Prvomajsko ogledalo:
Hronika zaboravljenog praznika

O zapostavljenoj simbolici istorije sindikalnih borbi i o tome da li je ovaj divlji kapitalizam bolji ili gori od onog u kome se odvijala sledeća priča

U Srbiji su se poklopili Uskrs i 1. maj. Crkve su bile pune na uskršnjem bdenju, a ostalo se završilo izletima i roštiljem, koje su neki mediji neuko nazivali uskršnjim urankom, mada je uranak, to bi hajdučki potomci morali znati, đurđevdanski. Međunarodni praznik rada u Srbiji nije simbolički obeležen ni političkim porukama niti manifestacijama radničke solidarnosti. Delegacija Samostalnog sindikata Beograda položila je venac na spomenik radnicima koji su poginuli u septembru 1940. godine u Košutnjaku u sukobima sa žandarmima. Tom prilikom potpredsednik tog sindikata Miroslav Radojević daje čudno objašnjenje – da se ove godine 1. maj obeležava skromnije jer je mnogo ljudi (850.000) bez posla, a i mnogo je zaposlenih koji ne primaju plate. Kao, kad im bude bolje, nosiće crveno barjače.

Mada imaju mnogo problema s poslodavcima, kod zaposlenih u Srbiji postoji i veliki strah da nezakonitosti prijave inspekciji rada, kako ne bi ostali i bez kakvog-takvog posla. Izgleda da vlada računa sa sporadičnim socijalnim protestima, ali ne očekuje generalne štrajkove, mada u velikim sistemima mora smanjivati broj zaposlenih. Mada je premijer Koštunica krajem aprila pledirao da se u Srbiji socijalnim konsenzusom teret tranzicije ravnomernije rasporedi i da se rad neguje kao društvena vrednost, a ministar za rad Slobodan Lalović ponovo upozorava da je konobar došao i da mora da se plati račun.

Ova hronika nastaje upravo zato što se ovde u teškoj besparici lako sklizne u novu dogmatsku simplifikaciju, pa se na te radničke demonstracije, na bitke levičara i neofašista po Evropi gleda uglavnom kao na bitku dinosaurusa, pa na Praznik rada kao kao "komunistički". Pre svega, taj praznik po povodu više anarhistički, a po metodu na kraju više socijaldemokratski, no razlog da se ispriča ova priča je zapravo da se postavi po novoj ideologiji nepoželjno pitanje da je ovaj naš dolazeći divlji kapitalizam možda gori od onog u kome se odvijala priča koja sledi:

ČIKAŠKA PRIČA: Povod za ustanovljenje borbenog dana solidarnosti proletarijata vezana je kao što se zna za džumbus u Čikagu, takozvani Haymarket Square Riot 4. maja 1886. Na tom mestu organizovan je protest zbog policijskog nasilja tokom štrajka 1, 2, i 3. maja, a vodila ga je grupa anarhista nemačkog porekla. Osmorici anarhista suđeno je 7, 8. i 9. oktobra 1886. u Čikagu. Njihova imena su August Spajs, Majkl Švab, Oskar Nibe, Adolf Fišer, Luis Ling, Džorž Engel, Samjuel Filden i Albert Parsons.

Art Jang, američki crtač, objavio je 1939. u publikaciji "Nju mesiz", svoja sećanja o tim zbivanjima.

Posle tri dana štrajka za osmočasovni radni dan, nekih 1500 osoba okupilo se da bi protestovalo zbog obesnog ubijanja radnika od strane policije. Bio je prisutan gradonačelnik Karter Harison. Albert Parsons je govorio a zatim otišao sa ženom na pivo u neku baštu nekoliko blokova dalje. Samjuel Filden se popeo na kola koja su služila kao govornica. Kiša je počinjala da pada i masa se smanjivala. Gradonačelnik je otišao da poseti obližnju policijsku stanicu da obavesti kapetana Džona Bonfilda, o stanju, ali ovaj, po jednom opisu, notorni kavgadžija, nije slušao gradonačelnikove reči i posle nekoliko minuta poveo je 125 rezervnih policajaca i naredio grupi od preostalih dvesta osoba da se raziđu. U tom trenutku, preko kola ili iza njih, svetlucavo fijukanje, snažna eksplozija, mnogi policajci padaju, njihovi drugovi pucaju u unezverenu masu, sedam policajaca umire, a koliko je civila mrtvo nikada nije utvrđeno.

