"Možemo li prežaliti zvonik?"; "Vreme" br. 747

Aleksandra Davidov-Temerinski se veoma potrudila da nađe primer koji "će lako pokazati (laicima) da očuvanje svih istorijskih slojeva po svaku cenu nije pravi put u prezentovanju nekog hronološki višeslojnog spomenika". Pritom poistovećuje profesionalni i naučno zasnovan pristup proučavanju spomenika dr Milke Čanak-Medić sa aktivnostima vladike Filareta. Opisivanje višegodišnjih istraživačkih i konzervatorsko-restauratorskih radova na katedrali Sv. Tripuna u Kotoru i pažljivo valorizovanje brojnih zatečenih slojeva se, ipak, jako teško može uporediti sa aktuelnim zbivanjima u Mileševi. Rušenje zvonika i betoniranje prostora ispred zapadne fasade crkve (za potrebe proslave osvećenja novog konaka, uz to bez "arhitektonskih vrednosti"!), zaista se ne može oceniti kao uklanjanje objekta radi prezentacije vrednijih slojeva. Iako je onaj davno sačinjeni program radova (na koji se danas mnogi pozivaju) imao u vidu da su u zvonik sa početka XX veka bili ugrađeni stariji fragmenti kamene plastike, iako su arheološka istraživanja tek delimično izvedena u ovom delu porte koji je od izuzetne važnosti za utvđivanje manastirske stratigrafije, očigledno je da "rukovodilac radova" u Mileševi ruši apsolutno bez želje da sačuva ili istraži starije istorijske slojeve, već jednostavno zato što mu zvonik smeta za planiranu svetkovinu. Ma koliko to žalosno zvučalo koleginici Davidov-Temerinski, naše profesionalno uverenje jeste da ne treba rušiti mileševski zvonik jer današnji čin rušenja nije posledica ni valorizacije ni prezentacije, već čistog vandalizma.

Sanja Kesić-Ristić, istoričar umetnosti