećima (Napomena: mala su ovde "srednja" a srednja su "giganti"). Zaista interesantno, ali ni blizu kao jedna kuća. Dobro, ne obična kuća. Majkrosoft je, usput, predstavio svoju viziju multimedija kuće.

BAJKA I OGLEDALA: Na kraju sveta, iza sedam gora i sedam mora, postoji kuća koju je sagradio Majkrosoft. Nije obična, već kuća koja je ukrotila sve najsavremenije tehnologije, nešto kao ona iz bajke o Ivici i Marici. Ili bilo kom začaranom dvorcu. Poseta Majkrosoftu jeste veliki izazov, ne samo za novinara. Pisati o gradiću preko puta Sijetla, u šumama oko Redmonda? U stvari, o ogromnoj šumi u koju je, tu i tamo, smešten jedan grad, ili nekoliko gradova? O likovima najrazličitijih profila, poreklom sa svih šest-sedam strana sveta, koji ovde rade na problemima razvoja vakcina do veštačke inteligencije i igrica za kompjutersku decu?

...i tinejdžerska soba

Kuća Bila Gejtsa sakrivena je na ivici šume iznad velikog i mirnog zaliva (Ili, možda, jezera? Ko će ga znati, ima ih mnogo, i jezera, i zaliva i, najviše, šuma.) Po legendi koju tečno i na, svim centralnoistočnim Evropljanima razumljivom, američkom jeziku priča vozač autobusa na relaciji "W Hotel" – Redmond, kuća u sebi krije desetine soba ispunjenih najvećim umetničkim delima i čudima tehnologije.

Jedno od najzanimljivijih čuda namenjenih publici Majkrosoft je sagradio, a ne programirao. Dobro, ne u potpunosti. Radi se o kući, o simulaciji "kuće budućnosti" koja je zamišljena – i već godinama se razvija – kao proizvod ideje o povezivanju najsavremenijih tehnologija s preistorijskom pećinom, moćnog softvera s interaktivnim mehanizmima kontrole. Za skeptike, agnostike i mrzovoljne još jedna, dodatna informacija: iz "vizije" Majkrosoft doma u međuvremenu se ispililo mnogo proizvoda. Tablet PC, recimo (to je ono što liči na svesku – a tome i služi, samo vam ne trebaju olovka, arhiva, telefon, faks, sekretarica, pomoćnik, čak ni vodič).

U tu kuću se ulazi lako, pod uslovom da vas ona pamti, tj. po glasu, dlanu ili boji očiju prepozna kao svog stanara. Čuvajte dobar glas, da biste mogli ući u svoju kuću.

U njoj su displeji na praktično svakoj zamislivoj površini. Zidovi, radne ploče u kuhinji, ringle, fioke i vrata od frižidera, naravno – i bilo je krajnje vreme da se papirno-magnetne "zalepnice" nečim zamene. Sad imate ili ćete, kad-tad, imati displej koji vas na vratima frižidera – kao, uostalom, i kroz ostatak kuće – proganja podsetnicima, kalendarima, spiskovima stvari za uraditi i, još gore, spiskovima onih koje nisu urađene. Za slučaj da ste hiperaktivna, vredna, opsesivno produktivna i osoba budućnosti koja zaista želi da od frižidera čuje kako nema smisla da kasni na odavno zakazani sastanak, to je raj. Ako ste, međutim, sredovečan i mrzovoljan novinar koji se sporo i naporno oporavlja od džetlega uzrokovanog letom preko pola sveta – pa još i u nepušačkim dušegupkama – ideja da vas rođeni nameštaj u rođenoj kući podseća na to da je krajnje vreme za ostavljanje duvana, slanine, luka i paprike, devojaka, brze hrane i žestokih pića – to baš i nije neka očigledna prednost ove kuće budućnosti.