Krici zapomaganja, široka policijska racija, hapšenje stotina muškaraca i žena osumnjičenih da su anarhisti, socijalisti ili komunisti; saopštenja da je otkrivena zavera i da su pronađeni dinamit, bombe i paklena mašina.

Art Jang piše da je i on, kao i mnogi stanovnici Čikaga, bio pokoleban izveštajima o bezdušnosti optuženih. Poznati biznismeni i ugledni profesionalci i istaknuto sveštenstvo označavalo je optužene skupa kao anarhiste, a bombaški napad kao najobesniju uvredu u američkoj istoriji. Ubistvo šest radnika 3. maja je zaboravljeno.

Novinski uvodničari vrištali su da optuženi treba da budu obešeni. Parsons je nestao preko noći i policija ga je tražila po celoj državi, a njegov nestanak je tumačen kao priznanje krivice. Parson se međutim, pojavio u sudnici i zahtevao da se i njemu sudi sa ostalima.

Sudnica je bila puna, optužba je izlagala slučaj, prigovori su odbačeni hrapavim glasom sudije Džozefa Džerija, a crač, koji je sedeo blizu advokata optuženih, pomislio je da ne bi voleo da mu sudi takav "režeći" sudija. U uvodnicima je jasno saopštavano da samo neprijatelj naroda može da pokuša tog čoveka da spase vešala. Samo tri advokata pristaju da se prihvate odbrane anarhista. Prvi je Vilijem Blek, unionistički kapetan tokom Građanskog rata, takoreći prvoborac, poznat kao fajter, visok, crn i zgodan, sa istaknutim vilicama, kratkom bradom, u koga su bile uprte sve oči u sudnici.

Na drugoj strani bio je Grinel, državni tužilac, koji je imao aspiracije na guvernersko mesto.

Glasnogovornik porote bio je Frank Osborn, šef prodavaca u Marshall Field & Co, da drugih jedanaest "dobrih i pravih" bili su: bivši železnički preduzimač, prodavac odela, bivši broker iz Bostona, direktor škole, brodarski činovnik, putujući prodavac šminke, knjižar, stenograf u Čikago & Nortvestern reilveju, kondukter na istoj železnici, trgovac mašinama, i prodavac semena.

Vazduh naelektrisan, Grinel mnogo govori o "zaštiti društva i vlade od neprijatelja i njihove destrukcije" i o tome da su istomišljenici ovih ljudi nedavne 1871. u Parizu uvredili Boga. Kapetan Blek je često na nogama da bi protestovao.

Neposredno posle presude, odbrana se žali višim sudovima dok optuženi čekaju u okružnom zatvoru, štampa se okreće drugim aferama.

Crtač kaže kao je tokom suđenja video mnogo "klasne borbe" ne shvatajući šta to znači. On tada ima dvadeset godina i zna da ume dobro da crta i da recituje poeziju.

NASLEDNA BOLEST: Zapisnici sa tog suđenja plastično pokazuju kako nije utvrđeno ko je bacio bombu, kako je zapravo suđeno anarhizmu i kako su anarhisti branili svoju ideologiju kao neki san na zemlji. Zar je grof Kropotkin zločinac? Šta je rekao Viktor Igo? Švab kaže: " Zašto se mi borimo za komunizam i anarhiju? Ako ostanemo tihi stene će proplakati. Ubistva se dešavaju dan za danom. Deca su kasapljena, žene rade do smrti, ljudi su ubijani inč po inč, a taj zločin nije kažnjen zakonom. Veliki princip sadašnjeg stanja je neplaćeni rad."

