Arsen Dedić:
Vodič od devedesete:Arsen i nove čipke

Prošlo je petnaest uglavnom mučnih sezona otkad je Arsen Dedić, najvažniji kantautor jugoslovenskog prostora, poslednji put nastupao u Srbiji. Sledeće nedelje će u Beogradu nastupiti bar dve večeri, i to u dvorani Doma sindikata, gde je pre četiri decenije održao svoj prvi solistički koncert, i u Novom Sadu. Ovo što sledi je pregled Dedićeve karijere u poslednjih petnaest godina

Ponešto ipak naposletku dolazi na svoje čak i u našim sluđenim životima u Srbiji. Neizbežno opšte mesto za svakoga ko je u jugoslovenskom geografskom i životnom prostoru odrastao a danas ima bar 33 godine, svakako je i zadivljujući opus Arsena Dedića, nesumnjivo najboljeg i najvažnijeg kantautora te kulture. Narednog decembra navršiće se četiri pune decenije otkako je mladi Arsen održao svoj prvi solistički koncert, i to u tadašnjoj prestonici SFRJ, u zadugo prestižnoj dvorani Doma sindikata Jugoslavije (DSJ). Prošlo je i petnaest uglavnom mučnih sezona otkad je poslednji put nastupao u Beogradu, a sledeće nedelje će nastupiti bar dve večeri, i to baš u DSJ-u; tu su i novosadski koncert, i ogromno zanimanje publike i medija...

Uprkos neposrednom susedstvu Srbije i Hrvatske i naoko potpunom, neometanom prisustvu hrvatske pop produkcije ovde, svakojaka zakrivljenja u prijemu kod najšire publike – uključujući diskografske pirate, tabloide, licencna izdanja, gostujuće tezge... – zamagljuju i osnovne činjenice kao npr. da su Oliver Dragojević i Gibonni uz sve svoje hitove ipak postali prvenstveno jaki albumski izvođači. Nije onda nikakvo čudo da Dedića i njegove evergrin numere svi znaju, ali van najužeg kruga zakletih sledbenika slabo je ko svestan Arsenovih brojnih i značajnih radova posle raspada Jugoslavije. Poslednji put je u Beogradu viđen uživo dok je sa Zoranom Predinom (Lačni Franz) promovisao zajednički LP Svjedoci priče (1989, Diskoton, Sarajevo), Dedić je bio daleko najpristojniji – zapravo, jedini gospodin – u SHS trilingu kada im se na neprijatnom koncertu na MESAM- u Sava centru pridružio Bora Đorđević, koji je gostovao i na snimku (baš!) pesme Domovina.

Zatim se Arsen s probranom nekolicinom našao u unakrsnoj vatri nedovoljno veliki Srbin/dobar Hrvat, bio kadar na strašnu mestu opstojati i između dve bratske republike povukao se u porodičnu osamu u zagrebačkom stanu. Pri početku tog razdoblja Sarajevo je i njemu bilo izdavačko utočište (zbirka 101 pjesma, Svjetlost, 1990), a posle je u Hrvatskoj objavio bar još pola tuceta knjiga; krajem decenije (1999) na Splitskom ljetu je po njegovim pesmama postavljen balet Kuća pored mora. Preinačeni Croatia Records (nekadašnji Jugoton) za Arsena nije uradio ni upola koliko je mogao, i dok su razni dobijali luksuzne pakete svoje CD-obnovljene diskografije, na nove nosače sporo su prenošena njegova prva a klasična LP ostvarenja (Čovjek kao ja iz 1969, Arsen 2 iz 1971). Kompilacija Najbolje od Arsena (1969–1988) izašla je usred vremena nemilosti kad Dedićev album s novim numerama nije bio poželjan pod istom etiketom, a 1999. pojavio se i Herbar (moje starije i mlađe pjesme) na koji je Croatia uvrstila i po nekoliko pesama s Arsenovih izdanja objavljenih za druge kuće tokom te decenije.

U međuvremenu, odavde su ga napadali i sasvim neočekivano: Balašević u nekim intervjuima a Dušan Prelević najpodmuklije – groznom obradom O, mladosti koja je srećom brzo nestala niz slivnik "hitova". Ništa manje štetno, očiti ali i uglađeniji pirati bavili su se pretežno starim Arsenikom.