ĆASKANjE SA ŠNICLOM: Ali, ipak, kako razgovaramo s kućom uz podršku mnoštva diskretno i umetnički maskiranih displeja? Pa, može pokretom ruke. Mahanjem ispred ekrana aktivirate mnoštvo stvari. Da li je kuća prilagođena kulturama koje mnogo mašu, recimo mediteranskim? Sigurno – ili se samo čini. Jer, može i govorom. Ograničeno, ipak: ne može se baš čavrljati s pentijumom kao da je Hal iz Odiseje 2001. I ne može se improvizovati. "Pusti muziku iz fajla Opušteno" biće prepoznato i izvršeno, ali zahtev tipa "Sluša mi se nešto ljigavo, kao onaj Volenvajder..." možda neće. Prepoznavanje pokreta ugrađeno je i u "tinejdžersku sobu". Na stranu očita drskost u pretpostavci da svaki tinejdžer ima svoju sobu, dok negde drugde čitave generacije moraju da prave roštiljske izlete u istu vikendicu na Avali, ovde je prava razlika u ogledalu. Elem, ogledalo u tinejdžerskoj sobi prepoznaje pokrete i rukom pokazujući na aktivna polja možete zatražiti od kuće da vam odgovori na najbitnija pitanja: koji komad odeće je trenutno čist, a koji se slaže s nekim drugim. Ako ogledalu pokažete jedno parče odeće, ono će odmah izlisatati spisak raspoložive garderobe koja nije na hemijskom, a slaže se s onim što ste odabrali. Utešna je uzgredna misao da negde u centralnoj procesorskoj jedinici verovatno postoji način da se reakcije ovog magičnog ogledala reprogramiraju – ili, još bolje, prevedu u čistu šizofreniju – tako da na svako pitanje odgovara jednostvano i lako razumljivim "Ne zanima me šta bi da obučeš, rugobo" na pirmer, ili "Uradi domaći! A onda na balet (respektivno: košarku, kurs tajlandskog, košarku, koncert...)".

Kuća je, izgleda, zamišljena za nekog ko radi od kuće ili, tačnije, za nekog ko ima posao. Tehnologija pametne kartice pomaže da se identifikujete pred – vašim, ličnim – kompjuterom kao profesionalni korisnik koji pripada nekoj mreži, intranetu ili radnom okruženju. Za uzvrat, kompjuter – vaš, lični i pametan – povezaće vas, posredstvom broadban veze, zaštićenim kanalima, s fajlovima koje koristite negde daleko, drugde, na poslu... I kolegama.

Da li ste u mreži? Da. A gde ste? Kod kuće. A radite? Radim, radim.

Za one koji zaista rade u kući – tj. kuvaju, peglaju i spremaju, na primer – kuća i to olakšava. Dovoljno je da na radnu ploču spustite namirnice s pijace i da vam se na displeju "kuhinjskog stola" pojavi recept s kompletnom procedurom za spremanje jela baš od gluposti koje ste kupili. Ići će i dalje, do prikazivanja kruga optimalne veličine do koje treba razviti testo za picu. Utisak u obliku malog saveta: na kuhinjski sto ne treba spuštati prljavu odeću, auto-delove ili, ni privremeno, kavez s papagajem. Recepti će biti radikalni.

Šta rade ostali ukućani dok domaćin asistira kuhinjskom stolu, čavrlja s ogledalom i, uopšte, ponaša se kao da je stvarno u bajci? Pa, lako je saznati. Deo zida u predsoblju koji izgleda kao deo obične molerske šare – još jedan displej, u stvari – saopštava ko je sve još u vašoj magičnoj kući i šta trenutno radi.

Izvesno je da ovakve Majkrosoft kuće neće koliko sutra nicati kao pečurke posle kiše po zemlji Srbiji. Zanemarujući pitanje šta biva s pametnom kućom kad nestane struje i, potom, goriva za generator – na primer, može li vlasnik da u svoju kuću uđe ili, još gore i ne daj bože, kako da iz nje izađe – da vidimo kako stoje stvari u bližoj budućnosti. IDC, jedna od najpoznatijih i najcenjenijih analitičarskih kuća specijalizovanih za tržišta informacionih tehnologija, nedavno je završila obimno istraživanje za Majkrosoft. Ukratko, istraživači procenjuju da će u neposrednoj budućnosti jedno od najperspektivnijih tržišta za Majkrosoft u ovom delu Evrope biti baš – Srbija. Ne samo za Majkrosoft. Sektoru informacionih tehnologija u Srbiji generalno se predviđa svetla budućnost do 2008, uz godišnji rast od oko 16 procenata (naspram 10 odsto rasta u proseku regiona). Osim toga, procenjuje se da će ova industrija u naredne četiri godine proizvesti novih 6000 radnih mesta.

Lepo zvuči, u svakom slučaju. A u Sijetlu naročito.

Aleksandar Ćirić