Spajs kaže: "Moja odbrana je vaša optužba", citira Getea iz Fausta: Es erben sich Gesetz und Rechte,

We eine ew'ge Krankheit fort, etc.

(Zakoni i klasne privilegije prenose se kao nasledna bolest.)

Slučaj dolazi pred državni Vrhovni sud Ilinoisa. Grad se hladi i gotovo niko više ništa ne čuje o planovima da se digne u vazduh policijska stanica ili da se izvede revolucija. Komitet za odbranu traži novac da pokrije troškove žalbe, što teško ide, pošto izgleda da su ljudi u Čikagu prihvatili presudu kao pravednu i misle da osuđeni treba da budu obešeni, a nekolicina neustrašivih zahteva suprotno.

Državni Vrhovni sud naširoko raspravlja o slučaju i pronalazi tehničke razloge da odobri odluku porote. Odluka tog suda od 14. septembra 1887, objavljena je u čikaškim dnevnicima uz odobravajuće komentare.

Odbrana počinje borbu na konstitucionalnoj osnovi, pred vrhovnim sudom SAD. Posle pet dana razmatranja taj sud krajem oktobra zaključuje da nema razloga za obnovu postupka. Sedmorica optuženih treba da budu obešeni 11. novembra Ostalo im je devet dana života. Komitet za odbranu piše peticije u kojima traži da se smrtna kazna zameni zatvorskom. Mnogi istaknuti pojedinci pišu šefu egzekutive, a posećuju ga i mnoge delegacije. Među potpisnicima iz inostranstva je i Oskar Vajld.

U sredu 9. novembra, dva dana pre datuma za egzekuciju, naš mladi crtač, sada već zapažen, dobija zadatak da ode u okružni zatvor i da napravi crteže osuđenika. Uprkos pisanju štampe o postojanju planova za otmicu osuđenika, nikakve mere opreza nisu vidljive. Penje se gvozdenim stepenicama do ćelije gde u osuđene anarhiste drugi posetioci znatiželjno gledaju kao u zoološkom vrtu.

Parsons sedi i piše za stolom punim knjiga; podseća na urednika novina. Adolf Fišer, štampar u listu "Arbajter cajtung", liči na orla, svetle kose, revnosan i izgleda pun nade, a tako je izgledao i u sudnici; Džordž Engel, takođe nemački štampar, izgleda manje intelektualno od ostalih. Majkl Švab, sa naočarima podseća na urednika ili komentatora, ima tužno lice; Samjuel Filden, bradati bivši metodistički pop, rođen u Engleskoj, bio je poznati govornik u halama i na uličnim radničkim skupovima, glasom i intenzitetom rođeni orator. Avgust Spajs, urednik u listu "Arbajter cajtung", zgodan a u govoru direktan. Brčići ne mogu sakriti njihovu mladost. Samo je Filden u četrdesetim.

Luisa Linga crtač najbolje pamti zato što je u njegovoj ćeliji sijalo sunce dok je pravio crtež – dvadeset dve godine, plav, izgleda kao da prezire sve ostale. Sedi, i gleda u crtača ne trepćući. Možda je tiho rekao: "Samo napred. Uradi kako gazda kaže!"

Nešto kasnije dolazi vest o eksploziji u zatvoru. Ling je stavio bombu u usta i zapalio fitilj. Patio je u teškoj agoniji, lice mu je bilo unakaženo, kažu da je bio pri svesti dok su tri lekara čitavih šest sati radila nad njim.

