Pozorište:
Veseli komad o umiranju

Biljana Srbljanović: Skakavci
Režija: Dejan Mijač
Uloge: Isidora Minić, Voja Brajović, Renata Ulmanski, Nikola Simić, Boris Isaković, Maša Dakić, Aleksandra Janković, Jasmina Avramović, Rade Marković, Miodrag Radovanović, Svetozar Cvetković
Jugoslovensko dramsko pozorište

Biljana Srbljanović nije više autor nekoliko značajnih drama, ona je sada već autor jednog značajnog opusa, u kome treba pratiti veoma promišljen i brižljiv razvoj dramske forme. Analizi tog razvoja posvećujemo uvodni deo teksta, jer znamo da ona mnogo ne zanima običnog čitaoca novina i ljubitelja pozorišta (pa da je odmah skinemo s dnevnog reda). Dakle, razvijajući dramsku formu koju je postavila u komadu Amerika, drugi deo, autorka je i u drami Skakavci veliku pažnju posvetila tekstu didaskalija – s duhovitim, mudrim, brižljivim, suptilnim i jezgrovitim opisima fizičkih i mentalnih prostora – pa su tako pripovedački delovi dobili autonomnu literarnu vrednost. Radikalan pomak na planu dramske forme, koji je ostvaren ovim probojem pripovedačkog, potvrđen je još nekim inovacijama; nasuprot matematički preciznim i metaforičnim postavkama priče iz njenih ranijih dela, u ovom komadu se javlja labava i fragmentarizovana struktura. Ali, to je samo prvi utisak, jer se ispod površinske nepovezanosti pronalaze diskretne kopče među dramskim tokovima, a njih autorka konkretizuje u sceni večere, koja liči na "obaveznu scenu" iz klasično pisane drame. Komad Skakavci predstavlja, dakle, značajan pomak na planu forme, ali ne i potpuni raskid s prethodnom fazom u delu Biljane Srbljanović.

Kontinuitet se prepoznaje i na tematskom planu; kao i u Porodičnim pričama, i u Skakavcima je središnja tema vezana za porodične odnose i sukob generacija, samo što su ovde deca tridesetogodišnjaci, a roditelji sedamdesetogodišnjaci. Obrada ove teme zasniva se na jednom radikalnom paradoksu: mladi su postali stari, umorni su, depresivni i uplašeni od prvih znakova starenja, dok su se stari nekako podmladili, jer su neobično žilavi, vitalni, drčni i ambiciozni. Ovakav odnos snaga između generacijskih "formacija" ukazuje na to da komad Skakavci, nasuprot nekim tvrdnjama koje su pratile premijeru, ima šire, društvene i političke implikacije. Putem malih i intimistički intoniranih priča iz porodičnih odnosa, autorka sintetizuje "globalnu metaforu" jednog nakaradnog sveta (on se samo uslovno može odrediti kao "patrijarhalan") u kome su žrtve i mladi i stari; mladi zato što ne mogu da se oslobode roditeljske diktature (čak i onda kada sprovode lapot), a stari zato što žive u zemlji bez pouzdanih vrednosti, u kojoj moraju, do poslednjeg daha, očajnički da traže priznanje i podršku svog najbližeg okruženja.

Iz prethodne analize ne treba izvoditi ishitrene zaključke; društvena kritika ovde nije dominantna, a autorka nikome ne sudi; ona samo, poput Čehova (eto poređenja koje će je izludeti!), prikazuje, razume, a možda i voli svoje junake koji imaju dosta mizeran ljudski sadržaj. I sam sukob generacija nije toliko bitan u odnosu na jednu neuporedivo veću temu koja prožima sudbine svih junaka; to je tema starenja i suočavanja sa smrću. S izuzetkom Nadežde, tog gotovo simboličnog lika, svi ostali se suočavaju, i to neuspešno, s različitim oblicima umiranja: demencijom, društvenim zaboravom, nebrigom rođene dece, gubitkom mladalačke lepote… U prikazu te najveće životne bitke, koja je unapred izgubljena, Biljana je surovija nego ikad; ova tvrdnja je samo polovično tačna, jer se, paralelno sa surovošću, razvija i neka dirljiva nežnost koja, u katalogu brojnih vrednosti ove drame, ipak izbija na prvo mesto.

U predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta, reditelj Dejan Mijač se mnogo uspešnije nego u postavci komada Amerika, drugi deo nosio sa vrlo složenim izazovima dramskog rukopisa Biljane Srbljanović. Tehnički izazov koji postavlja drama Skakavci – veliki broj promena – Mijač je rešio tako što se cela radnja odigrava na rotaciji na kojoj su, scenografskim rešenjem Juraja Fabrija, tačno označeni različiti društveni miljei drame (to precizno socijalno označavanje odlikuje i kostime Lane Cvijanović). Pored scenskog rezultata, ovo rešenje ostvaruje i estetičku funkciju; rotacija postaje metafora vremena, odnosno bezuspešnog egzistencijalnog batrganja u krugu, kojim se vreme (čitaj smrt) ne može da zaustavi. Ali, brižljivo iščitavajući stilske odlike komada, Mijač ovim rešenjem ne razvija direktnu i oštru scensku metaforu; on njime više evocira neku setnu atmosferu primerenu središnjim temama drame (prolaznost, starenje, umiranje). Sličan emocionalni štimung reditelj postiže i još nekim scenskim intervencijama, kao što je završni, "kružni" defile, ili koreografisana scena Maksimove smrti. Pored emocionalnog štimunga, ovakva postavka diskretno nagoveštava i oniričku dimenziju ovog prosedea, onu koja je Mijaču izmakla u postavci Amerike II. Značajan doprinos takvoj scenskoj zamisli dao je i video-rad Borisa Miljkovića, koji prostorno locira radnju, ali je i oneobičava i poetizuje.

Ipak, kako se i očekivalo, Mijač je najveći rezultat postigao u radu s glumcima, u artikulaciji dramske radnje koja je, u njegovom viđenju, dobila gustinu klasičnog komada i neki čehovljevski spoj ironije i emocionalnosti. Tako se, recimo, u predstavi prepoznaje nešto što u čitanju može da nam promakne; ovde, ipak, postoji glavni lik i to je Nadežda, koju je Isidora Minić igrala tačno i uverljivo, kao otvorenu, životnu i zdravu, ali i nekako tužnu osobu. Njen partner Vojislav Brajović je ubedljivo i sa osećanjem mere doneo lik "televizijske ikone" Maksa, koji se ozbiljno i temeljno bavi samo sobom. U "seniorskoj kategoriji" izdvojili su se odlična Renata Ulmanski (Gđa Petrović), koja je u potresnoj nemoj sceni sublimisala svu muku roditeljstva i sav čemer starosti, i Nikola Simić koji je, u svedenom i blago komičnom izrazu, tumačio G. Simića kao tužnog kandidata za akademika i usahlog starca sa još po kojom neusahlom ambicijom i (ljubavnom) željom.

U "kategoriji juniora" (krajnje uslovno određenje), isticali su se Boris Isaković kao Milan, čovek koji čezne da ga porodica prihvati i poštuje, iako i prema njima i prema sebi oseća gađenje, i Maša Dakić u odličnom, plastičnom prikazu Alegre, deteta-monstruma koje budi snažnu želju da mu zavrnete šiju… Nepravedno bi bilo preskočiti i bilo kog drugog glumca; Aleksandru Janković kao izafektiranu, sebičnu i priglupu Dadu, Jasminu Avramović kao oporu i nesrećnu Žanu, Radeta Markovića kao senilnog G. Jovića, Miodraga Radovanovića kao prpošnog G. Ignjatovića i Svetozara Cvetkovića kao Fredija. Bilo bi potrebno da se vremenom malo ispolira i iznijansira glumački izraz: da se ne ilustruje pripadnost nižim slojevima, da se izbace nepotrebni zavičajni akcenti, da se ne prenaglašava izafektiranost ili blaziranost… Ove primedbe nisu "personalizovane" (ko treba, on će se i prepoznati), da se ne bi kvarilo zadovoljstvo umetnicima koji su napravili veliki i značajan posao.

Ivan Medenica