ARSENAL: Kao ispravan čovek i veliki autor, Arsen se oglasio najpre albumom Tihi obrt (1993, za novog diskografa Orfej). Suvlji zvuk i sve ređi orkestarski aranžmani nisu iznenadili ljubitelje njegovih zapostavljanih LP-jeva još od trećeg (1973, dvostruki Homo Volans), preko Porodičnog stabla (1976) do Provincije i Kino Sloboda (1984, odnosno 1987, sve Jugoton). Raskošni gudački prelivi manje su prikladni u nužno jeftinijoj produkciji i takoreći porodičnoj manufakturi u kojoj se reaktivirala supruga Gabi a uveden je i jedinac Matija, nadareni džez pijanista školovan u Gracu. No, pre svega, nemoguće je izbeći teskobu raspolućenih osećanja, razdvojenosti ljubavnika, prijatelja, porodica... Majstorski uobličavajući preovlađujuću duhovnu klimu (nepogodu?) svojih obožavalaca u krhotinama Jugoslavije, Dedić je goruće probleme svih normalnih ljudi savršeno uzemljio u intimne Između nas rat je stao i Trg heroja, suprotstavivši im ironiju Mocartove godine. Opšta kultura, koja popularnoj muzici inače nedostaje, i dalje nenametljivo izbija iz ovakvih Arsenovih minijatura, pa ako iko s Balkana ima ičemu da se vrati, onda se ovaj "Pesnik povratka" (po Igoru Mandiću) vratio još dublje u sebe, svojim voljenima, šansoni, mladosti... No taman kad se pecate da je to još jedno sentimentalno putovanje, nostalgična kazaljka od Majke hrabrosti trgne se do daljinskog upravljača i TV-erotike, a rame uz rame nađu se Dedić & Lupen.

Sledeći, takođe sumoran i snažan album je friclangovski naslovljen Ministarstvo straha (1997, Simbol Music/Cantus), i vrti se oko prolaznosti. Ponovo uglazbljivanje pokojeg hrvatskog pesnika, Tvoje tijelo – moja kuća i Lutka su ogoljavajuće lične, Čistim svoj život i Ruke klasično arsenovske, a basnolika Stari vuci briljira izopačenom osećajnošću među liderima i pastvom. Da čak ni neupućeni ne bi pomislili kako je tu reč o npr. formuli Dragan Stojnić + angažman, poučno je uporediti stvaralačku eksplicitnost Dedićevih Ratnih profitera s bilo kojim estradnim ispadom Bore Đorđevića, kao što je to uostalom moguće izvesti i s (ne)političkim ponašanjem dva drugara stara, Dedića i Bećkovića.

Prelazak u novi milenijum Arsenu i Dedićima verovatno su obeležile njegova teška bolesti i složene operacije, a CD Kinoteka (2002, Cantus) licencno i samozatajno je u Srbiji – u trapavoj kutiji – objavio RTV BK Telekom. Kvalitetne i zahtevne, Arsenove numere su decenijama začuđujuće retko obrađivane pa je njegov hod među izdavačima zgodan povod da on sam obnovi neka izvođenja. Kuća za ptice, Sve Te vodilo k meni, Mustaki, fascinacija filmovima odrastanja, oporost novih stihova... ništa novo, kao ni povratak zavičaju u Never More. Ali su zato tu Život se troši kao kreda, nežni džezirani aranžmani, monolog Spaliti zemlju praćen gudačima, kuhinjski zapis uz gitaru Paprena, neveseli kuplet Politika i ljubav. Neobični miks ovakvih veoma podsticajnih tačaka krunišu maestralna interpretacija Mrtvog lišća Kozme i Prevera i Poslednji tango u Đevrskama koji za zaleđinu Šibenika čini isto što i Stipišićeva Miss Croatia za dalmošku rivijeru, pa i Balaševićev Balkanski tango za trotoare Srbije devedesetih.

NOVE ČIPKE: Na zlu putu (2004, Croatia) nastavlja s gorkim ukusom, ali je i raznovrsniji u rasponu od klapske Što mi mater skuva do monološke Negve. Ko će bolje iskaze starog ženskara od Odgojile su me gore, i odanog supruga od Pjesma o Gabi Novak i Samo da ti noge nisu hladne? Neprikosnoveno je vladanje muzičkim i tekstualnim formama (npr. Prokleta jaketa), ironijom i toplim cinizmom... i u standardnim pesmama poput Lakše sam se odvikao i Vratit će se. Prvi depresivni utisak zamagliće i ovo će ostvarenje, da bi tek kroz vreme ono dobilo istinski sjaj, jer Dedić je u punoj autorskoj snazi.

Osim zdravstvenog i scenskog oporavka, u tekućem izvlačenju novopečeni asketa ima se mnogo čime pohvaliti: opet festivali, muzika namenjena filmu i pozorištu, nagrade – pregršt Porina, uključujući i onaj za životno delo, uz prateći omaž program; Goranov vijenac 2003. za poeziju i ukupni doprinos hrvatskoj književnosti – pa kompilacija Imena žena (2003, Croatia); svakako i Matijina svestrana karijera, s nizom gostovanja u Beogradu i Srbiji, itd. Prirodno će Arsen reći da mu je unučica Lu mnogo draža od svega ostalog zajedno, ali uspeh odličnog Gabinog povratničkog Pjesma je moj život (2002, Aquarius) mahom s njegovim pesmama u sinovljevim džezi aranžmanima nije mačji kašalj, dapače. Hrvatska pop scena ipak nije ni Josipin frizeraj ni Sevina kućna videoteka – gđa Novak-Dedić iz hladovine svoje kužine lagano je podsetila ko je Prva dama.

Povrh svega, siročadi sveta, ovaj post-YU vodič nije ni načeo apsolutno blago Arsenove diskografije – Ko ovo more platit – 20 šibenskih pjesama s klapama (1995, Croatia), no to je već druga priča.

Dragan Kremer