Zato što je naš crtač mlad uredništvo određuje da samo vešanje ilustruje stariji kolega Šmedgen. Sledećeg jutra naš crtač vidi kako Šmedgen stavlja revolver u futrolu, kako je bled i kako drhti. Napolju na ulicama preovlađuje tišina. Biznis kao da je stao. Pešaka je relativno malo, a svako lice izgleda napeto. Egzekucija je zakazana za podne. Bio je petak.

Tri stotine policajaca je formiralo kordon oko zatvora, držeći radoznalu masu podalje pomoću jakog konopca.

Sa stanovišta vlasti procedura vešanja je protekla efikasno. Kad su se četiri čoveka zanjihala na konopcu i kada su doktori konstatovali da su svi mrtvi, nestala je napetost koja je trajala mesecima.

Crteži vešanja koje je pravio stariji kolega hitno idu u štampu.

Art Jang vidi svog starijeg kolegu kasno popodne, on je bled kao duh i ne kaže ništa, a očigledno ne želi da govori o tome ni tada ni godinama posle toga..

Novine ponavljaju da su osuđeni krivi, ali se više ne analiziraju detalji.

PULMAN ŠTRAJK: Dvojici osuđenih kazna je zamenjena doživotnom robijom. Godine 1893. guverner Džon Peter Altgeld je pomilovao trojicu osuđenih na robiju na osnovu toga što nije utvrđeno ko je bacio bombu. Taj Altgeld (1847–1902), guverner Ilinoisa (1893–1897), sa 16 godina se pridružio unionističkoj armiji i borio se do kraja Američkog građanskog rata. Veteran a liberal, studirao pravo, postao tužilac i sudija i pisao knjigu Naš kazneni sistem i njegove žrtve. Tokom 1894, kada je takozvani Pulman štrajk Američkog železničkog sindikata zapretio blokadom železničkog transporta u Ilinoisu, i počeo da razara infrastrukturu, federalni tužilac Ričard Olni poslao je trupe da obezbede rad železnice. Altgeld je protestovao kod tadašnjeg američkog predsednika Gruvera Klivlenda zbog upotrebe federalnih trupa u slučaju u kome državna milicija Ilinoisa kontroliše situaciju, što je smatrano ekstremno radikalnim. Tokom Altgeldovog mandata, koji je postao neka vrsta radničkog idola, uveden je inspektorat za ispitivanje zloupotrebe dece u radnom procesu.

U predsedničkim trkama 1896. i 1900. Altgeld je aktivno podržavao neuspešnog demokratskog kandidata Vilijema Dženingsa Brajana, populističkog lidera koji je zastupao jedinstvo radnika i farmera sa srednjeg zapada. Imao je dobre oratorske osobine i ništa više, a vaš hroničar voli da ga pominje zato što je to lik koji je predstavljen kao onaj lav bez zuba u Čarobnjaku iz Oza, noveli koja je prvo bio politička satira, pa je onda postala bajka.

Nedugo posle suđenja od našeg crtača traže da napravi crtež obešenih za antianarhistički pamflet čiji je naslov bio: "Pravda trijumfuje nad anarhijom!" i podržava vešanje.

Tridesetdevet godina kasnije, 1936. crtač piše: "Ako mrtvi mogu da čuju, molim ih za izvinjenje što sam nacrtao taj strip. Bio sam mlad i bio sam zaveden bukom mnogih glasova koji su se podigli da opravdaju to crno delo.

Ostalo je istorija.

TRI OSMICE: Što se osmočasovnog radnog vremena tiče i granice eksploatacije, to jeste bilo dramatično pitanje kraja XIX veka koje će rezultirati revolucjama u XX. Tradicionalna uloga države je u tom pitanju značajnija nego što to govori uobičajeno shvatanje kod nas.

U Marksovom Kapitalu, radikalnoj kritici kapitalističkog sistema na primer može se videti kako su različiti režimi pokušavali da upravljaju tim bazičnim socijalnim konfliktom. U Engleskoj je već Edvard III godine 1349. propisao Radnički statut; pa je to učinio Henri VII 1496, pa Elizabeta 1562. U novije vreme, godine 1838. donet je Zakon o desetočasovnom radnom vremenu, pa je usledio Fabrički zakon od 7. juna 1844, pa akti iz 1844, oni od 1. maja 1848, pa fabrički zakoni iz 1850, 1860, 1861...

Čikaške demonstracije na kojima je istaknut zahtev "tri osmice" (osam sati rada, osam sati odmora, osam sati kulturnog uzdizanja, a naročito suđenje s vešanjem, dobili su jak simbolički značaj u borbi za osmočasovni radni dan. Na prvom kongresu Druge internacionale oko četiri stotine delegata, na predlog predstavnika francuskih sindikata Lavinija iz Bordoa, odlučuje da se organizuje univerzalna obustava rada. Američki delegati traže da se štrajkuje 1. maja 1890. a Kongres odlučuje da to bude međunarodni dan proleterske solidarnosti.

Roza Luksemburg piše 1894. da je ideja da se proleterski praznik iskoristi kao sredstvo za uvođenje osmočasovnog radnog vremena, zapravo rođena ranije, u Australiji 1856, kada je odlučeno da se organizuje generalni štrajk, s mitinzima i zabavom. Dan tog praznika trebalo je da bude 21. april. Ideja se brzo proširila, a prvi koji su pratili australijski primer bili su Amerikanci, mada su posle 1886. policijske i zakonske akcije sprečile američke radnike da mnogo godina ponove obim tih demonstracija. Ipak, oni su 1888. obnovili odluku da proslave prvi maj 1890.

U samoj Americi, gde je to počelo, Praznik rada nije prvog maja, već prve nedelje u septembru. Postoji nekoliko objašnjenja za to – jedno govori da su se izborom tog dana tamošnji sindikati distancirali od svih tih komunista, drugo ukazuje da je taj praznik ustanovljen pre čikaškog meteža 1882. kada su Vitezovi rada demonstrirali u Njujorku. U Kanadi takav praznik se slavi od 1872, dakle godinu dana posle Pariske komune. Drugo objašnjenje oslanja se više na socijalnu psihologiju. Prvog maja je tradicionalni zapadnoevropski May day, koji podseća na naš Đurđevdan, cveće se stavlja u prozore i vrata, pune se korpe sa cvećem da bi se našao voljeni, mladež igra oko okićenog drveta, ima rituala vezanih za cveće, buđenje života i vodu – praznik verovatno počinje od festivala u čast rimske boginje Flore. Po jednom od tumačenja, puritancima iz Nove Engleske smetao je paganski karakter tog praznika.

Roza Luksemburg će kasnije pisati da tada niko nije govorio o ponavljanju praznika sledećih godina. Već 1890. proslave dobijaju međunarodni karakter i ohrabruju nove zahteve. Crvene zastave u Parizu, Beču, Budimpešti, Pragu, Bukureštu, Cirihu, Londonu. Sledeće 1891. prvomajske demonstracije se šire u Italiji, Belgiji, Španiji, Holandiji, Nemačkoj i Engleskoj, ima i sukoba, pale se policijske stanice i ima oružanih sukoba. U Srbiji se Prvi maj inače prvi put obeležava posle tog ciriškog kongresa Internacionale, dakle od 1893.

Na tom kongresu Druge internacionale vodi se teška rasprava o stepenu radikalizacije. Usvaja se kompromisna formula nemačkog političara i pisca Augusta Bebela o Prvom maju kao danu odmora – ukoliko uslovi u dotičnoj zemlji dozvoljavaju takve proslave. Engels se ljuti zbog tog kompromisa.

Sledeće 1893. godine u Cirihu se ponovo pokreću opširne rasprave. Austrijska socijaldemokratija traži da proslave ne dobijaju politički karakter. Bebel zagovara mirnu obustavu rada. Godine 1896. anarhisti su isterani iz Internacionale.

Milan Milošević